Nikola Vranjković: “Imam gitaru koju ne vadim iz čamca”

Block Out

Ne znam da li “Ispod tvoga oka” najavljuje album ili je kao neki maksi-singl ili šta već… Nisam još odlučio. Ali, naći će se kao neka vrsta podloge i muzičkog poklona, koji će ići uz knjigu. Mislio sam da bude tako, ali su se u međuvremenu okolnosti promenile, pa sada imam mogućnosti da uključim još neku pesmu, za koju ranije nisam planirao da bude moja solo pesma, kaže Nikola Vranjković o svojoj novoj pesmi i trenutnim planovima u intervjuu za “Balkanrock”.

____________________________________________________________

Naime, nakon prestanka rada sa sastavom Block Out, čiji je muzički izraz obilježavao svojom prepoznatljivom lirikom i kompozicijama više od dvadeset godina, Vranjković nije dugo sedeo skrštenih ruku. Nikola takođe najavljuje i neke nove projekte, a o tome šta nas sve očekuje od ovog poznatog muzičara i pesnika u bliskoj budućnosti, možete do najsitnijih detelja pročitati u redovima koji slede…

BR: Sa jedne strane su harizmatični, smirujući tonovi, a sa druge teški stihovi. Da li se ti identifikuješ sa ta oba senzibiliteta ili pokušavaš naći pomirljivu, zlatnu sredinu?

Vranjković: Pesmu “Ispod tvoga oka” čine četiri muzička i dva tekstualna dela. Postoje dva uvoda, jedan na klaviru, koji svira Danica Borisavljević, naša pijanistkinja koja već dugo živi i radi u Americi, a drugi, na akustičnoj gitari, sviram ja. To su naša dva viđenja slične muzičke teme koja otvara ovu pesmu. Treći deo je sama pesma praćena stihovima, i četvrti je odjava. Dugo smo se dogovarali i organizovali da tako nešto napravimo i uspeli smo. Tekstualno je podeljena u dva dela, a stihovi su takvi kakvi su – istiniti.

BR: Pesma traje 11 minuta, a “radio edit” sedam. Od tebe, verujem, da i nećemo imati kraće pesme. Koja iz Kičme je svojevremeno u šali stavljao oznake safe radio edit da bi se, uslovno rečeno, ispoštovala ta radijska dužina. Da li je ova pesma uopšte radio safe i koliko je zahvalno skraćivati pesmu zbog medijskog prostora?

Vranjković: Nije zahvalno, ali ako se i delić pesme pusti na nekom radiju, on obaveštava ljude o postojanju cele pesme. Vreme je veoma čudno, teško je doći do tačnih informacija, a informacije lete svuda okolo. Nisam više siguran ni da li je važno trošiti snagu i energiju na radio-televizijska gostovanja ili je bolje prepustiti se YouTube-u, dok je to još uvek dozvoljeno. Ja sam u poslednje vreme pročitao svakakve informacije, pa čak i da su drugi pisali moju muziku i stihove… I svašta još… Tipa, neki komšija, koji je u to vreme dok si ti zidao kuću, bio je čuvar na gradilištu i sve to gledao sa rukama u džepovima, u međuvremenu po partijskoj liniji je postao direktor građevinske firme i tako dalje, i tako dalje. Taj ti objašnjava kakav je bio projekat, kako je tekla izgradnja, koliko se odricao za tebe i tvoju kuću, koju će da ti oduzme na kraju. Pa te na poslu kolege pitaju: “Jebote čoveče, pa što si napustio svoju kuću, jesi li normalan?” A ti ćutiš, kenjaš… To je Srbija, inspirativno je u svakom pogledu.

_______________________________________________________________________

Mislim da sam sve početne teme napravio na Dunavu. Ne mogu sada da izdvojim neku posebnu. Imam gitaru koju ne vadim iz čamca, sad je već ispucala od vlage, a nije uopšte loša

_______________________________________________________________________

BR: Odlučio si se na maksi CD format, koliko pesama možemo očekivati i da li će na njemu naći neke koje publika već poznaje, poput, recimo “Nagrade za strah”, koja je već našla neki svoj put do publike posredstvom interneta?

Vranjković: “Nagradu za strah” sam konačno snimio i smiksao kako sam oduvek želeo. Pojaviće se na tom izdanju i u obliku spota. To je, zapravo, dokumentarni film o Aleksandru Veljkoviću i njegovim putovanjima kroz Srbiju, Crnu Goru i Rumuniju, kakve je retko ko od nas mogao sebi da priušti. Ima dosta akustičnih instrumenata. Mandolu je svirao Dejan Lalić iz Orthodox Celts. Kada se pojavi, pričaćemo opširnije. Druga pesma će biti “Ispod tvoga oka”, snimljena sa Predragom Milanovićem na fretless basu i Danicom Borisavljević na klaviru, uz amaterski video Mladena Miljuša, koji joj veoma lepo pristaje i prati je. Uskoro završavam i miks za pesmu “Bremeplov”. Usnimio sam je sa Pitijem i Užom gitaristima iz Goribora. Prilično dugo sam je pravio i sklapao. To je, takoreći, mala hronika poraza, tako joj tepam. Spot paralelno radi Anika Tesla, koja je režirala dokumentarni film “Trenje”, a četvrta pesma bi trebalo da bude “Plovni put” uz pomoć Mikija Ristića iz Darkwood Duba. U međuvremenu će se pojaviti, možda čak i u obliku nekakvog izdanja, snimak pet pesama snimljenih uživo u “Underground Music Factory” studiju. Kasnije bi paralelno trebalo da snimim još nekoliko starih i nekoliko novih pesama, koje nikada nisu snimane, kao što su “Zadrži svoj dah”, “Sve što mogu reći”, i tako dalje. Sve zavisi od toga koliko budem imao snage i vremena.

BR: Na prethodnom albumu si dosta sarađivao sa kolegama, od Eyesburna, preko Celtsa do Darkwooda. Singl “Ispod tvoga oka” je rađen u koprodukciji, da li će to važiti i za ostatak albuma?

Vranjković: Prethodni album, ukoliko misliš na album “Ako imaš s kim i gde”, imao je ponajmanje gostujućih muzičara. Nije ni to bilo baš tako skoro, ali sam ga uglavnom celog uradio sa Darkom Markovićem i Markom Jovanovićem. Poslednja dva singla iz Block Out faze, “Beograd spava” i “Za životom il’ za sudbinom”, radio sam sa Predragom Milanovićem, koji je svirao svašta i producirao sve to sa mnom, a Danilo Nikodinovski svirao je gitaru u “Beograd spava”. To je možda, kada je u pitanju saradnja sa nekim dragim ljudima, i jedna od najvažnijih pesama relativno novijeg datuma, i sigurno najvažnija obrada koju sam aranžirao u karijeri, uz “Sobu” EKV-a. Od svih muzičkih zadataka koje sam tada bio zacrtao sebi i muzičarima, najteži mi je ipak bio da pratim Milana Kilibardu tokom snimanja i izrade spota. Bio sam oduševljen njegovim znanjem i entuzijazmom. Našao sam mu najboljeg čamdžiju kojeg znam, Željka Vračarića, da nas između santi vozi po Dunavu i Savi, dok smo snimali one predivne kadrove na vodi. Milanu Kilibardi sam veoma zahvalan na saradnji u svakom smislu. Ukoliko si, pak, mislio na album “Zaovdeilizaponeti” kao na moj prethodni solo album, bilo je mnogo gostiju, a biće ih i ubuduće. Uvek zovem drugare da sviraju, mnogima sam i sam svirao na snimcima, i uvek me je radovala saradnja sa većim brojem kolega. Znam veoma malo ljudi koji se bave muzikom i kojima tako nešto može da smeta.

BR: Značajan broj muzičara nakon godina provedenih na bini polako “spušta loptu” i smanjuje distorziju. I album “Zaovdeilizaponeti” ima dosta akustičnih instrumentala. Smatraš li da akustična svirka može jasnije iskazati i dočarati neke emocije koje se provlače kroz stihove, kao što neki tvrde?

Vranjković: Znaš kako, gledam koliko je akustična gitara lakša od električne, a ovo veslo što ga ja sviram i nije tako teško. A što je čovek stariji, sve se više krivi i namešta dok svira. Nije to lako. Drugo, nekako su mi dragi ljudi koji su, na bilo koji način, uspeli da se nose sa svojim godinama i promenili taman toliko, koliko to prija i njima, i publici. Idiotski mi je da sa 50 ili 60 godina, ako volim da sviram, moram da glumim nekog debelog rokera. Ima mnogo svetlih primera u svetu, i kod nas, na sreću. Ja sam i pre “Zaovdeilizaponeti” napravio mnogo akustičnih ili laganih pesama, kao što su “Sekira”, “Čarobni akord”, “Protiv sebe”, “U krtogu”, “Beltaine” i nastaviću slične da pravim, a ove druge da sviram, dok god budem imao želju i zdravlje me bude služilo.

BR: Koliko ti znači tuđe, “neutralno” uvo? Imaš li nekog čije mišljenje toliko ceniš, tipa: “Dođi da čuješ ovo, pa mi reci šta misliš?”

Vranjković: Imam, naravno. Kao neki mali konzilijum. Ima desetak ljudi, ali više ne šaljem svima demo snimke, jer su ih neki delili sa prijateljima, pa prijatelji u najboljoj nameri kačili na YouTube. I nije mi toliko ni važno da je uvo neutralno, već da je kritika oštra i iskrena. Nisam uopšte rešio da napišem još 200 pesama do kraja karijere i da ubedim sebe, taj mi je izraz nešto poznat, da je sve to savršeno.

BR: Poznato je da jako voliš Dunav i atmosfera u tvojim pesmama dosta podseća na “mir alasa”. Koliko je reka zaslužna za tvoje pesme i stihove na novom izdanju, i u tvom stvaranju uopšte?

Vranjković: Mislim da sam sve početne teme napravio na Dunavu. Ne mogu sada da izdvojim neku posebnu. Imam gitaru koju ne vadim iz čamca, sad je već ispucala od vlage, a nije uopšte loša. Neko mi je od kolega, na pecanju, obećao da će da je reparira potpuno. Hm, zaboravio sam ko je to bio.

BR: Ideš li na reku samo da se odmoriš, napuniš baterije i središ misli ili si i tada kreativno zauzet?

Vranjković: Idem na reku, jer sam navučen. Ne odmorim se dovoljno, već se često umoran vratim, i onda mrzim grad još više. Baterije tamo nikad nisam napunio do kraja, jer vreme na vodi prolazi deset puta brže nego u gradu. Dok se okreneš, prođu ti tri dana na reci, i ne znaš šta ćeš sa sobom od muke, jer moraš nazad u grad. Ne silim se uopšte da pišem ili komponujem. Nekada to ne radim po nekoliko meseci, a nekada za 20 minuta napišem svašta.

BR: Knjiga nosi naziv “Bremeplov”, koliko dugo Nikola Vranjković putuje tom mašinom i putuje li sam ili ima društvo?

Vranjković: Putovanje vezano za ovu knjigu traje poslednjih desetak godina. Uz pomoć mog dragog prijatelja Zdravka Pertovića, upravnika Bečejskog pozorišta, koji to sve pažljivo prati, odabira ili kritikuje, pa arhitekte Marka Prokića, koji svojim “F*ckin’ fine” ispisima ukrašava celu knjigu, pa još ranije gospodina Čudanova, Jelene Karajović, Vlade Stakića, Željka Milovića i profesora književnosti Ace Milanovića, pa mog prijatelja Lazara Divjaka, koji mi kad god se zbunim u prekucavanju pošalje original teksta ili Nebojše Kostića i Ane Jovanović Popadić i još nekoliko dragih ljudi koji to sve kontrolišu da ovog puta ne bude grešaka. Poprilično veliko društvo…

_______________________________________________________________________

Sinonim za demokratiju kod nas je ‘rani kuče da te ujede’

_______________________________________________________________________

BR: Tvoje pesme u prošloj knjizi su nastale u periodu sa kraja devedesetih, ali ih, manje ili više, možemo adekvatno doživeti i danas. Da li ti smeta “aktuelnost” tih tema?

Vranjković: Ne, zašto bi mi smetalo? Javljaju mi se ljudi koji se pitaju kako je moguće da u nekoj pesmi piše baš ono što oni misle, ili opisuje kako se trenutno osećaju, ili im jednostavno pomogne da se saberu i srede misli. To je normalno i svakome od nas se dešava. Neke teme su večno aktuelne. Pade mi na pamet ona pesma od Bukovskog što pocinje sa: “Ništa ne valja glupane…”. Zove se “Bezoki kroz prostor”. Vrhunska…

BR: Da li možemo uskoro očekivati i neki malo drugačiju literarnu formu od tebe, kratke priče možda?

Vranjković: U “Bremeplovu” se kao appendix pojavljuju četiri kratke priče. Veoma sam ponosan na to, iako se ne usuđujem često da ih pišem.

BR: Pošto radiš dugo kao tonac, imaš li problem kada slušaš dobar bend na lošem ozvučenju, ostavlja li to na tebe negativan utisak? Koliko je za mlade muzičare važna dobra oprema ili je pre svega bitno da imaju šta da pokažu kroz muziku? Može li se naći neka srednja linija?

Vranjković: Danas ima mnogo bolje opreme na svim nivoima, nego pre deset i više godina. I u najmanjem klubu može nešto da se sredi i namesti. Veći problem su neobučeni, nestručni ili netalentovani tehničari ili ton-majstori, kojih je, na sreću, sve manje i manje. Mladim muzičarima je danas lakše da dođu do opreme srednjeg kvaliteta, naročito bubnjeva, što je ranije bilo vrlo teško, ali mnogi upadaju u zamku i skidaju zvuk drugih grupa, a ne posvećuju pažnju autorskom radu ili jednostavno ne prepoznaju autora među sobom, koga bi sledili. Autori su najvažniji deo sistema, tek onda dolaze zvuk ili oprema.

BR: Koji koncert bi mogao nazvati svojim najvećim “tonskim” profesionalnim izazovom i da li postoji neki koji bi voleo da radiš?

Vranjković: Radio sam mnogo koncerata kao glavni ton-majstor benda ili kao domaćin stranim ton-majstorima, na koncertima stranih bendova. Od domaćih, veoma su mi dragi poslednji Bajagin koncert na Kalemegdanu, Massimo Savić i Darkwood Dub u Sava Centru, Darko Rundek u Pulskoj areni, Orthodox Celts na Beer Festu, to je opasno po život, Let3 u bilo kojoj varijanti, radio sam im dosta koncerata, i tako dalje. Od stranih, Prodigy, tu glavnu reč vodi Jon Burton, njihov sound engenieer, od kojeg smo pojedine kolege i ja toliko stvari naučili za kratko vreme i sa kojim se konsultujem uvek kad imam problem, Nick Cave na poslednjem Exitu, bio sam domaćin, takođe. Zatim Tool u hali Pionir, o toj tonskoj probi bih mogao knjigu da napišem, Portishead na Exit festivalu takođe fantastičan set up, Iron Maiden na Sajmu, njihov ton-majstor Dag se više bavio izvlačenjem dece i povređenih iz publike, nego zvukom… Ima toga puno. Od domaćih, nekada sam imao želju da radim Love Hunters, baš sam voleo taj bend, a od stranaca… Žao mi je što nisam bio domaćin Rammsteinu ili  Piteru Gabrielu, ali sam uživao u publici.

BR: Čije bi pesme voleo da sviraš da si, recimo, loš tekstopisac?

Vranjković: Riste Vrteva, Branimira Štulića, Bajage, Aleksandra Stojkovića, Slobodana Tišme, Velibora Nikolića… Ja sam mnogo puta čuo ili pročitao da sam loš tekstopisac, u poslednje vreme, vrlo često.

BR: Često oduševljeno spominješ ono što tvoj kolega i prijatelj Aleksandar Stojković ST iz Goribora piše. Kako to da nikada niste napravili neki zajednički projekat, s obzirom da se bavite veoma sličnim temama, iako vam je stil pisanja drugačiji? I da li ima još nekih autora sa kojima bi voleo da stvaraš zajedno?

Vranjković: Stojke? On je specifičan. Usuđujem se da ga uporedim sa Slobodanom Tišmom iz osamdesetih, nevezano za stil pisanja. Njegova iskrenost pobeđuje njegove muke. Svaki put ispočetka. Uvek se setim dve situacije vezane za njega – kako “peca” na računaru, jer ima igricu, a ja gledam zblanuto, i kako, kod mene u stanu, peva pesmu o velikom gradu koji u smradu tone, a ja, onako kao kroz maglu, na trenutak, vidim Vladimira Visockog umesto njega. Pa se trgnem i kažem: “Svaka čast”. Slično sam iskustvo imao sa Dinom Kapetanovićem iz Autogenog treninga. Mislim na sviranje, ne na igricu. Ne znam, možda kad još malo omatorimo krenemo po pesničkim večerima.

BR: Veoma dobro si upućen u scenu i često istražuješ i podstičeš nove mlade autore. Većina aktivnih muzičara najčešće kaže da nema vremena da prati šta se novo dešava. Misliš li da su iskreni ili se možda nazire onaj stav da je “ranije sve bilo bolje”, uključujući i muziku, pa ih novi klinci uopšte ne zanimaju?

Vranjković: Pa, neki jednostavno ne prate muziku, znam dosta primera iz svoje okoline, a neki čekaju da im se sve servira. Ali, nisu oni većina. Srećem mnogo kolega muzičara na raznim koncertima koje gledam ili na kojima radim zvuk. Ko jednom uživo vidi Piknik, Brigand, Consecration, Plišanog mališana, SSP, da ne nabrajam dalje, a ima dosta dobrih bendova, taj dođe ponovo da ih gleda, jer je kvalitet neosporan.

BR: Hoćeš li napokon napraviti muziku za tvoju pesmu “U međuvremenu” ili ćeš ipak neinformisanoj internet masi ostaviti da citira Antića umesto tebe?

Vranjković: Pa, ne. Ta pesma ne može da se peva. Sve bi propalo kada bi dobila melodiju. Ona ima svoju melodiju i bez muzike. Takve se stvari dese jednom ili najviše par puta u životu. Što se tiče Miroslava Antića i čitave pometnje, mnogo mi je draže da neinformisani ljudi misle da je jednu moju pesmu napisao Mika Antić, nego razne druge laži i gluposti koje sam pročitao o sebi. Ovo je ipak bezbolno, a pomalo i obavezuje.

BR: Važe li za tebe red, rad i disciplina ili se bolje snalaziš u kreativnom haosu?

Vranjković: Kreativni red, rad i disciplina. I hijerarhija, ako je moguće, i što manje demokratije ako može. Obila mi se o glavu demokratija više puta u životu. Sinonim za demokratiju kod nas je “’rani kuče da te ujede”. Zamislite demokratiju u avionu, u hirurgiji, u vojsci, u operi, u crkvi ili u Americi i Rusiji. Nema toga. Mislim, uvek piše da ima…

BR: Pesnik si, muzičar, tonac, pecaroš… Da li je Nikola sve to istovremeno ili dozvoljavaš pojedinim “ličnostima” i da malo odmore?

Vranjković: Poslednjih nekoliko meseci sam, igrom slučaja, nateran da prioritet dam muzici, što se ispostavilo veoma dobrim, a izgledalo je, na početku, prilično mučno i teško dostižno. Sada se opet sve vraća u neku ravnotežu, pa sam ono što moram ili već uspem da budem, kad mi je potrebno. Završio sam probe sa bendom za kratko vreme i na tome sam im veoma zahvalan. Nisam ranije imao slično iskustvo. Što se poezije tiče, pišem pomalo i čekam da se pojavi knjiga u decembru ili verovatnije u februaru. Što se tiče miks-pulta, nedavno sam završio snimanje sa Sharks, Snakes and Planes za album “Nebeska mehanika”. Veoma dobar bend i kvalitetne pesme. Takođe sam pre par dana završio novi album E-Playa. Snimam vokale za drugi album Bolesne štenadi, miksam svoje pesme i snimam novi album za Orthodox Celts. A što se tiče Dunava, bio sam pre neki dan. Kratko, ali sam bio.

BR: Imaš već zakazane neke nastupe po klubovima. Da li si ljubitelj svirki u takvim, manjim i intimnijim prostorima ili ti više leže velike bine sa masivnim razglasom gde se možeš i distancirati od publike?

Vranjković: Nikada se nisam distancirao od publike. Volim da su mi ljudi blizu dok sviram, naravno, ukoliko se pristojno ponašaju. Velike bine umeju da budu izazov, ali i velika zamka za muzičare. Imam zakazanih nekoliko koncerata u decembru i januaru zato što mi se svira, iako je neki dogovor bio da krenemo tek s proleća. Ne znam šta bih više sa ovakvim muzičarima radio u prostoriji za vežbanje. Mislim da je važno i da nastavim tradiciju beogradskih prednovogodišnjih koncerata, koja je duga već desetak i više godina.

BR: I za kraj, reci nam, šta možemo očekivati od tvojih najavljenih nastupa ili da se koncertima prepustimo bez ikakvih očekivanja samo otvorenih ušiju?

Vranjković: Biće zanimljivo, svakako. Broj pesama koje mogu da izvodim prilično je veliki, a prava na njihovo izvođenje imam samo ja, tako da će se i spisak menjati od koncerta do koncerta. Voleo bih da bude intimnije i iskrenije nego do sada, a da li će biti, videćemo. Spisak, za sada, izgleda ovako…

  • 1. Svako putuje za sebe
  • 2. Veži me
  • 3.Čarobni akord
  • 4. Gusari
  • 5. Zadrži svoj dah
  • 6. Protiv sebe
  • 7. Sve što mogu reći
  • 8. Majdan
  • 9. Raskorak
  • 10. Nagrada za strah
  • 11. Nikada ti više neću otkriti ni jednu tajnu
  • 12. U krtogu
  • 13. Kradljivci mladosti
  • 14. Sretenje
  • 15. Beltaine
  • 16. Ispod tvoga oka
  • 17. Armatura
  • 18. Dan koji nikad nije došao
  • 19. Sudopera
  • 20. Bunar želja ne postoji
  • 21. Težak slučaj pakla
  • 22. 2000 i kusur godina
  • 23. Najduži je poslednji sat

13 komentara o “Nikola Vranjković: “Imam gitaru koju ne vadim iz čamca”

  • Vaskez

    Gostovao je kod Dzeta na 202 danas.Lepo kaze covek nisam izasao iz benda nego su me izbacili i time cu se baviti kasnije jer sada hocu da se bavim svojim novim bendom.Posteno.

    Reply
  • MarinaSardina

    neki komšija, koji je u to vreme dok si ti zidao kuću, bio je čuvar na gradilištu i sve to gledao sa rukama u džepovima, u međuvremenu po partijskoj liniji je postao direktor građevinske firme i tako dalje, i tako dalje. Taj ti objašnjava kakav je bio projekat, kako je tekla izgradnja, koliko se odricao za tebe i tvoju kuću, koju će da ti oduzme na kraju. Pa te na poslu kolege pitaju: “Jebote čoveče, pa što si napustio svoju kuću, jesi li normalan?” A ti ćutiš, kenjaš…KAKVO CARSKO OBJASNJENJE-OBOZAVAM GA

    Reply
  • Sonja Mitrovic

    Jako dobar intervju.A “Ispod tvoga oka” je jebeno remek delo.Pozdrav i sve najbolje u zivotu i karijeri.

    Reply
  • Limeni Trubac

    Evo Vranjkovicu zakazali ti ovi tvoji izbacivaci koncert u Skadarliji sa Popeciteljima i gostima 4 dana pre tvog da te malo razonode.Stvarno su neverovatno sujetni.Tuzno.Bas Tuzno.

    Reply
  • Djordje Samardzic

    Nadam se da ce se vremenom u repertoar vratiti i Andrej,Tri korne penal,Tehnologija i Koma kao i da ce snimiti Zadrzi svoj dah.,Sve sto mogu reci,Fotelju i ultimativno MARBURG.Covek je napisao neverovatan broj genijalnih pesama.

    Reply
  • Tezak Slucaj Pakla

    Koje su to pesme oni zajedno komponovali?Nema ih.Sve je komponovao i pisao Vranjkovic a nadam se i zastitio.

    Reply
  • Milomir Mico Erac

    Zato sto nisu oni zajedno pravili tekstove nego on sam…kapiras?
    On kada ode na Dunav i napise pesme koje mi pevamo i odmah je osvira na toj nabrekloj gitari sa broda ostali lade jaja i mnogo ih boli sta je on uopste doziveo kada i gde…a onda mu je potrebno po 3 meseca da ih skupi na probi.Ali nemoj da se nerviras i ti i bilo ko posto evo i oni snimaju nesto novo pa mogu svi da uzivaju u njihovim dozivljaima(samo molim boga da ne pokusaju da kopiraju Vranjkovica i njegove buhahahahahaha pesme mraka…tj nece svakako i onako kazu da im to smeta sada ce biti LJUBICASTO 3 a sledeci put PINK 42….

    Reply
  • Milomir Mico Erac

    Zato sto nisu oni zajedno pravili tekstove nego on sam…kapiras?
    On kada ode na Dunav i napise pesme koje mi pevamo i odmah je osvira na toj nabrekloj gitari sa broda ostali lade jaja i mnogo ih boli sta je on uopste doziveo kada i gde…a onda mu je potrebno po 3 meseca da ih skupi na probi.Ali nemoj da se nerviras i ti i bilo ko posto evo i oni snimaju nesto novo pa mogu svi da uzivaju u njihovim dozivljaima(samo molim boga da ne pokusaju da kopiraju Vranjkovica i njegove buhahahahahaha pesme mraka…tj nece svakako i onako kazu da im to smeta sada ce biti LJUBICASTO 3 a sledeci put PINK 42….

    Reply
  • Marko

    Ne kapiram zašto ne bi dozvolio Block Outu da sviraju pesme koje su zajedno komponovali. Mislim da se obe strane ponašaju detinjasto, ne vidim razlog za ovakav odnos između nekadašnjih prijatelja.

    Reply
    • BLENTOSTAMIN

      Upravo zato što ih nisu zajedno “komponovali”. Nikola je SAM pisao muziku i tekstove.

      Reply

Ostavite komentar: