Pažljivo slušaj (avgust 2015)

Pažljivo slušajVeliki broj sjajnih albuma objavljen je u avgustu, a u novom izdanju kolumne Pažljivo slušaj, glavni protagonisti su koje Destroyer, Beach House, Ulitmate Painting, Rayland Baxter i Halsey.

Destroyer – Poison Season (Dead Oceans)

destroyer_poisonseason

Dan Bejar, kanadski muzički mastermind, srce i duša projekta pod nazivom Destroyer, objavio je deseti studijski album, prvi nakon ploče “Kaputt” iz 2011. i EP izdanja “Five Spanish Songs” iz 2013. godine.  Tokom čitave svoje karijere eksperimentisao je sa različitim pravcima, a vrli muzički kritičari svrstavali su ga u indi rok ili art rok milje. Verujem da sam Bejar ne mari mnogo za etikete i da jedino što želi jeste da stvara kompozicije koje ga u datom vremenu inspirišu i ispunjavaju. Tako je bilo i ovoga puta, a rezultat je izuzetno sofisticirani “Poison Season”. Ono što izdvaja Bejara od mnogih sličnih kantautora jeste njegov čudnovati, nazalni glas kojim češće recituje poeziju, nego što peva. Zatim, tu su i neuobičajene strukture njegovih pesama, koje obiluju prelepim opisima i elokventnim metaforama, uvek flertujući sa poezijom, kao i melodije, koje su u savršenoj harmoniji sa nekim prošlim vremenima, ali i savremenim muzičkim izrazima. Centralni motiv čitave ploče je Times Square, kome je Bejar posvetio čak tri numere. Odmah na početku, predivno orkestriranim, melanholičnim uvodom, prikazuje nam preview pesme koja nas dočekuje na sredini albuma, kada se nastavlja u bržem tempu, sa sveprisutnim gitarama i saksofonom koji je ukrao show. “Dream Lover”, verovatno najbolja pesma na ovom izdanju, predstavlja veoma zabavnu rok poslasticu u Springstinovom stilu sa raspojasanom duvačkom sekcijom, dok su “Forces From Above” i “Hell”, pored aranžmana koje krase žičani instrumenti, začinjeni raznim sinth efektima i perkusijama (prva) i duvačkim orkestracijama koje poprimaju džez obrise (druga) i, po mom skromnom mišljenju, svakako su vrhunac čitave ploče.  Ukoliko ste preplavljeni obavezama na poslu ili fakultetu, a želite šefa ili profesora da pošaljete tamo gde sunce ne sija, ukoliko vam je potrebno da probleme sagledate iz drugog ugla, “Poison Season” je pravo rešenje za vas. Zavalite se u vašu fotelju, pustite “Archer in the Beach“ ili “Girl in a Sling“  i dopustite da vas Destroyer izleči.

Rayland Baxter – Imaginary Man (ATO)

Print

Ploču koju sam najviše puta preslušao tokom avgusta je “Imaginary Man”, drugo izdanje američkog kantautora Raylanda Baxtera. Njegovo debitantsko ostvarenje iz 2012. godine “Feathers & Fishhooks” sticajem okolnosti me je, nažalost, zaobišlo, ali sada sam zasigurno ispravio grešku i na ovog tridesetjednogodišnjeg muzičara ću itekako obratiti pažnju u godinama koje slede. Tri godine nakon objavljivanja premijernog albuma, Rayland nastavlja da istražuje nasleđe američke kantri muzike, naravno, sa neizbežnom senkom Bob Dilana nad njim. Inače, njegov otac, Bucky Baxter, svirao je sa Dilanom na nekoliko albuma, a sarađivao je i sa Rajanom Adamsom, Stivom Erlom i grupom R.E.M. Impresivan cv, zar ne? Pesme na ovom albumu sadrže jednostavne, ali efikasne aranžmane, gde su zvuci gitare isprepletane sa bubnjevima i klavijaturama. Ovaj miks najizraženiji je na samom početku (“Mr. Rodriguez”, “Oh My Captain”, “Mother Mother”), a potom na “Yellow Eyes” Baxter junior do maksimuma eksploatiše svoj omiljeni instrument. Što se tiče produkcije, numere su (pre)čiste i (pre)uglačane, ali ako je namera bila da se suvi nešvilski amerikana zvuk ukombinuje sa savremenim pop melodijama i prijemčivijim aranžmanima, onda je postignut pun pogodak. Tekstovi  pesama su u maniru vrhunskih kantautora, tu zamerke nema. Lični favorit je “Memories of Old Hickory” sa rečima “We could fly away to Jupiter and spend a couple years out in the darkness/Or we could maybe find the ocean where the sands of desperation never breed/I would stare into your Russian eyes so easily you captivate my motion/For the aching in my heart is only constant when my mind is in a dream”. Pesma zvuči kao zajednička stvar koju bi stvorili Peter Gabriel, Lambchop, Bon Iver i Nick Drake. Pored ove, oduševljava i raskošna balada “All in My Head”, u kojoj Rayland otvara dušu, a koja prožima čitavo telo od glave do malog nožnog prsta. “Imaginary Man” jedan je od najozbiljnijih kandidata za najbolju ploču ove godine, bar kada je autor ove kolumne u pitanju.

Beach House – Depression Cherry (Sub Pop)

beach_house

Nakon dinamičnijih i pitkijih izdanja, poput “Teen Dream” I “Bloom”, Beach House se petim studijskim albumom “Depression Cherry” vraća eksperimentalnoj fazi sa početka njihove karijere, zabeleženih na  s-t debiju ili ploči “Devotion”. Komplet od novih devet pesama predstavlja pravi dragulj dream pop žanra, a vokal Viktorije Legrand zvuči moćno od početka do kraja. Pored drugog člana, Alexa Skalija, svakako jedan od najzaslužnijih za atmosferični i delikatni zvuk na albumu je i koproducent Chris Coady, sada već stalni saradnik benda. Opredelili su se za življe, prirodnije, a istovremeno nežne i nostalgične melodije, koje prizivaju blaženstvo i spokoj.  Ovde bubanj ne stvara gromove, već prijatan, neznatno treperav ritam, kao na “Levitation”, numeri koja otvara album. “Wildflower”, najkraća pesma na čitavoj ploči, u nešto vise od tri i po minuta evocira eterični pop zvuk iz 80ih godina prošlog veka, dok senzualna “10:37” stvara gotovo sablasni ambijent, sa rečima “Where you go / She casts no shadow / Still you know she’s near “. Kada je o tekstovima reč, dvojac na jedan apstraktan način govori o prošlosti i budućnosti,  potrebi za društvom, prolaznosti vremena, ličnoj depresiji. Jedna od numera sa najboljim tekstom, a zasigurno, jedna od najboljih na čitavom albumu je “PPP” je unutrašnje kolebanje o (možda) prebrzo donešenoj (pogrešnoj) odluci i glasi “It won’t last forever/Or maybe it will/The white clothes they gave you/You wear them so well”. Album zatvara genijalno struktuirana “Days of Candy” koja počinje najpre horskim uvodom, da bi se nastavila zvucima sintisajzera kao iz dalekog svemira, a preko toga raskošni glas Viktorije daje poseban šarm. “Depression Cherry” je plovidba mirnim morem, bez talasa i snažnog vetra. Međutim, plovidba koja ni u jednom trenutku nije dosadna, niti apatična. Ukoliko volite Deerhunter, Cocteau Twins, Air ili Tame Impala, velika je verovatnoća da će vam se novi album baltimorskog dua dopasti.

Ultimate Painting – Green Lanes (Trouble in Mind)

ultimate-painting-green-lanes

Nije prošla ni godina od objavljivanja odličnog debi albuma, a britanski dvojac Ultimate Painting već nam je priredio novu turu opuštajućeg gitarskog popa. Muzički izraz prezentovan na prvoj ploči, raspevani ritam gde gitare vode glavnu reč, na “Green Lanes” su dodatno unapredili, te sada pljušte hvalospevi sa svih strana. Jack Cooper (iz benda Mazes) i James Hoare(član grupe Veronica Falls) u novih dvanaest pesama oživljavaju najlepši pop zvuk iz 60ih godina i podsećaju na najjednostavnije aranžmane kakve su nekad stvarali The Beatles i The Beach Boys. Sočne gitarske linije i dalje su u vodećim ulogama, a na probama im je društvo pravio Neil Robinson (takođe član benda Mazes) koji ih je pratio na bubnjevima, pridodajući pesmama famozni letnji šmek. Od recentnijih bendova, ova ploča bi trebalo da bude melem za uši ljubiteljima sastava Real Estate i Teenage Funclub. Numere koje kupuju na prvu su, između ostalih, “Sweet Chris” koja zvuči toliko kul, na jedan Yo La Tengo način, i sanjiva “I Was Lost” gde su gitara i glas u savršenoj harmoniji. Pesme bržeg tempa, poput “Woken by Noises” i “(I’ve Got The) Sanctioned Blues” su tu da malčice razmrdaju stvari, dok “The Ocean” i “Break the Chain” osvajaju svojom suptilnošću. Nakon što se završi ugodna melodija “Out of the Cold”, poželećete da ste na nekoj suncem okupanoj plaži na kojoj su vam jedino društvo ona i morski talasi. Prosto, čitava ploča, od početka do kraja zvuči kao soundtrack zalaska sunca negde na mediteranu i samo njeno preslušavanje predstavlja pravi užitak. Ostaje samo želja da ove Londonce koji donose sunce umesto kiše čujemo uživo u ovim našim tmurnim krajevima.

Halsey – Badlands (Astralwerks)

halsey-badlandsPravo iz Nju Džersija, stiže nam Halsey, odnosno Ashley Frangipane, kako joj je pravo ime i donosi nam veoma dinamično i intrigantno debitantsko ostvarenje, sugestivnog naziva “Badlands”. Indi pop zvuk, prošaran energičnim bas linijama, uz korišćenje loopova i R&B sekvenci ono je što ovaj album nudi. Zavodljivi vokal, obično praćen višeslojnom, mračnom muzičkom pozadinom, sa umešno uklopljenim pop elementima i veoma ličnim i buntovničkim tekstovima, podsećaju na radove njenih neznatno iskusnijih koleginica poput Lorde i Lane Del Rey. Pesma “Castle”, pak, koja otvara ploču, oslanja se na neuobičajene i haotične hip-hop bitove, gde bi se komparacija mogla napraviti sa FKA Twigs. Himna mladosti “New Americana” verovatno je najuspešnija numera sa albuma, čiji će refren “We are the new Americana,/High on legal marijuana,/Raised on Biggie and Nirvana” izazivati horsko pevanje na koncertima. U “Hold Me Down” Halsey vrlo živo opisuje večitu borbu između odbijanja i privlačenja, gde se dve osobe spajaju i razdvajaju poput dva magnetna polja, dok “Roman Holiday” poseduje sve osobine radio hita. Iako ima samo dvadeset godina, američka kantautorka hrabro se hvata u koštac sa temama poput preispitivanja seksualnosti, emotivnih ispada, ljubavi, upotreba droga, pada samopouzdanja i vrlo je direktna i eksplicitna prilikom takvih opisa, kao na primer “And if you wanna go to heaven you should fuck me tonight” u pesmi “Young God”. Veoma originalno zvuči i numera “Colors”, svakako  jedna od najreprezentativnijih, gde strofa “Your little brother never tells you but he loves you so/You said your mother only smiled on her TV show/You’re only happy when your sorry head is filled with dope/I hope you make it to the day you’re 28 years old”, aludira na sve one divne umetnike iz kluba 27, koji su odreda bili beskrajno talentovani, ali sa žestokom sklonošću ka drogi. Indi pop u njenoj izvedbi zvuči senzualno i nestašno, što možemo čuti na “Drive” ili “Haunting”, dok je “Control”, sa druge strane, više tripoznija i unosi veću dozu dramatičnosti. Suma sumarum, ovo nije još jedan u nizu banalnih, lako prolaznih letnjih albumčića. Ovo je pop album sa stavom.

Ostavite komentar: