Nišville 2007

donald-byrd15.avgusta 2007. na Letnjoj Pozornici Niske Tvrdjave otvoren je XXIV Nisville Jazz festival. Festival je otvoren dodelom nagrade za zivtono delo, legendarnoj Srpskoj jazz pevacici Nadi Knezevic. Nadi je nagradu urucio zamenik ministra za kulturu, a Ivan Blagojevic (glavni organizator festivala) joj je urucio nultu penziju u iznosu od 20.000 dinara.

Jazz je stil koji je ponikao u Americi i predstavlja kombinaciju africke etno muzike svirane na evropskim instrumentima. Stoga, mogu reci da svaka zemlja ima svojevrsan jazz. Tako je prvi bend koji je nastupao bio Niski muzicki sastav Naissa predvodjen pevacicom Snezanom Spasic. Bend je svirao Sprsku etno muziku i nju je predstavio u najboljem mogucem svetlu. Zadnju pesmu koju su svirali je bila Jovanko, Jovanke uz pomoc Makedonskog gitariste Vlatka Stefanovskog. Nakon toga Naissa je napustila binu, a Vlatku su se pridruzili ostali clanovi njegovog tria. Narednih sat veremena na pozornici je vladala vesela atmosfera uz zvuke fuzije etno, rokc-a i jazz-a koju je publici svirao nekadasnji gitarista grupe Leb i Sol. Kada je Stefanovski zavrsio svoj nastup, otvorena je SKY bina, sa nastupom Svedske grupe Oscar Schonning Band koji je upoznao publiku sa njihovim pesmama sa poslednjeg albuma – “Happy jazz”.

Usledio je trenutak koji su svi zeljno iscekivali, vrhunac veceri i nastup sastava koji cine Larry Coryell (gitarista koji je svojevremeno svirao sa Paco De Luciom, Al DI Meolom, Jimi Hendrixom, Eric Claptonom…), Lenny White (bubnjar koji je svirao na cuvenom albumu Chick Coree – Return to inosence, i na Majls Dejvisovom – Bitches Brew) i VIctor Bailey (basista koji je zamenio legendarnog Jaco Pastoriusa u grupi Weather Report). Usledila je cista umetnost i pravi Americki jazz. Jednostavno se nije znalo koji od njih trojice je bolji muzicar, ali znamo da sva trojica zajedno zvuce perfektno. Pravi primer vrhunskih muzicara. Poslednji te veceri su nastupali Bugarska Karandila i Holandski bubnjar Lucas Van Merwijk sa svojim bendom Drums United.

Drugo vece festivala je bilo znatno slabije poseceno nego li prvo vece, verovatno zato sto siri spektar publike nije interesovalo da cuje manje poznate evropske jazzere. Prva je nastupila grupa Young Music Caravan ciji se koncert sastojao iz tri dela tj. iz tri postave muzicara. Prva postava, predvodjena nasom pevacicom, svirala je klasican jazz izvodjen na elektricnoj gitari, bubnjevima, kontrabasu,klavijaturama, violini i trubi. Druga postava se zvala Spandinavia, koja je svirala Skandinavsku etno muziku sa motivima flamenco muzike, dok je treci sastav bio instrumentalnog karaktera izvodjen pretezno na duvackim instrumentima. Onog trenutka kada je YMC zavrsio svoj nastup upalili su se reflektori na SKy stage-u, gde je nastupio Slavko Jovanovic-Vasiljevic (Srbin koji zivi u Nemackoj) i Niski Pan Band. Slavko je inace odlican usni harmonikas i publici je podario zabavu uz ritam i bluz odnosno neki laganiji classic r’n’r.
Sledeci bend nam dolazi iz Madjarske i zove se Djabe. Na prvi pogled oni su jedan obican bend koji svira na klasicnim instrumentima predvojdeni virtuozonim basistom Tomas Barabasom i trubacem Ferenc Kovacem. Ali svi koji su to pomislili su se grdno prevarili. U pojedinim trenucima clanovi benda su izvlacili svakakve “cudne” instrumente, koji su pravili efkte duvanja vetra, padanje kise i slicno. A svoj nastup u zavrsili svirajuci kompoziciju “Nis” na Indonezijskim instrumentima koji se zovu Ank Lung. U svakom slucaju nesto sto treba cuti i videti uzivo. Drugo vece festivala zatvorili su Laki Latino iz Holandije i Balkan Avalanche predvodjen Dragoljubom Djuricicem.

Trece vece festivala pocelo je nastupom Larry Ray-a sa Niskim Kamernim Horom, koji je uskocio u poslednjem trenutku kao zamena za Penny Ford. Bila je to odlicna zamena. Svoj nastup je ovaj karizmaticni muzicar poceo pevajuci gospel pesme, da bi onda sa scene ispratio Hor i okrenuo se obradama jazz/pop/rock standarda poput Summertime, Stand by me, My Way, Wonderfuld world, Long train running…Cak je u jednom trenutku Larry sisao sa bino i prosetao se kroz publiku rukujuci se sa ljudima iz publike. Sledeci nastup je imala Srpska grupa La Campanella, ciju muziku nazivaju world muzikom, ali sam je ja definisao kao “moderni renesansni jazz”. Ali sam jako razocaran frontmenom grupe Borisom Kovacom koji je Srbin, a svo vreme se obracao publici na engleskom jeziku. Ovo smatram velikom sramotom i mislim da nije zasluzio da mu iko iz publike aplaudira. Ovo vece, koje je kao i prethodno bilo nesto slabije poseceno se zavrsilo nastupima pijaniste Milcho Levieva ciji je gost bila pevacica Vicky Almazidu, zatim For Free Hadns band i Slovenacki Zoran Predin cijem nastupu nisam prisustvovao ali sam na televiziji cuo da je bila super svirka i da je dvaput bio pozivan na bis.

Poslednje veceri festivala letnja pozornica je bila puna, i to sa dobrim razlogom. Te veceri je nakon zagrevanja koje nam je priredila grupa Jo Milkovich-a, nastupio je legendarni Americki jazz muzicar Dr.Donald Byrd koji je nazalost kratko svirao zbog svojih godina ali su zato tu bili njegovi studenti sa Delaware State Jazz Univerziteta koji su svoj nastup otvorili rap pesmom a onda su se pokazali i kao izvrsni muzicari. Jedan od njih svira petozicani bas, a drugi trubu i sam Donald Byrd ga smatra buducim velikanom jazz muzike. Na bini im su se pridruzili i Niski Trubaci, a zatim je Dr. Donald Byrd-u urucena Grand Prix nagrada Nisville Festivala. Ali publika je htela jos njihove muzike i na bis su izasli mladi studenti gde su odsvirali neku klasicnu blues melodiju sa tekstom za koji mogu da se kladim da je cista improvizacija. Sledeca na binu je izasla nama nepoznata Haicanska grupa predvodjena pevacicom Tifane, koja je nisku publiku razveselila Haicanskom rege muzikom. Tifane se pokazala kao izvrsna pevacica, karizmaticna, borac za ljudska prava i sklona improvizaciji po kojoj je jazz i poznat. Ona je pozivala ljude da pevaju sa njom, da izadju na binu da igraju, u jednom trenutku bina je bila puna ljudi jer su svi koji su zeleli da zaigraju uz njenu pesmu mogli slobodno da im se pridruze, medju njima sam bio i ja kao i Delaware studenti. Publika je i tokom njenog celog nastupa i nastupa Donald Byrda svo vreme bila na nogama igrajuci. A onda je pocela kisa i za mene je ovaj festival bio zavrsen iako su trebali da nastupe grupa ILLINX i Nils Petter Molvaer.

Sve u svemu, u Nisu su se poslednje cetiri veceri mogli cuti majstori raznih instrumenata u svetskim razmerama. Steta je samo sto je festival trpeo finansijske i politicke problema, na koje je i sam Blagojevic ukazao poslednje veceri festivala. Nadam se da ce se do godine promeniti neke stvari (neki ljudi) u Nisu i da ce se odrzati i XXV Nisville jazz festival. Jer je ovaj festival vec 24 godine Niski brend.

Ostavite komentar: