Nikola Vranjković: “Ne mogu da pobegnem od sporih pesama”

fotografije: Nemanja Đorđević

Beogradski kantautor, snimatelj i producent Nikola Vranjković je nedavno objavio spot i singl “Dve reči” koji najavaljuju njegove tradicionalne novogodišnje koncerte, koji će se održati 28. i 29. decembra u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Ovom prilikom je za Balkanrock govorio o aktuelnostima, budućim planovima kao i interesantnim detaljima iz svoje sviračke i producentske karijere.

BR: Singl i spot “Dve reči” najavljuju koncerte 28. i 29. decembra. Šta može publika da očekuje na njima?

Nikola Vranjković: Mi smo pre dve godine imali koncert u Domu omladine, u velikoj sali. Ljudi koji su tada bili znaju – to je sedeći koncert sa lepom scenografijom i pozorišnim svetlom, u trajanju od 3 sata i ovog puta sa meni dragim gostima. S obzirom na to da su dva koncerta, na prvom koncertu gosti će nam biti Ništa Ali Logopedi iz Šapca. Oni posle 17 godina ponovo izlaze na binu. Gledao sam ih u Šapcu, prošlog meseca su svirali tri pesme na jednoj privatnoj zabavi i bilo je fenomenalno.

Drugi dan gosti će nam biti Mravi. Mravi su poslednjih nekoliko godina imali nekoliko nastupa i nekoliko tihih povrataka. Nadam se da će ovaj nastup biti i njihov definitivni povratak. Snimaju novi album, čuo sam nekoliko novih pesama koje su stvarno dobre. Drago mi je što su pristali da budu gosti na koncertima. Albumi  “Vaspostavljanje” i “Na Travi” su stvarno umetnička dela, strašno važni albumi i mnogo se slušaju i dan danas, bez obzira što bendovi nisu bili aktivni .

BR: Dosta se govori o spotu sa Sergejem Trifunovićem. Kako je došlo do saradnje s Milenom Grujić i čija je bila ideja da se napravi takva audio-vizuelna kombinacija?

NV: Pesmu sam imao smiksanu i spremnu još prošle godine. Snimljen je jedan lep spot za nju. Međutim, nešto se nisu razumeli ljudi iz montaže i ljudi iz režije pa smo digli ruke od svega. Nisam ni planirao da ta pesma dobije  spot posle toga jer mi se sve smučilo. Onda sam slučajno s Milenom pričao nešto o spotovima i ispričao joj celu priču i ona mi je rekla da joj pošaljem pesmu da je čuje još jednom. Kada sam joj poslao, rekla je da ima studentski film, koji će jako dobro da se uklopi sa pesmom, samo da nađemo montažera koji to može da isprati. To je i ovaj put, kao i ne znam koliko prethodnih puta do sada, uradio Bojan Dmitrašinović. On je najbolji montažer kojeg poznajem. Možda zato što je bubnjar. Nisam im se mešao u posao, jedanput sam samo bio na montaži i dopalo mi se. Drago mi je što su se Ana i Sergej složili da se od filma izmontira spot.

BR: Kakve su reakcije na spot?

NV: Reakcije su odlične i to mi je dalo do znanja da slične stvari treba da uradim još sa ponekom pesmom. Sad baš nisam siguran da treba da budu poznati glumci svaki put u spotovima, ali ja volim radove mladih režisera i sigurno ću i dalje da sarađujem sa sličnim ljudima. Posebno mi je drag spot za “Plovni put” koji je radio Marko Grba Singh. Nadam se da ću uspeti da održim takvu neku liniju spotova koji imaju dušu jer nisam preterani fan skupih spotova koji šljašte i koji su ispeglani do kraja. Čak me ni ne interesuje da se vrte po televiziji jer sam se već odvikao od toga, pogotovo što su neke pesme preduge, traju preko deset minuta. Lepo je što ne postoji nikakvo opterećenje da to mora da bude ukalupljeno za televizijsko emitovanje.

BR: Pesma je objavljena pod nazivom “Dve reči”, a dugo je bila poznata kao “Sve što mogu reći”. Zašto si se opredelio za “Dve reči”?

NV: Još kada sam je pravio zvala se tako. Još čuvam tu svesku. Na internetu su se pojavili ti pogrešni naslovi za snimke sa koncerata, isto kao i za pesmu “Dve hiljade i kusur godina” koju su nazvali “Nikad”.

BR: Ovaj singl predstavlja prvu saradnju između tebe i Aleksandra Radosavljevića još od tvog solo albuma “Zaovdeilizaponeti”. Kako je došlo do toga?

NV: Aca je spakovao stvari za vreme bombardovanja i otišao u Češku. Živeo je u to vreme na Zvezdari i znam da mi je jedno jutro rekao da ne može da živi više ovde i otišao u Prag. Ipak nije izdržao bez studija, pa je došao prvi put kad sam snimao “Zaovdeilizaponeti” na tri-četiri dana u Beograd. Miksao je pesmu “Gusari” na tom albumu, a mi smo uživali da ga gledamo kako ponovo gura reglere i reverbe. Puno sam naučio od njega, bio sam mu snimatelj i asistent na mnogo velikih albuma 90ih godina na kojim je radio, od “Re-Contre” Goblina do “Elektropionira” Darkwood Duba. Iznenadio me je još jednom kasnije kad sam miksao “Fool Control” Eyesburna. Taj album je producirao Saša Janković, ali je Saša dobio poziv od The Curea da ide u London da bi radio sa njima neke  probe za koncerte i nije imao vremena da smiksa “Fool Control”. Bili su već završili usnimavanje i on mi je predao album da ga završim. Sećam se da mi je rekao da je siguran da ću to odlično da uradim i da ne filozofiram jer je “mix na traci”.To mi je odzvanjalo u ušima non stop. “Miks je na traci”… pojma nisam imao šta to znači u stvari.

Imao sam strašnu tremu jer su Kojot, Nino, Alek i Laza bili ludaci u najkreativnijem naponu kakav sam ja ikad video kod jednog benda, ali često jako naporni. Imali su poverenja u mene, ali ja nisam imao poverenja u sebe. Počeo sam da miksam i sećam se da je Aca tad došao ponovo u Beograd – nije se ni javio da dolazi, bukvalno sam se okrenuo u jednom momentu i video čoveka na vratima studija. Pomogao mi je da se oslobodim do kraja. Bio sam jako ponosan kako sam uradio mikseve i malo toga mi i danas smeta kad čujem taj album. Od tada mislim da više nije ulazio u studio i danas potpuno radi druge stvari. U maju ove godine sam ga zamolio da dođe kad bude imao nedelju dana slobodno da mi pomogne da snimimo vokale za album i neke gitare za pesme “Dve reči” i “Večernja zvona” koje je Danilo svirao jer ja nisam mogao da ponovim sve fraze koje sam odsvirao na demo snimcima, a insistirao sam da bude identično. Nije mi bilo bitno što čovek nije seo 10 godina za mikser i snimač. To su ljudi koji imaju muziku u sebi i to ne možeš da im ukradeš.

BR: Kako je izgledala saradnja sa njim pre njegovog odlaska? Koliko si pored njega naučio, osim kao snimatelj, i kao muzičar?

NV: Najviše sam cenio njegovu mirnoću. Prvi album koji me je zvao da radim kao snimatelj je bio “U magnovenju” od Goblina. Taj album smo radili ozbiljno i jako nam je bilo stalo. Mnoge stvari mi nisu bile jasne – mikrofoni, kompresori… čitao mi je kako su se snimali albumi Soundgardena i Alice in Chains. I tako redom do snimanja Block Out albuma “Godina sirotinjske zabave” i “San koji srećan sanjaš sam” koji je definitvno njegov album i vrhunac njegove produkcijske karijere pored “Elektropionira”, “Green Roses” i “Re-Contre”. “Re-Contru” smo već spremali kao da Metalika dolazi u studio. On je voleo da dosta detaljno raspiše stvari što sam ja kasnije nekako preuzeo od njega. Malo je to komplikovaniji i teži put, ali se ipak isplati. Imali smo čvrst dogovor, bez obzira na to što sam u to vreme bio suvlasnik studija “Akademija”, da može da me izbaci iz studija sa snimanja kad god hoće, što je povremeno i činio.

To je bilo vreme snimanja na traku, bez editinga ili plaginova i automatizacije kao danas. Razne stvari su rađene. Sećam se kad smo snimali “Vaspostavljanje” Ništa ali Logopeda (u pesmi “S’ one strane duge”), da smo nagovorili Daronju da svira harmoniku sa vah vah pedalom. To je stvarno odličan solo. Da je Hendriks svirao harmoniku, slično bi je svirao. Na snimanju “Elektropionira” u pesmi “Jednog jutra”, stavili smo mikrofone u oluk za vreme pljuska… On je umeo da pomiri sujete ljudi u bendu i svi su mu verovali. Sećam se da smo nas dvojica miksali “San koji srećan sanjaš sam” i “Godinu Sirotinjske Zabave” po sedamnaest sati bez izlaska iz studija, pisali smo podsetnike i puškice za miks. Nekad nam je uspevao tek dvadeseti pokušaj. Najdraži mi je bio umor na kraju miksanja neke pesme, kad se pogledamo i znamo da je to taj pravi miks. Ja sam ponekad duboko nesrećan što imam kompjuter uopšte, iako mi to pomaže u nekim drugim stvarima. To  vreme je bilo, čini mi se, mnogo muzikalnije, a kad pogledaš u svetu čak i ranije, muziku 80ih, onda tek skapiraš koliko su te godine bile još muzikalnije. Tih godina su ljudi jako dobro svirali i u studijima i na koncertima. I postoji ta jedna stvar – kompresija trake je nešto potpuno drugo i ko nije čuo činele na traci i još par nekih drugih instrumenata, on uopšte i ne može da zamisli o čemu pričam. Sve je puno toplije i muzikalnije u startu. To se vreme na žalost ne moze vratiti.

BR: Što se tiče tvojih skorašnjih snimaka – sa kojma si najzadovoljniji?

NV: Nisam puno ni radio nešto od bendova prošle godine u studiju. Dosta vremena sam proveo miksajući koncerte i u kombiju. Jako dobar snimak s kojim sam baš zadovoljan jeste Sharks Snakes & Planes i njihov EP ’’Nebeska mehanika’’. Imao sam jasnu viziju kako taj bend treba da zvuči, a oni nisu znali tačno šta hoće, ali su doneli odlične pesme. E-play – poslednji album ima nekoliko odličnih mikseva, to sam radio sa Andrejom Jovanovićem. Mislim da mi je u stvari najdraži album koji sam radio album grupe Big Bug iz Pirota, ’’Broken’’. Beskompromisan album u svakom pogledu. U principu izbegavam da snimam bendove koji ne pevaju na srpskom jeziku, ali ovo je bio baš poseban materijal. Ono što zvuči najprirodnije i nema neke produkcije već je zapravo jedno simpatično drndanje, što u stvari obožavam – to su albumi Bolesne Štenadi. To mi je jedno posebno zadovoljstvo. Mislim da taj nivo humora koji izlazi iz mozga Aleksandra Lame Markovića jednostavno nije viđen na ovim prostorima. Neki ljudi misle da je to banalno i prevrću očima, ali je zapravo vrlo specifično. A i fenomenalno je kad ti Kiza i Lama dođu u studio da snimaju gitare i posle pola sata i jedan i drugi hrču u foteljama. Kiza je umorniji pa on prvi zaspi…

BR: Po povratku iz Moskve u Beograd si svirao zajedno sa Vojom Vijatovom u bendu Satana Panonskog. Kako je izgledalo to iskustvo?

NV: Ima snimak tog koncerta na YouTubeu. To je ’91. godina. Bilo je pitanje da li će uopšte biti koncerta. Tu su bili i Voja Vijatov i Nemanja Popović na drugoj gitari i Mario Anušić na bubnjevima. Nije to bilo teško za skidanje, a i znali smo već dosta tih njegovih pesama. Svirao sam neku rusku fretless bas gitaru. Čak sam sa Čuljakom i napravio muziku za pesmu “Če Gevara” za koju ne znam ni da li je posle snimljena. Znam da je bio neki tekst “Tito je drug, ali nije partizan”. To je sumanuto iskustvo. Pogotovo što sam ja tad svirao kao bek muzičar u grupi Ruž i svirao sam neki matine pre podne za decu u nekoj osnovnoj školi sa njima i onda u ponoć u Akademiji sa Satanom Panonskim. Valjda kad si mlad, možeš sve da stigneš i ništa ti nije teško. Što luđe, to bolje… To je bilo mnogo davno. Na tom koncertu je bilo toliko ljudi da mi nismo mogli da odemo u wc. Ne znam da li je ikad na Akademiji bilo više ljudi. To je bio neki drugi alternativni život koji odavno više ne postoji.

BR: Jednom prilikom si izjavio da si zamislio “Godinu sirotinjske zabave”, “San koji srećan sanjaš sam” i “Ako imaš s kim i gde” kao trilogiju. Šta je to što objedinjuje ta tri, pomalo stilski i konceptualno različita albuma?

NV: Baš dugo sam radio “Ako imaš s kim i gde”. Mislim da sam u tom momentu bio svestan da duže vreme neću ući u studio da radim neki takav album, da su ta tri albuma u stvari sve što sam ja hteo da kažem u tom periodu. Mogu reći da sam strašno zadovoljan sa ta tri albuma i nekako sam osećao da neće biti četvrtog. Valjda sam zato par puta pomenuo tu reč trilogija… a i dobro je zvučala u to vreme u intervjuima na radiju i televiziji valjda.

BR: Koji ti je najdraži od njih?

NV: “San koji srećan sanjaš sam”. Nosio sam sve demo snimke prvo Vladimiru Stakiću pa smo zajedno s Jelenom Karajović, koja mi je kasnije pomagala oko prve knjige, ne znam koliko puta preslušavali taj demo album i pričali o pesmama pojedinačno. Bukvalno sam zapisivao sve šta imaju da mi kažu. On je jedan od naših najboljih rok novinara, ali se time ne bavi od kad je napravio ribolovački časopis. Onda sam ponovo pravio demo snimke ispočetka, pa sam, tek kad sam bio siguran da imam celinu, krenuo da ulazim u priču oko snimanja albuma sa bendom i Acom Radosavljevićem. Mnogo stvari smo isprobavali i menjali, gomilu nekih gitara. Čekali smo mesec dana da dođe neka bas gitara koju je kupio Tanasko, tadašnji basista Bjesova, pre toga smo pozajmljivali isto neku skupu bas gitaru koju je svirao Skaf iz Del Arno Benda. Postojale su tako određene stvari za koje smo se borili i čekali što je mene baš smaralo u to vreme, ali Aca je bio baš uporan, i to se na kraju negde čuje. I traje.

BR: Osvrnimo se na scenu. Koji ti se mladi bendovi najviše dopadaju?

NV: Od bendova koji su nekad bili mladi, a sad su već u zreloj mladosti, najviše su se izdvojili Consecration i Repetitor. To su ozbiljni alternativni svetski bendovi. Bend koji ja uvek izdvajam je Brigand, nekada Jewy Sabatay. Ako gledamo baš novije bendove, Vizelj mi je jako zanimljiv. Vizelj ima nešto što su imali i Šarlo Akrobata i rana Azra. I još jedan bend koji  je vrlo originalan a uživo možda i najbolji, to je Igralom iz Niša. Ta dva benda su nam već nastupali kao predgrupe, Vizelj u Gan klubu, Igralom u Festu. Volim da mi predgrupe budu bendovi koji su zaista dobri, a ne zato što su drugari ili iz nekog sličnog razloga.

BR: Ti sada spremaš novi album. Kakav će format biti u pitanju? Pominjao si dupli album.

NV: Biće dupli CD zato što ne može da stane na jedan. Upravo ga miksam sa Ivanom Petrovićem. Na njemu će se naći singlovi koje sam do sada objavljivao (“Dve reči”, “Moraćeš da naučiš da živiš sa tim”), neke starije pesme koje sam tek sad snimio, kao i dosta potpuno novih. Kad bih radio ploču, moralo bi da bude na tri ploče, a to bi bilo previše. Nisam neki fan ploča iskreno, ja sam fan omota ploča. Meni omoti nedostaju, gutao sam ih kao klinac. Mogao bi da se uvede neki zakon da omoti CD-a imaju format omota ploče. Sećam se ko klinac koliko sam blenuo u omote Clasha, GBH-a, pa onda “Peace of Mind” od Mejdena sa onom nekom fotkom u dvorcu. Omoti Riblje Čorbe, Lune, EKV-a koji su bili umetnička dela i Parafovi koji su možda bili i najbolji. I onda te omote albuma kad vidiš u CD formatu i ne ostavljaju neki utisak. Možda ću da uradim nekoliko velikih omota u kojima će biti disk, ta ideja mi je već neko duže vreme u glavi, ali ne mogu da se opterećujem time dok ne smiksam pesme. Ma ne mora ni da izađe album u fizičkom izdanju, okačiću ga na internet ako ne bude moglo drugačije. Sad mi je najvažnije da ga završimo i da budemo zadovoljni.

BR: Da li otprilike znaš kad će izaći album?

NV: Ja se nadam do leta sledeće godine.

BR: Kakav si repertoar spremio za predstojeće beogradske koncerte?

NV: Koncerti u Domu omladine će biti iz dva dela – biće pesama iz svih perioda moje karijere, biće i brzih pesama i sporih pesama, da se ne plaše ovi što samo vole brze pesme. Ja ne mogu da pobegnem od sporih pesama – čak što sam matoriji, to ih više i volim.

BR: Hoće li biti nekih premijera?

NV: To još nisam odlučio, koncerti će se razlikovati sigurno u jedno pet-šest pesama između jednog i drugog dana. Čitao sam šta bi ljudi voleli da se svira pa smo taj kostur otprilike već napravili, ali još uvek nisam odlučio.

Ostavite komentar: