Opeth

Watershed

Izdavač: Roadrunner Records, 30.5.2008.

Producent: Mikael Åkerfeldt, Jens Bogren

Žanr: Progressive death metal, progressive rock

Trajanje: 54:48

4.5/5

Ocena

Za nekog prijatno, za nekog neprijatno iznenađenje, tek, Opeth-ov novi album Watershed nikoga nije ostavio ravnodušnim. Drastična promena u odnosu na starija ostvarenja (My Arms, Your Hearse; Still Life), i donekle logičan sled događaja nakon poslednjeg Ghost Reveries, iznedrili su album koji će, nesumnjivo, promeniti strukturu njihovog auditorijuma. U čemu je, zapravo, stvar?

Opeth je prešao dug put od klasičnog death metal benda do poslednjeg albuma koji se više može okarakterizovati kao progressive metal ploča. Iako je bend, od svog samog početka, postepeno menjao pristup muzici i težio progressive rock zvuku, tek je Watershed pokazao svu kreativnost i talenat prvenstveno Mikael-a Åkerfeldt-a (glavne pokretačke snage Opeth-a, autora skoro svih tekstova i muzike), ali i ostalih članova grupe. Rezultat ove promene je više nego zadovoljavajući.

Album predstavlja veoma uspešnu fuziju death i progressive metala, začinjenu povremenim uplivima folka i jazza. Kao posledica toga, Watershed je na momente izuzetno oštar (usudiću se čak da kažem, brutalan), a u međuvremenu veoma “pitak” i smiren. Album otvara balada Coil. Akustična gitara, prvenstveno, stvara osnovu koju dopunjuju vokali Mikael-a Åkerfeldt-a i Nathalie Lorichs (pravu retkost u muzici grupe Opeth, inače, predstavlja činjenica da pesma traje samo 3 minuta). Nakon Coil-a, sledi oštar metalski ubod u vidu pesme Heir Apparent, koja može, na momente, da podseti na atmosferu Black Sabbath-a i njihov istoimeni debi album. Ovo je, ujedno, i prva pesma na albumu u kojoj se slušalac susreće sa growl vokalom i death metal elementima. Naredna The Lotus Eater (možda i najkreativnija tačka albuma) predstavlja naizmeničnu smenu tzv. blastbeat-ova i čistih vokala koja ima i određen psihodeličan prizvuk. Izraženija upotreba klavijatura u određenim delovima pesme nas vraća u vreme grupa The Doors i Deep Purple. Burden, pesma koja, mene lično, podseća na album In The Court of The Crimson King benda King Crimson, jeste jedna od najlepših, usudiću se da kažem, metal balada, koje sam čuo u poslednjih nekoliko godina. Zanimljvo je to da se pesma završava solo akustičnom gitarom Mikael-a Åkerfeldt-a koju neko drugi raštimuje dok on svira. Veoma zanimljiv i originalan eksperiment. Ideju o naglim promenama zvuka u pesmi nastavlja i Porcelain Heart. Iako je možda najslušljivija (da ne kažem, najkomercijalnija) stvar na albumu, daleko od toga da je loša. Deo pesme od nekih minut i desetak sekundi (približno od 4.50 do 6. minuta) asocira na srednjevekovnu dvorsku muziku i verovatno je najzanimljiviji deo pesme. Hessian Peel nastavlja ovu priču uz određeni upliv, prvo elemenata klasične muzike, a zatim i rock elemenata. Ipak, negde na sredini pesme se oslobađa pravi metal tornado koji nam govori da su Opeth ipak, prvenstveno, metal bend. Poslednja, Hex Omega, je možda i najsladunjavija numera na celom albumu. Srećnici koji poseduju Special Edition verziju moći će da čuju još tri pesme (Derelict Herds, Bridge of Sighs i Den ständiga resan, od kojih su poslednje dve obrade pesama Robin Trower i Marie Fredriksson).

Šta zaključiti nakon svega rečenog? Po mišljenju autora teksta, svežiji metal album nije izašao još od Mastodon-ovog Blood Mountain iz 2006. godine. Ljubitelji klasičnog death metala će možda ovaj album preskočiti zbog nešto mekšeg generalnog utiska, ali mislim da će, sa druge strane, ljubitelji progressive rocka i metala prihvatiti ovo ostvarenje kao veoma dobro (iako im se, verovatno, na početku neće naročito dopasti growl vokal). Štaviše, s obzirom na to da spadam u ove druge, gotovo sam siguran da će tako biti.

Ostavite komentar: