Paradise Lost u Beogradu: Vera, smrt i mutne gitare

Paradise Lost

Fotograf: Boris Vezmar

Drugi pohod Paradise Lost-a na Beograd nije bio toliko efektan kao onaj iz 2005. godine ali je, sudeći po reakcijama publike, ipak bio na zadovoljavajućem nivou.

Početak događaja obeležili su tehnički problemi zbog kojih je nastup švajcarske predgrupe Samael kasnio više od sat vremena. No, kada su najzad nešto posle 21:30 Samael izašli na scenu, svoj pedesetominutni set su odsvirali efektno i svom snagom. Evolucija njihovog zvuka od black-a do industrial metala očigledna je u načinu na koji spajaju gitarsku muziku i elektroniku-mračno, teško, a u isto vreme i ritmično i melodično, estetika ovog benda je u celini nešto što im omogućava da već godinama uživaju specifičan status na metal sceni i imaju vrlo jaku i nadasve konstantnu bazu fanova, ma koliko iz albuma u album eksperimentisali sa svojim zvukom. Dobar scenski nastup i komunikacija sa publikom, svakako su aduti koje možemo dodati na Samaelovu listu dobrih koncertnih manira i konstatovati da je švajcarski sastav napravio vrlo dobar uvod za engleske gothic pregaoce.

Nakon što su se Samael povukli sa scene, sledi pauza duža nego što strpljivost može da iztoleriše, jer se ipak čekaju zvezde večeri. A oni izlaze na scenu negde oko 23 sata i nastup počinju numerom The Rise of Denial sa poslednjeg studijskog albuma Faith Divides Us-Death Unites Us. Paradise Lost na novom album nastavljaju kursom koji su zauzeli na prethodnom izdanju. Posle faze nagnute elektronici, Britanci danas ponovo više pažnje pridaju distorzijama i zvuku koji i jeste srž njihovog stvaralaštva, a to je opori i težak doom/gothic metal. Problem je samo što je sinoć zvuk u SKC-u bio nešto lošiji pa su gitare, naročito Aaronova, bile donekle nerazgovetne i mutne, tako da oštrina PL-a često nije mogla adekvatno doći do izražaja. Ipak, publika je dobro raspoložena. Ne baš popunjen SKC odašilje prema bini neophodne doze energije, a Paradise Lost uzvraćaju sa Pitty The Sadnes, Erased, I Remain, As I Die, The Enemy, Eternal, First Light, Enchantment, Frailty…podsećajući prisutne da su oni ipak jedan od najvećih metal bendova, bez obzira što sinoć to baš i nisu pokazali onoliko koliko zaista mogu. Nick s vremena na vreme, između pesama, prosipa svoje cinične upadice podsećajući nas na taj svoj simpatičan manir, da bi se odmah potom brzo vraćao ulozi glavnog mračnjaka u bendu, pripovedača gothic storija praćenih Gregovim pretećim rifovima i dinamičnom ritam sekcijom. Kako se kazaljke bliže ponoći, tako i Paradise Lost svoj set privode kraju. Koncert biva okončan numerama One second, No Celebration i Requiem.

Paradise Lost se povlače sa scene, ali ih ljudi zovu natrag. Bis podrazumeva pesme Faith Divides Us-Death Unites Us, The Last Time i, najzad, Say Just Words, ultimativni gothic hit koji je svoje mesto tokom godina pronašao i van metal krugova, u nešto širem mainstream kontekstu.

Drugi koncert benda koji je etablirao i uobličio gothic metal kao žanr, bio je solidan, ali nekako nedovoljno potentan. Koncert koji su Britanci odsvirali 2005. godine bio je znatno bolji od sinoćnjeg, ali je, bez obzira na to i tehničke probleme koji su postojali tokom nastupa, atmosfera bila dovoljna da zadovolji većinu prisutnih.

Ostatak fotografija pogledajte OVDE.

Ostavite komentar: