Pank (ni)je mrtav: retrospektiva i perspektiva

Pekinška patkaPosmatrajući retrospektivno, od danas do pojave panka tamo sredinom ili krajem sedamdesetih godina prošlog veka, postavlja se pitanje gde je ovaj muzički, odnosno omladinsko-društveni pokret danas. Vreme pobuna je, čini se, prošlo, a nove generacije izgleda nemaju svoj “veliki rat”. Zadržavajući se na ovim prostorima, pokušaću da analiziram situaciju i pogledam, ukoliko je to moguće, “preko brda”.

Od Pankrta, Parafa i Pekinške patke, pank je krenuo svom silinom u tadašnju SFRJ. Postalo je “moderno” svirati isti, pa su tako i mnogi drugi bendovi izbacivali po jedan ili dva pank albuma, da bi se kasnije vratili u svoj jugo-rok-pevajmo-o-ljubavi opus. Slika, koja je postavljena kao mali opis ovog teksta i realno skromnih početaka panka kod nas, govori dosta o prirodi ovog, kod nas u to vreme, pre svega muzičkog i modnog pravca. Kako je brzo eksplodirao, tako je i brzo zamuknuo ovaj pravac u tadašnjoj SFRJ. Nije tu ni bilo nekog ozbiljnog pokušaja, mada treba poštovati taj pionirski poduhvat dovođenja jednog buntovničkog pokreta u komunističku zemlju. Pank po svojoj prirodi ipak nije dozvolio da se uklopi u sistem, poput roka koji je uspešno inkorporiran, te je tako izgubio podršku “javnosti”.

Sredina i kraj osamdesetih ipak donose novitete na tadašnju scenu, poput recimo Kud Idijota, ali još uvek bez prave poruke. Međutim, promene u sistemu i državnim granicama postavljaju nove izazove, nova generacija je takođe stasala, te devedesetih dolazi do prave eksplozije, sa pojavom Oi! odnosno strit panka kod nas. U to vreme negde, dolazi i do upliva ska muzike (mada imamo i nekih starijih pokušaja, recimo kod Pekinške patke) u ovaj pravac, kao i elemenata hard kora, stare škole. Tekstovi postaju tvrđi, beskompromisnost svojstvena za ovaj pravac dolazi do izražaja i zbog toga i sukob sa sistemom postaje neizbežan. Klasičan primer je diskvalifikacija Direktora na Zaječarskoj gitarijadi, zbog pesama “Bando crvena” i “Čistićete ulice”. Pank tada cveta na prostorima bivše SFRJ a ističu se Srbija i Hrvatska sa odličnim bendovima poput Hladnog piva, Šahta, Goblina, Motusa, gore pomenutih Idijota i Direktora…

pankkaoizlondonaSve gore rečeno je jedan, malo duži uvod u pitanje koje samom sebi postavljam već neko vreme, a sadržano je u naslovu ovog teksta, da ponovim, da li je pank mrtav ili pak nije? Hm, teško pitanje. Ponovo se moram vratiti faktografiji a ona kaže sledeće: u Srbiji nema novih a dobrih pank sastava od devedesetih dok u Hrvatskoj nečega ima, ali to nije to. Samo, uslovno rečeno, “stari” pankeri izbacuju nove stvari. Došlo je i do nekih retrogradnih stvari, bendovi u koje smo se “kleli” više nisu pank, poput recimo Hladnog piva ili Goblina. Novi sastavi, nisu suštinski novi, zato što prežvakavaju već odsvirane i otpevane muzičke i tekstualne obrazce.

Andergraund scena je nikad lošija, na pomolu nema “dečka koji obećava”, makar ne među onim bendovima koje sam slušao. Pričajući sa starim drugarom, dobrim poznavaocem situacije, jednim od začetnika panka na ovim našim, niškim prostorima, postavih mu ovo pitanje. Njegovo razmišljanje ide do tendencija globalizacije, i sa njom povezane digitalizacije ljudskog života. Njegov stav je da čovek koji je po ceo dan na internetu, čije se poznavanje ulice sastoji u odlasku na poneki koncert ili ispijanju piva za vikend ispred drakstora, i ne može da stvori nešto istinski pank. Da se razumemo, niko ne spori ljubav novih generacija prema ovom pravcu odnosno pokretu, ali pank je muzika i pokret ulice, a ne kompjutera. Odlazak na koncert ne treba da predstavlja prosto akt estetske privrženosti ovom umetničkom izrazu, već bi trebalo da bude svojevrsno iznošenje stava o nekim životnim pitanjima. Stvaranje novoga treba da da formu glasu generacije, onog koji se ne slaže i odbija ovakvo stanje. Možda se svi slažu sa ovim i ovakvim stanjem, ne znam. Možda se i ne slažu, ali su rešili da ga prihvate, i to je opcija. Potpuno mi je jasno, da ljudi koji ne vole ovaj pravac prihvataju ili odobravaju procese koji nam se odvijaju pred očima, ali to je za one koji slušaju i sviraju pank potpuno neprihvatljivo. Da li je pank postao samo ljustura, bez suštine? Novije generacije su svakako doprinele tome, prihvatajući samo goli muzički izraz. Raspali rif, ubaci distorziju i dernjaj se nerazgovetno u mikrofon, i ti već sviraš pank. O čemu pevaš, koja ti je poruka, to je nebitno. Doprinele su tome i zbog prihvatanja od Sistema nametnutog modela da je dovoljno da znaš da držiš gitaru u ruci da bi svirao pank. Tako se dešava da svi koji malo bolje sviraju napuštaju pank bend, koji je u stvari bio samo nešto kao teretana za muzičara u nastanku, prvi korak u pravcu “potpunog muzičkog razvoja”. Niko od njih ne shvata, ili ne želi da shvati da je pank gradio i izgradio svoj muzički izraz gde se tačno zna kako i zbog čega nešto nastupa u datoj kompoziciji.

Prihvatanje “pank obrazaca” (ne shvatajući pritom da je pank nastao i kao negacija, odnosno ne prihvatanje raznih šablona) dovelo je do toga da danas ovaj pravac u najbolju ruku donosi presviravanje Seks pistolsa, Eksplojteda, ili nekog domaćeg uzora. Ne manju ulogu u degradaciji panka ima i takozvana pank moda, jer dovoljno je da izgledaš kao panker pa da to i budeš. U današnje vreme čini se da preovlađuju uslovno rečeno dva tipa pankera: prvi je onaj takozvani old skul panker: ziherice, bedževi, fajerka, vijetnamka, haringtonka ili ti neka maskirna varijanta, urbanke, natovke, martinke, rendžersice, pa na pivo ispred drakstora u petak ili subotu uveče. Oni i sviraju u tom maniru; tri rifa i urlanje. Drugi tip je skejt tip, deca Kalifornije. Američka industrija je uspela da osakati pravac i vrati ga nazad u Evropu dobijajući neku verziju “lakog” panka, bez one emocije karakteristične za pravac. Čim se čuju oni lepi glasići, plus kombinacije sa jos lepšim tercama i kvintama u pratećim cvrkutanjima, prosto imaš utisak da je svet postao jedno lepo mesto za život. Ne zaboravimo, to se jednostavno i lako uvaljuje klinkama, a bogami i izgubljenim dečacima.  Za razliku od prvih ovi bendovi su mnogo bolje navežbani, ali ponovo beživotni u svojoj muzici i tekstovima. Iskreno, i jedni i drugi su potpuni promašaj.

Gde je budućnost panka danas i ima li te budućnosti uopšte? Naravno da je ima, a njegova budućnost je u rukama onih koji razumeju njegovu svrhu. “Lizanje kilometara asfalta” je u stvari neophodno životno iskustvo koje treba ugraditi u priču. Svet ide u pogrešnom pravcu, i pank treba da bude glas onih koji to vide i žele da promene takvo stanje. Naša zemlja konkretno, odavno ide u pogrešnom pravcu, ogrezla u kriminal, korupciju, nemoral. Pobuna protiv ovih stvari je dužnost svakog mislećeg čoveka, pravog pankera. Moda, odnosno način odevanja, je u panku potpuno nebitan. Pank nije brend, pank je društveni pokret podržan od strane muzičkog pravca, pa stoga ne postoji neko ko je više ili manje pank. Ili jesi ili nisi, što bi rekla poznata reklama. Zvuk panka u savremenom dobu, treba da bude sinergija različitih muzičkih žanrova koji u sebi nose pobunu, sa nešto kompleksnijim aranžmanima koji neće zvučati “retro” i koji će ići u pravcu stvaranja “dobrog ukusa”, formiranja jedne nove inovativne scene, koja će sa duhom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, ne prekidajući ovaj prirodni niz, stvoriti duh 21.veka, duh ne prihvatanja nametnutog, duh odbijanja virtuelnog, duh želje za boljim svetom. Pank treba da nestane onog trenutka kada stvorimo taj novi svet, jer će tada izgubiti svoju svrhu, odnosno postati samo estetsko svedočanstvo jednog mračnog doba.

Save

Ostavite komentar: