Nikola Vranjković

Veronautika

Izdavač: Multimedia Music, 1. 11. 2017.

Producent: Nikola Vranjković, Ivan Petrović

Žanr: alternative rock

Trajanje: 1:53:11

5.0/5

Ocena

Nakon brojnih singlova koje je promovisao putem YouTubea, pesnik, kantautor i nekadašnji lider grupe Block Out, Nikola Vranjković, konačno je realizovao jedan od najiščekivanijih albuma na ovim prostorima, u obliku duplog LP albuma “Veronautika”.

Teško je pisati o ovom epskom izdanju, a ne osvrnuti se na istoriju koja je uticala na splet sudbina ljudi koji su učestvovali na njemu. Pre tačno deset godina, Nikola Vranjković, tada još uvek u grupi Block Out, prvi put je uživo odsvirao pesmu „Fotelja“, i time zacrtao novi put bendu. Taj novi put je iziskivao od njih da stvaraju nove pesme koje će isključivo uživo prezentovati publici. Nije bilo u planu snimanje albuma koji bi nastavio tamo gde je „Ako imaš s kim i gde“ stao. Takav režim rada se pokazao veoma uspešnim. Bend je polako izbacivao nove pesme, onda kada bi bili sto posto sigurni da su napravili nešto što će vredeti i trajati. U tom periodu su nastale jedne od omiljenih pesama velikog dela publike, i po mnogim mišljenjima neke najkvalitetnije pesme: „Fotelja“, „Dve Reči“, „Zadrži Svoj Dah“, „Nikad“, „Prokletije“

U međuvremenu, muzička industrija se promenila iz korena. CD diskovi su polako postajali prošlost, YouTube je sve više uzimao maha. Polako su se na tom sajtu mogli naći nezvanični live snimci ovih pesama, kao i razne demo varijante, koje bi Vranjković širio samo uskom delu prijatelja. Poslednja pesma koja je na ovaj način dočekala svetlo dana je bila „Marburg“. Na tom snimku se čuju reči snimatelja koje danas dobijaju sasvim neku drugu, ironičnu i predskazujuću konotaciju: „Brate, ja ne mogu više“, misleći pritom na držanje kamere rukom, koja se koči posle 8 minuta, koliko pesma traje. Uskoro se desila najbitnija promena, Nikola Vranjković i ostatak benda su nastavili svoje muzičko putovanje odvojenim stazama, osećajući tada da ni oni „ne mogu više“.

Vranjković potom nastavlja dalje sa novom ekipom, ubrzo snima izdanje „Underground Sound Factory Session No. 1“, kojim pokazuje da nije kraj njegovom radu. Novi koncerti se nižu, i sledeće godine izlazi i EP Bremeplov. Dve stare pesme (“Nagrada za strah”, “Plovni put”) dobijaju studijsku varijantu, i dobijamo dve nove pesme (“Bremeplov”, “Ispod Tvoga Oka”). Taj EP iako je dužine LP-a ako gledamo druge bendove, ipak ima samo četiri pesme, ali zato budi nadu fanovima da će mnoge pesme sada stare preko 5 godina konačno dobiti svoje studijsko izdanje. Ta nada se polako ostvaruje novim singlovima, koji nagoveštavaju album kome se u tom trenutku ne zna ni ime, niti bilo šta drugo. Sve ovo dobija kulminaciju danas, sa albumom „Veronautika“. Zato, nije čudno ako kažem da je ovo jedan od najiščekivanijih albuma na ovim prostorima, ikada. Trajanje ovog duplog albuma je impozantno, skoro puna dva sata. Na svakom albumu se nalazi po 8 numera od kojih 4 traju duže od 10 minuta, dok ne postoji pesma koja je kraća od 4 minuta. Samo ova činjenica je pokazatelj da Nikola više ne pravi nikakve kompromise. Sve prepreke koje stoje ka potpunoj realizaciji njegovih ideja su uspešno prevaziđene. Takođe, veoma je impresivan spisak muzičara koji su učestvovali na ovom izdanju. Ukupno 22 muzičara su podarila svoje umeće da istkaju ovo muzičko putešestvije. Najvažniji su oni koji već sviraju uživo sa njim: Vladan Božilović, Danilo Nikodinovski, Ivan Zoranović, Ivan Mihajlović, ali ne treba umanjiti ni doprinos ostalih, koje nažalost, neću ovde sve spomenuti.

Pesma koja nas uvodi u muzičku plovidbu je „Fotelja“, pesma od koje je sve zapravo krenulo. Pesma stara 10 godina, koju svi odavno znaju napamet. Vranjković se našao pred velikim izazovom – kako verno preneti emociju pesme stare 10 godine, uneti sve izmene koje je pesma vremenom dobila, kroz brojna izvođenja, ispuniti očekivanja publike, a ipak joj dati neko novo ruho. Sve je to na najbolji mogući način uradio! Pesma je zadržala najbolje odlike live izvođenja, na koje su dodate boje koje je samo u studiju mogao da dobije. Naročito je zanimljiv kraj, jer tek sad posle deset godina čujemo kako je originalno zamišljen, a to je da se katarzična melodija ponavlja u beskraj, dok nestaje polako u fade outu. Sledi još jedna od starih pesama „Zadrži svoj dah“, sa istim krajnjim rezultatom kod slušaoca, a to je neverovatan osećaj spokoja, kada čujemo po prvi put sve detalje mikroskopski precizno i čisto. Nakon 17 minuta, koliko traju prve dve pesme, sada čujemo nešto poznato, a to je pesma „Dve reči“, za koju smo svi pogrešno mislili da se zove „Sve što mogu reći“. Ova pesma je dobila svoje video izdanje pre par meseci, i generalno naišla na dobar prijem. Naredna „Moraćeš da naučiš da živiš sa tim“, koju je snimio sa bendom Autogeni Trening, postala je ubrzo obavezan deo koncertnog programa. Ovo je možda i najbrža pesma na izdanju, koja pokazuje da Nikola još uvek zna da pravi brze, glasne i distorzične pesme. Konačno se javlja i jedna potpuno nova pesma „Džonatan Livingston“, meditativna akustična balada, sa dodatkom flaute koju majstorski svira Jamal Al Kiswani. „Nikada ti neću otkriti nijednu tajnu“ je već dobila svoje „polu-zvaničnu“ verziju na izdanju „Underground Session“ kao snimak sa probe, a sada nam se predstavlja u punom sjaju. Naslovna pesma „Veronautika“ je ujedno i najveći iskorak u nepoznate vode, sa semplovanim „blast-beat“ bubnjevima, nerazgovetnim dijalogom brodskih kapetana, kao i jezivim tekstom: „Vesla su dignuta, nebo je granica i poslednja želja samo tvoja tišina. Bez dima tamjana i pesme mantija da čuju se talasi Save i vetrovi Dunava“. Saradnik na ovoj pesmi je Damir Martinović Mrle iz benda Let 3, koji je svirao bas i sintisajzere. Autoru ove recenzije se ovaj muzički eksperiment najmanje dopao, ali zato pozivam čitaoce da ostave svoje utiske o ovoj numeri u komentarima, jer sam svestan da ne bi Nikola nazvao ceo album po ovoj pesmi, da ona nije od velike važnosti. Prvi album zatvara dvanaestominutna saga „Tajni život suterena“, jedna od najdirljivijih pesama na celom albumu. U zvučnu sliku se savršeno uklapa sitar, još jedan nov instrument i veoma zanimljivo idejno rešenje, koga svira Ivan Zoranović Kiza. Sa samo ovih 8 pesama, Nikola bi mogao da kaže da je napravio svoj Magnum Opus, ali ovo je tek pola puta. Kao što kažu stihovi pesme “Nikad”: „Kad misliš gotovo, a ono počinje tek“.

Drugi deo se otvara novom pesmom „Večernja zvona“, koja donosi ni manje ni više nego mejdenovski rif, skoro epskog karaktera. Gotovo banalan rif, dugotrajnim ponavljanjem dobija sve veću snagu, i kada se posle svih strofa ponovo pojavi, ostavlja dugotrajan efekat na slušaoca. „Marburg“ je meni lično najiščekivanija pesma, i veoma sam srećan izvedbom, iako mi na ovoj pesmi Nikolin vokal deluje najumornije, što je ipak u skladu sa tekstom pesme – „Ja čitav život hodam uzbrdo, i snage mi još malo ostalo“. Refren ove pesme podseća na refren pesme „Protiv Sebe“ sa ponavljanjem dve reči, kao i veoma sličnom harmonskom progresijom, tako da možda ova pesma dobije veču pažnju šire publike kao što je i „Protiv Sebe“ nekada davno uvodila nove slušaoce u Nikolin opus. „Fototapet“ je dobio svoje video izdanje uz pomoć fanova koji su slali svoje snimke drveća na vetru. Često je izvođena pesma uživo, ali nikad ne dobije tu emociju koju ima na snimku. Veoma smela je upotreba klavijatura i semplera od strane Petra Rudića, kao i upotreba zvižduka od strane Nikole, koje čak i uživo izvede. „Vi ste mi ali mi smo oni“ je vesela, brza, dakle potpuno atipična pesma za ovo izdanje. Naravno, tekst iako satiričan, zapravo nije nimalo vedriji od ostalih. Zapravo, na svako sledeće slušanje, pesma dobija sve mračniji prizvuk. Naročito je čudna kombinacija, razigranih vokalnih deonica, gotovo durskih, koje Nikola i dalje peva svojom mračnom i umornom bojom glasa, što daje veoma nelagodan efekat.

„Vosak“ je jedna od opuštenijih pesama, možda previše nalik daleko boljoj „Bunar želja ne postoji“. Veoma sličan rif, atmosfera, melodijske linije, kao i forma pesme donose poznat osećaj, ali i nadu da uživo neće zameniti „Bunar“ sa „Voskom“. Po mom mišljenju jedna od najslabijih pesama, samo zato što ne donosi ništa novo, a previše podseća na staro. Mislim da bi bolje bilo da je na album umesto nje, stavio pesmu „Prokletije“, koja je slične minutaže, a nije dobila svoje mesto na albumu. „Dve hiljade i kusur godina“, poznata i pod nazivom „Nikad“, jedna je od najboljih pesama u celoj karijeri, i Nikola ju je znalački ostavio na kraj celog opusa, ali ne predvidljivo kao poslednju pesmu, već suptilno kao pretposlednju, dok je za kraju ostavio mirniju i manje poznatu „Za životom il za sudbinom“. „Dve hiljade i kusur godina“ je takođe na sebi imala ogromnu odgovornost da bude snimljena savršeno. Najveći izazov je bio vokal, pošto Nikola u njoj peva u višoj intonaciji nego inače, sa glasom koji je stareći prirodno dublji nego ikada. Pevači obično sa godinama spuštaju tonalitete svojih pesama kako bi ih mogli otpevati, dok je u ovoj pesmi isti tonalitet kao i kada je pesma prvi put odsvirana uživo. Za kraj ovog emotivnog muzičkog putovanja je ostavljena jedna od najatmosferičnijih pesama „Za životom il za sudbinom“, dozvoljavajući slušaocu da otplovi u mislima, da sabere sve utiske, i da se vrati lagano u ovu realnost, posle 2 sata jedinstvenog iskustva. Album zatvara jednominutni snimak bućkanja upecane ribe u vodi, ili nečeg sličnog. Verujem da je to oda Dunavu i svim rekama na kojima je Nikola pecao, koje su donele inspiraciju brojnim pesmama.

Na kraju možemo samo zaključiti da je čekanje deset godina donelo jedno od najzrelijih izdanja, koje nije moglo drugačije ni nastati. Podseća nas na brojne borbe i neizvesnosti u životu i daje osećaj spokoja. Nikolin glas, vidno istrošen i umoran, daje mnogim pesmama još težu notu, jer je surovo iskren. Instrumentalno, sve su pesme vrhunski dorađene, sa brojnim saradnicima i prebogatim aranžmanima, a opet, tolika raznovrsnost ljudi je dala jednu homogenu celinu u kojoj nijedna pesma ne iskače stilski previše. Verujem da je ovim albumom Nikola Vranjković napravio svoje životno delo koje će obeležiti drugu deceniju tekućeg veka.

Spisak pesama:

01. “Fotelja”
02. “Zadrži Svoj Dah”
03. “Dve Reči”
04. “Moraćeš Da Naučiš Da Živiš Sa Tim”
05. “Džonatan Livingston”
06. “Nikada Ti Neću Više Otkriti Nijednu Tajnu”
07. “Veronautika”
08. “Tajni Život Suterena”
09. “Večernja Zvona”
10. “Marburg (Hommo Epilepticus)”
11. “Fototapet”
12. “Vi Ste Mi Al’ Mi Smo Oni”
13. “Vosak”
14. “Dve Hiljade I Kusur Godina”
15. “Za Životom Il’ Za Sudbinom”

Jedan komentar o “Nikola Vranjković – Veronautika (2017)

  • Небојша Костић

    Moja zapažanja (sve pesme sam čuo pre par meseci bar, tako da sam ih već dobro “preradio” u ušima i glavi): Naslovna – u startu nisam verovao da će tak eksperiment uopše biti na albumu i biti još naslovna, album je tada radno nazvan Oni kojih nema, prema najboljoj pesmi do sada u karijeri, kako je jednom Nikola naveo, Tajni život suterena. Na prvih par slušanja mi ič nije legla Veronautika, ali kada sam je nekoliko puta preslušao u paketu sa ostalim pesmama, onda je došla na svoje. Slično i sa Voskom – meni ta pesma baš donosi nešto novo i ne vidim nikakvu sličnost sa Bunarom – uticaj gostujućeg Crnketa je evidentan, pesma mi je legla posle 5-6 slušanja… Da, i meni nedostaju Prokletije. Jedva sam čekao da javno izađu Večernja zvona, od čijeg je prvog demo snimka prošlo par godina… kao i Tajni život. Za te pesme nemam reči, mislim da se tako nešto snimi jednom samo.. Činjenica da je više od pola pesama dobro poznato pomalo ostavlja utisak Best Of albuma… ali samo pomalo. A i sama referenca Best of jasno govori o kvalitetu… Početak Fotelje i poslednja pesma Bućka, donose iste zvukove s reke / iz prirode… eskapizam, koji je na početku i na kraju svog tog putovanja kroz strahove, nade, želje …. Bućka sve to poravna… posle svih rifova, teskobe, teških tema… zamišljam ravnu površinu Dunava čiji potpuni mir i sklad tek remeti povremeno bućkanje.

    PS. “Bućka” nije bućkanje upecane ribe, već alat kojim se, bućkanjem, “dozivaju/provociraju” somovi da zagrizu…

    Reply

Ostavite komentar: