Opeth

Pale Communion

Izdavač: Roadrunner, 26.8.2014.

Producent: Mikael Akerfeldt

Žanr: Progressive metal

Trajanje: 55:40

4.0/5

Ocena

Vreme isuviše brzo prolazi. Kao da je juče bilo kada se na svakodnevnom nivou polemisalo oko albuma “Heritage” i blasfemične transfromacije zvuka Opetha iz nekadašnjeg progressive/death metal sastava koji stavlja u ravan sentimentalne i prefinjene gitarske linije, kao i lirske vokalne melodije Mikaela Akerfeldta zajedno sa dubokim growl deonicama (koje odaju počast death metal tradiciji skandinavskog tla) u bend koji se usmerio u potpunosti na progressive element i vratio u sedamdesete godine prošlog veka, koje su vrlo značajne sa Mikaelovo uho i dušu. Dakle, kao i većina bendova koji dođu u određene godine, batalila se agresija i prihvatilo se opušteno muziciranje (mada su kompozicije i dalje pristojno složenog duha).

Lično, prijalo je slušati “Heritage”, iako mi Opeth u starom i novom ruhu nikada nije bio previše poznat. Arhaični duh muzike koja je uzdizala introvertnu, suptilniju atmosferu je odavao utisak opuštajuće kontemplacije u statičnom vremenu i prostoru i više prijao nego smena brutalnosti i suptilnosti (koja je u slučaju Opetha znala da zvuči i isuviše neprirodno ponekad).

Tri godine kasnije, i nakon gomile blata koju je Mikael morao da skine sa sebe od razjarene publike, Opeth reši da objavi novi album i da na lep način kaže svima: “J***te se!” Nije vam se svideo novi pravac? Evo vam još jedan album koji će učvrstiti poziciju zvuka za koji je bend zainteresovan od prethodnog albuma. Čini se da nije loš potez.

Neke od uticaja za ovo izdanje je Mikael definitivno “pokupio” od projekta Storm Corrosion, razmenjujući ideje sa Stevenom Wilsonom. Treba reći da to nije loše, jer je zvuk albuma generalno malo “širi” nego što je to bio “Heritage”. Takođe, psihodelični elementi (koji su svakako poznati u eri sedamdesetih) su u prelazima između odseka pesama interesantno uvedeni.

Balans koji je Mikael nekada ostvarivao koristeći growl i clean deonice vokala sada je toliko usmeren na clean stranu da ćete na ovom izdanju čuti ne samo glas, već i čitava vokalna višeglasja, što daje izvesnu ambijentalniju, monumentalniju crtu albuma (mnogo Queena je prošlo kroz nečije uši unutar ovog benda, khm, khm, Mikael). Harmonske progresije u velikoj meri i dalje podsećaju na ono što smo čuli na “Heritage” albumu, i stilski se Opeth nije mnogo udaljio od ideje sa ranijeg izdanja, ali sada možemo govoriti o rafiniranijoj verziji onoga što se htelo reći 2011. godine. Neki od momenata sa korišćenjem raznolikih harmonskih progresija su vrlo osvežavajući, čak i za Opeth, koji se nikada nije ustručavao da vam “izmakne tepih” pod nogama ubacujući interesantne harmonske obrte.

Ono što se može nametnuti kao nastavljeni problem sa “Heritage” albuma je ideja celine u muzičkom smislu. Ništa što je ovde komponovano nije namenjeno da vas “tuče po glavi” sa nekim šok-senzacionalizmom, napadnom i intezivnom death metal gitarskom atmosferom, ekstremno mračnim rifovima ili growlovima u tom stilu (zavisi i da li to želite od albuma). Album je jedan veliki, zatamnjeni prog rock jam, namenjen da se sluša gotovo “na ler”, može da vam prolazi u pozadini i da ne primetite da se nešto posebno dešava. To može biti šteta, jer album ima lepih momenata za čuti, ali bi trebalo pošteno sesti, koncentrisati se i staviti velike slušalice na uši, da vam ništa drugo ne skreće pažnju. U suprotnom, postoji velika šansa da ćete u jednom momentu biti u fazonu: “Idem nešto da jedem dok ovo ide.”

Iako se ne može reći da “Heritage” nije bio atmosferičan, “Pale Communion” je u mnogo izraženijoj meri ambijentalan, prepun raznolikih segmenata u kojima se neće dodavati klavijature ili gudači na bend, već će zvuk u potpunosti utihnuti, uz samo blage atmosferične prelaze.

Neki od segmenata albuma zvuče kao da je Dream Theater odsvirao par nota tokom ovog izdanja (što svakako ne čudi pošto je DT zasnovan na sličnim uticajima progresivne muzike prošlog veka). Jedna od pesama koja vas svojim opčetnim taktovima može uvesti u takvo raspoloženje jeste prva numera, “Eternal Rains Will Come”. Zvuk organa je prilično izražajan na ovom albumu, i odlično ukomponovan aranžmanski, tako da ćete imati da se susretnete sa zvukom u stilu novijeg Deep Purplea (ako ste slušali bend uživo i susreli se sa snažnim frekvencijama punog zvuka klavijatura, otprilike u tom pravcu se stilski kreće).

Album je logični i unapređeni nastavak “Heritage” izdanja, što je, iskreno govoreći, za autora ove recenzije dobar potez. Izuzetno slušljiv, prepun suptilnih detalja, pomalo monoton u određenim momentima ali svakako ima dovoljno interesantnih momenata koje biste mogli slušati više puta. Preporuka za slušanje tokom predstojeće jeseni.

Spisak pesama:

1. “Eternal Rains Will Come” (6:43)
2. “Cusp of Eternity” (5:35)
3. “Moon Above, Sun Below” (10:52)
4. “Elysian Woes” (4:47)
5. “Goblin” (4:32)
6. “River” (7:30)
7. “Voice of Treason” (8:00)
8. “Faith in Others” (7:39)

Ostavite komentar: