Odvratna priroda i neosporiva lepota “Čoveka koji sja”; Swans u Beogradu

Swans / foto: Nemanja Đorđević

Trideset godina nakon prvog i, do sinoć, poslednjeg nastupa u Srbiji, u SKC-u, čuveni njujorški sastav Swans (čiji pravac nećemo odrediti jer je, naročito u njihovom slučaju, takav posao izlišan) su, u okviru evropske turneje kojom promovišu svoj aktuelni album “The Glowing Man i koja je poslednja u ovoj inkarnaciji benda, posetili Dom omladine Beograda i u sali Amerikani održali strahovit performans koji će ostati dugo zapamćen od strane velikog broja ljudi koji ga je sinoć ispratio.

Čast da otpočne veče pripala je njujorškoj kantautorki, slikarki i pesnikinji pseudonima koji, za slušaoca koji nije imao prilike da isprati njen rad, nagoveštava neku suptilniju fizičku pojavu, Little Annie. Ova umetnica je podrška Swansa na trenutnoj turneji, što nije naročito čudno s obzirom na to da se, pored nje, na bini našao i trenutni klavijaturista Swansa, Paul Wallfisch, koji je ispratio njen autentični i oštar vokal mračnim, dramatičnim, gotovo gotičarskim klavirskim melodijama.

Little Annie

Iako pomalo monoton nastup (jer iz takve muzičke i estetske potke ne proizilazi naročito mnogo mogućnosti), ipak je bio interesantan zahvaljujući harizmi i ekscentričnosti Little Annie čije su pesme poput kratkih priča pretočenih u konciznu pesničku formu, kao i interakciji, kako sa svojom muzičkom pratnjom, tako i sa publikom, čiji je deo pažljivo i zainteresovano ispratio nastup, a deo njene pesme (koje nose iznenađujuće južnjački vajb) uzeo kao muzičku podlogu za verbalnu pripremu sa poznanicima pred dvočasovni perofrmans koji je usledeo.

Pri izlasku na binu, kako bi pripremili opremu za početak koncerta, Swansi su momentalno dobili srdačan aplauz pune Amerikane, koji nije predstavljao samo podršku bendu da odsvira što bolji koncert, već i neki predosećaj publike da će taj koncert sigurno predstavljati nešto nesvakidašnje. Pauzu od desetak minuta su počele gradativno da gase zavodljive i atmosferične deonice (za koje je u velikoj meri bio zaslužan Wallfisch svojim arpeđijima iz e -mola) čiji je intenzitet iz minuta u minut rastao sve dok i one nisu bile smenjene gromoglasnim i žestokim udarcima nalik onima u “No Words/No Thoughts”. Međutim, u pitanju je komad sastavljen posebno za ovu turneju naziva “The Knot” koji je nakon niza dinamičkih igara i Girinih šamanskih vokala došao do izvanrednog, grandioznog i teškog epiloga, pri čijem završetku se već moglo ići kući.

Uzimajući u obzir sado-mazohističke tendencije Swansa, to je bilo nedopustivo – “The Knot” je bio tek jedan polučasovni deo nastupa i uz “Screen Shot” sa albuma “To Be Kind” bend je nastavio da, uz brži tempo minimalistične ritam sekcije, gradi nove slojeve zvuka za koje bi se moglo reći da nisu došli do kulminacije kakva je prisutna u ostalim pesmama sa setliste, već se u procesu razvijanja i nadogradnje (propraćenog Girinim neumitnim nabrajanjem) iznenadno prekidaju i daju publici sasvim malo vremena da se sabere i shvati da je “pesmi” došao kraj. Morbidna i troma “The Cloud of Unknowing” se nadovezuje na “Screen Shot” i, sa svojim tišim delovima (mada je bizarno uopšte pominjati tišinu kada se govori o koncertu Swansa) koje ostavljaju prostor publici prostor za disanje i rezonovanje, predstavlja svojevrstan, nepotpun predah pred novu turu intenzivnog haosa i (ne)sklada koji je usledeo.

Pravi post pank ritam na bubnju Phila Puleoa (koji je, kao i uvek, bio delimično zaklonjen gitarskim pojačalima) u sledećoj novoj pesmi “The Man Who Refused To Be Unhappy“, koji je u ovom kontekstu delovao kao parodiranje čitavog post pank žanra, propraćen Pravdičinim sviranjem oktava na basu (čini se da je čovek proveo 80% koncerta svirajući oktave), uobličen je aranžmanom nalik onom u pesmi “Screen Shot”, s tim što na kraju ipak postoji distorzirana, brutalna kulminacija sa veoma interesantnim efektom oscilujućih tonova koje je Christoph Hahn izveo na lap steel gitari.

Za kraj je ostavljena apsolutno manijakalna naslovna pesma aktuelnog albuma “The Glowing Man“, čiji je prvi deo odsviran u drukčijoj verziji, dok je njen drugi, brži deo bio apsolutni vrhunac večeri zbog Girinog upečatljivog vokalnog izvođenja i instrumentacije koja je u jednom trenutku bila potpuno stabilna i utegnuta, a u drugom furiozna i nezamislivo bučna; delovalo je kao da Swansi s minimalnim instrumentalnim zahvatima i bez ikakvog napora premeštaju slušaoca iz jednog univerzuma u drugi; delovalo je kao da će se sala svakog časa srušiti. Nakon ovog hitrog dela i finalnog drona, bend je završio svoj nastup, Gira se zahvalio publici koja se predala ovacijama, predstavio članove benda (sa veoma smešnim izgovorom imenom Christophera Pravdice) dok je svoje ime i prezime smenio onim čuvene kantautorke Joni Mitchell (!).

Bend je bio vrlo zanimljiv za posmatranje na bini i mislim da je to bitan faktor kada su u pitanju njihovi koncerti – posebni su bili trenuci kada su članovi benda bili veoma statični, a sa razglasa je dolazila enormna lavina buke koja je tresla sve – od delova odeće preko unutrašnjih organa do poda – tada se stvarao neobičan audio-vizuelni kontrast zahvaljujući kome je čitav performans dobijao još iščašeniju crtu. Naročito je zanimljiv gitarista Norman Westberg, pored Gire, jedini član koji je skoro od samog starta ostao u besmrtnom biću Swansa, koji je delovao kao da je jedva i svirao svoj instrument uopšte, ali ukoliko uzmemo u obzir njegove gitarske deonice u ranoj, no-wave fazi benda, znamo da on umnogo doprinosi zvuku benda i glavni je krivac za bučni, nasilni aspekt njihove muzike. Sonično, Swansi su jedinstven bend i teško da ijedan drugi ima takvu moć – zvuče izuzetno glasno, ali razgovetno, njihova zvučna slika je bogata dubinom i detaljima za koje često nismo sigurni odakle dolaze, zahvaljujući muzičkom diverzitetu svakog muzičara u bendu i njegovih veština da od svog instrumenta izvuče širok dijapazon tonova.

Fascinantno je da bend toliko dugo neprekidno drži pažnju slušalaca. Koncert jeste bio veoma naporan i nakon njega se većina ljudi osećala kao da je provela dva i po sata u bokserskom ringu, ali ni u jednom trenutku nije bio dosadan. To samo govori koliko su muzičari Swansa vešti u izvođenju muzike i stvaranja kaptivišuće atmosfere, kao i to da imaju izvanrednu komunikaciju na bini koju Gira vešto i svesno vodi i usmerava. Međutim, iako zanimljivost njihovih dugačkih pesama i te kako zavisi od načina na koji su one izvedene, stiče se utisak da je sama njihova konstrukcija u startu efektna – slušalac je primoran da se adaptira na spor razvoj događaja, da bude strpljiv.

Swans su veoma vešti manipulatori koji apsolutno ne mare za preferencije publike već beskompromisno i bez zastajkivanja izvode svoja dela. Upravo im je to, uz jasno definisan umetnički koncept, zapečatilo kultni status u istoriji moderne muzike, što čini njihovu umetnost toliko opasnom (a u današnje vreme i te kako fali opasne umetnosti) i što je sinoćnji koncert učinilo jednim od najizvanrednijih koje je Beograd video u proteklih nekoliko godina.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

 

Ostavite komentar: