brkovi

Pažljivo slušaj (februar 2018)


U februarskom izdanju rubrike Pažljivo slušaj predstavljamo vam sedam aktuelnih albuma sa regionalne scene.

Hurleur – JA! (17. 12. 2017)

Kada u nepostojećem sistemu vrednosti – u zemlji u kojoj je svaki smisao dobio apsurd i besmisao, u društvu koje je samo sebe svojom megalomanijom sahranilo iz bilo kakvog racionalnog razlučivanja – izleti, na svetlost zimskog dana, toliko tvrd, toliko beskompromisan i toliko odvažan album previše mlade ekipe, onda, svega mi na svetu, nekako mi se, ipak, vrne osmeh na lice. Naime, njihova potreba da iskale svoj sirovi gnev, svoj ugnjetavani bes i svoju neiživljenu mladost kroz jedan teškaški album, koji im je ujedno i prvi, onda bi ovako nešto trebalo pred javnošću, ne samo pohvaliti, već i nagraditi. Svaka numera, koja u proseku traje po 2 i kusur minuta, i više je nego dovoljna, da Tamo Negde, pa makar i u Negotinu, ukaže na postojanje sjebane mladosti, koja sada lunja bespućima apatije i monotonije, tražeći poslednju utehu u pravljenju ovakve muzike.

Nikola Krstić

                                   


Krankšvester – IV (20. 12. 2017)

Dok se region koprca u uzaludnim pokušajima da iz mrtvih digne neku, kako bih to nazvao, refresh muziku, koja bi detinjasto iznenadila publiku, Krankšvester izbacuje novi album, natrpan duhovitim vulgarnostima i vickastim klozetarijama, koje se savršeno uklapaju uz fascinantno prerađene matrice popkulturnih odjeka. Ovo muzičko delo – kroz svih 18 pesama, koje imaju istu konstantu, ali različit odraz – trebalo bi skužiti kao jednu sarkastičnu alegoriju uzgojenu psovkama, seksom, nasiljem, teškim i lakim drogama, utopijskim, distopijskim, monstruoznim i neljudskim situacijama, koje umeju da izvanredno zasmeju slušaoca, da ih iznova i iznova vrate na svaku numeru, tripujući da je nisu dobro čuli. Zato je Krankšvesterovo novorođenče bilo nužno da se pojavi u ovoj razbušenoj sceni. Jer baš Ono predstavlja taj bojažljivi nastavak tvrde kore muzičkog stvaralaštva, koje nećete baš smeti, tako lagodno, pred roditeljima da slušate.

Nikola Krstić

                                     


Žen – Sunčani ljudi (22. 11. 2017)

Ostavljajući za sobom uznemirujuću igru Igra protona, elektrona i neutrona iz prethodnog albuma, sastav Žen iz Zagreba ovim albumom doprinosi melanholiji. Svaka pesma je posebno sanjalačko iskustvo. Lucidni zvuk gitare, pomešan sa pospanim glasom i ostalim nestvarnim iskustvima pri svakoj noti drugog instrumenta ne ostavlja vas ravnodušnim. Svaka sekunda albuma drugi je osećaj. Melanholija, propraćena neartikulisanim hodom duž ovih “staza” može se nazvati vodičem. Uragan osećanja poigraće se sa vašim umom, ne dozvoljavajući vam da „čisto” mislite nakon slušanja. Svaki zvuk, druga je misao. Različita, strahovita, ali prijatna. Povezujući datum izdavanja albuma sa smrću veoma bitnog čoveka tadašnjeg „novog” sveta, nagoveštava na nešto veoma jako. Album se može doživeti na hiljade i hiljade različitih načina, zavisi u kom stanju i kada ga slušamo. Završnom numerom Lov na crne tipke, postaćete lovci svojih sunčanih ljudi. Potraga će početi drugim preslušavanjem albuma, a završiće se trećim. Postarajte se da završetak lova počne poslednjom, a završi se prvom pesmom.

Ivan Stević


Anton + Hevi Hipi Bejbi – Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi! (15. 12. 2017.)

Da li je Mirko rešio da se podmladi napustivši svog dugogodišnjeg saborca Slavka? Da li je moguće da će se dva tela, a jedna duša razdvojiti? Da Antonova gitara i Canetov glas neće više živeti u iskrenoj i emotivnoj simbiozi? Ovaj album je u javnost još jače vratio sva ta pitanja. Ona su naravno, totalna nebuloza, jer tako nešto prosto ne može da se dogodi kada stvari potpuno srastu jedna za drugu. Recimo samo da im je kao svakom paru u ozbiljnoj vezi  trebalo malo više prostora za sebe. Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi! nam glavne ruke Brejkersa donosi i na jedan drugačiji način, jer se Anton ovaj put osmelio i da pusti glas. Hrapav, prljav, šuškav, iskusan i odlučan. Pesme su pune korisnih saveta i smernica upućenih slušaocu (Brate), dok su neke introvertne i  duboko lične. Njima Anton zavija rane (Ma šta), buntovnički se suprotstavlja (Više nego što ti pripada) ili objašnjava suštinu svojih principa i načina života (Suvišni, Junk, Parče, Lice). Sve na izdanju je potpuno sirovo i prirodno. Nema efekata koji će sviranje učiniti moćnijim niti vokale tačnijim, dok sama suština puca u epicentar i pokreće zemljotres. Bluz prepun ožiljaka, rokenrol u plesnim cipelama i pank čeličnih stavova koji zajedno piju pivo i puše džoint je sve što se da zateći ispred Hevi Hipi Bejbi marketa.

Mladen Milošević


Sooma – Sooma (9. 11. 2017)

Iz Švajcarske nam stiže moćan, bučan i utegnut zvuk trojice mladića različitog etničkog porekla. Srbin (Stefan – basista), Nemac (Fidel  – bubanjar) i Francuz (Yannick – gitarista) upoznali su se preko portala i oglasa na internetu i tako stvorili multietničku atrakciju zvanu Sooma. Muzičari su često dolazili u Srbiju kako bi svirali, pa su tako i ovde stvorili bazu fanova koji su nestrpljivo čekali studijski snimak. Konačno, sredinom novembra objavljuju debi album sa deset pesama koji nosi naziv benda. Napetost, nervoza i uznemirenost izbijaju iz svih pora albuma, za šta je poprilično zaslužna i sama produkcija, jer je održala oštricu zvuka koji bend poseduje uživo. Na ploči ništa ne zvuči tunjavo, već sirovo i energično. Glavni temelj ovog izdanja je upeglana ritam sekcija koja će vas kao stampedo nositi, dok će prljave i izobličene gitare povećati prašinu koju stvara ovo krdo. Pesme kao što su Uncle, Karoshi, Kneel i Falling Apart će nemilosrdno napadati vaše čulo sluha, dok će vas one nešto suptilnijih tonova, kao što su Belgrade, Hesitation i Misli Teku iznenaditi svojim iskusnim aranžmanom i interesantnim vokalno-tekstualnim idejama.
Svim fanovi agresivnog zvuka pankerskijih bendova iz grandž i stoner žanra će sigurno prijati da čuju kvalitetan i drugačiji zvuk koji ova zanimljiva trojka stvara.

Mladen Milošević


Ivica – Kakvi ste to ljudi (22. 1. 2018)

Vrteći muzički rulet u nadi da ću naići na nešto, barem, iole kvalitetno u ovim snežnim, februarskim danima, da me malo oko srca, duše i nogu ugreje, nailazim na jedno propušteno, snegom zatrpano, a toliko dragoceno melodramično iskustvo, sastavljeno od sedam pesama, pod nazivom Kakvi ste to ljudi. Naime, radi se jednom monoterapeutskom delu, izuzetno melanholičnog tempa, još depresivnijeg zvuka, i pet puta sporijeg glasa, koji se milozvučno razliva kroz čarobnih petnaestak minuta, koliko i traje ovo čudo. Sada bez šale – Ivica, kako je sebi nadenuo nadimak, nam, površno gledano, daje jedan tobože slatkomučni album prepun emocija, tugaljivih osećaja i lepršavih momenata, ali ono što se ispod površine krije su jedna gorka patnja, potresne ispovesti i žučne misli, sve profesionalno upakovane, da ih prosečan slušalac ne oseti. Anyway, ovaj albumičić je bez premca jedno veličanstveno otkrovenje i srednji prst za ove pređašnje, naizgled, srećne i praznične dane.

Nikola Krstić


VOODOO – Subject Zero (2. 2. 2018)

Ne može kod Nas, mislim na balkanoliko okruženje, svako da peva na engleskom jeziku, da bude hard, da to sve pažljivo upakuje, stopi i pred javnost, kako valja, izbaci –  i da ima prođu u narodu, ali je ova družina iz Niša to poprilično uspela. Dakle, iz najdubljih ponora tvrđih zvukova; iz najmračnih ćoškova zaboravljenog rock’n’roll zapevanja; iz tamnih vilajeta instrumentalnog umeća – izvire jedan trinaestominutni EP, koji se odaziva volšebnim imenom Subject Zero, stvoren od strane petočlane ekipe Voodoo za koju sam tek pre pola sata čuo. Međutim, ništa zato, kroz već prvih tri minuta njihovog rockanja, ludovanja, vokalnog curenja kroz membrane zvučnika, usporavanja, dizanja, padanja i prelaženja iz faze “malo smo tihi” u fazu „sjebaćemo ti zvučnik” – dobio sam emotivni roj leptirića u ušima prema njihovom ambicioznom novorođenčetu, koje će se, ako ima Onog Gore, čuti čak i u kosmosu.

Nikola Krstić

Ostavite komentar: