brkovi

Nikola Vranjković (Block Out) – U Nišu je uvek dobro

Posle energičnog nastupa “Block Out”-a u Nišu, razgovarali smo sa Nikolom Vranjkovićem, gitaristom benda.

Sinoć ste nastupili u Zaječaru a večeras svirate u Nišu. Kakva su očekivanja benda što se tiče niške publike?

Nikola: Pa isto k’o i svaki put. Sto hiljada puta smo bili do sad u Nišu i uvek je bilo dobro i nemam nikakva očekivanja. Niš nam je uglavnom prva ili druga stanica kad rešimo nešto da sviramo, da napravimo neku turu. Tako da i ne pravimo neku razliku. Mi smo ovde domaći, ako ne i 100% domaći.

Kako ocenjujete ovogodišnje nastupe Block Out-a?

Nikola: Malo lošije nego prethodne. Nismo uspeli da napravimo tu neku… u stvari, to je jedan mali neki eksceščić sa Srpskom Novom godinom. Ja sam pokušavao onomad nešto. Što kaže ovaj Miljko, svi bendovi imaju svoju stranku. I mi se užasno ložimo da uhvatimo PUPS, shvatate. Mislim da ćemo celu narednu godinu potrošiti da stupimo u kontakt sa PUPS-om pa da nam PUPS organizuje jedan veliki koncert ili turneju. Mislim da oni to mogu, u njima je budućnost.

Novi album je najavljen za kraj godine.

Nikola: Ko je to najavio?

To je najavljeno poslednji put kada ste svirali, 11. u Livingroom-u.

Nikola: Ja još nisam odlučio da l’ će taj album da se pojavljuje, da l’ će da se snima uopšte. Mi smo stavili na MySpace i na You Tube jednu ili dve nove pesme sa Exit-a i sa tako nekih stvari.

Gomila fanova već ima, ja mislim, pola tog albuma u varijanti demo nekih, najšturijih snimaka.

Moja je ideja da u januaru uđemo i snimimo jedno 20, 30, 32 pesama potpuno drugačijih nego ikad, da to bude ne Lo-Fi nego neki mnogo, mnogo drugačiji zapis pa da onda to biramo. Tek onda ćemo da razmišljamo da li ćemo to da puštamo i da li ćemo i ovaj put da obradujemo nekog izdavača, da ispadnemo toliko glupi da poklonimo to nekome ili da to poklonimo publici (mislim da je to poštenije) ukoliko dođemo do tih sredstava, ukoliko možemo bezbolno da snimimo.

Nas publika prati sve ovo vreme na neki čudan način. Nema puno veze sa medijima i top listama i te pesme su nekako, što kažu narodnjaci: „Zaživele u narodu“.

Snimio bih ja album najradije na svetu ali stomak mi govori da ne treba to da radim. Mislim, evo pogledaj Bjesovima šta se dešava. Oni su mi nekako dragi, nekako bitni za srpsku kulturu. Uđi u trolejbus i pitaj je l’ čuo neko za njih, za nas. Možda neki klinac sa školskom torbom ili neki dečko koji ide na fakultet, njih dvojica-trojica.

Između dva albuma prolazi dosta vremena. Da li postoji osećaj da, kako vreme prolazi, raste broj poklonika vaše muzike?

Nikola: Da! To je fenomenalno. Ti ne moraš na neki način da se baviš tim reklamatanjem. Mislim, ti tako slušaš i stranu muziku. Dođe ti drugar i kaže: ej, vidi, ja imam ovo; pa ti uzmeš i slušaš i kažeš sviđa mi se ili mi se ne sviđa. To je u redu.

Mi smo dobijali puno nekih nagrada na nekim lokalnim nivoima. Kad smo ušli u nagradu grada Beograda, tu smo morali da budemo sasečeni na neki način jer kao, gde ćete vi dalje.A mi smo samo želeli ovo što nam se dešava svih tih godina posle toga. Svi se bavimo muzikom, svi kontaktiramo sto hiljada grupa, mimo ove. Ovo nam je baza, ono što mi radimo i to traje i još uvek traje i ne znam koliko će da traje ali eto ga, tu je.

Kako ocenjujete trenutnu medijsku rock scenu? Ako je uopšte ima…

Nikola: Pa ja se u to ne razumem zato što nas nema na toj medijskoj rock sceni koja postoji. I meni je žao što je ona takva. Ona postoji i funkcioniše po sistemu koji je voditelj neke emisije menadžer 2-3 benda, 4 ili organizuje neku emisiju ili ima par bendova, oni će biti pušteni na tom radiju. O televiziji neću ni da pričam jer to je smešno!
Eto, to tako funkcioniše.

Možda se nismo družili sa poznatima na vreme, kad je trebalo. A nismo puno izgubili jer ni ovi ne dobijaju puno. Šteta je. Prave se neke priče, prave se lažne slike o ovome. Mislim, cela slika o ovoj zemlji je lažna, k’o što je i ranije bila lažna pa smo se mi borli protiv nečega, da uđemo u Evropu a ušli smo u još veću laž. Ali, sad je dosadno, a onda nije. Sve je bilo lažno ali je kao postojala neka nada. Sad je jednostavno lažno i dosadno. I mnogo je lakše da sediš… Što kaže jedan moj ortak, šta me boli uvo, sediš kući i gledaš onog, kako se zove, Velikog Trijumfa. I to je to. Ne moraš da izlaziš iz kuće, pogledaš mail, jedeš, odeš u wc, odgledaš Velikog Brata, Velikog Trijumfa i ideš da spavaš. Dovoljno za život jednog pristojnog čoveka.

A šteta je. Znaš što je šteta? Pa meni je najviše šteta zbog Goribora. Mi smo imali tu sreću da, ne znam da li smo mi bili kvazi bunt ili smo bolje svirali od nekih u to vreme, ili imali par boljih tekstova ili pesama al’ mi smo nekako uspeli da prođemo.

Meni je neverovatno da je taj Goribor popularniji bilo gde nego ovde. Stojke je najveći srpski pesnik, čovek koji je najozbiljnije objasnio ovo u čemu smo mi bili, i objasnio je bolje od nas nekoliko u koje se neki ljudi kunu.

Ovde jednostavno, svi im daju za čast ali ih neće staviti na tron jer, jebi ga, imaju mnogo rođaka, mnogo prijatelja, mnogo drugara, svi oni imaju grupe i svi moraju da budu tu negde tako da kao, super su oni. Nisu oni super, oni su najbolji!

Sa svim svojim manama i svim onim što postoji to je možda nešto ali je neverovatno da jedna zemlja tako glupa, kakva je trenutno Srbija, ima takvo jedno blago kakav je Goribor i da okreće glavu od toga. To je užas! Mislim, poznata mi je ta priča.

Da li bi izdvojio neke mlađe bendove u kojima kao muzički producent vidiš potencijal i želju za radom?

Nikola: Pa, nemam ja više želju za radom. Mislim, nemam ja vremena za te varijante. Malo sam se umorio od toga. Hteo bih, naročito sledeće godine, da radim na sebi. Radim trenutno, miksam dva ozbiljna albuma ali nisu vezani ni za mlade bendove ni za neku alternativnu scenu. Radim sa Najdom neku englesku ploču koja je po meni nešto u šta smo uložili 6 meseci krvavog rada. Kako će on to dalje da probije… i meni je on bio potpuno enigma čovek. Gde je radio, šta je radio, gde je pevao? To je takav jedan gitarista, jedan takav grunge gitarista da to nije normalno. Taj materijal koji su njih trojica doneli, ja to nisam čuo 10 godina ovde.

Postoji ta jedna podscena, scena ispod scene koja nikako ne dobija svoj izražaj. Tu su oni, njih kao pomenu posle ovih svojih drugara. Ovi mali drugari, oni kao nemaju ploče ili imaju prve ploče i njih tol’ko uzdižu da su ozbiljni. To će da ih poremeti jako u karijeri jer ja znam mnogo primera takvih. Ja ne želim da pričam o njima jer za njih ste već čuli, za tih 5-6 bendova o kojima svi oni pričaju. Meni je od tih 5-6 samo jedan bio sjajan i sad kad su ono, što su stariji svi su mi loši i nije to bitno.

Kad pričamo o drugoj podsceni, ako pričamo o engleskim domaćim bendovima, postoji bend koji je neprikosnoven, koji se zove Consecration. To je nešto što nije čuto 20 godina u Srbiji. Danilo Nikodinovski, čovek koji je… ja se jedino plašim da će on umreti na bini jedanput. Kad gledaš Danila kako svira i peva a da ti ne pođe bar jedna suza, to nije baš normalno jer on čovek svima koji ga vole daje sve. A pesme su genijalne.
I sad mi o tome pričamo, i dođemo opet do tih u trolejbusu i šta smo uradili – ništa.

I postoje ovi Novosađani koji su se super separatisali, sad su krenuli u osvajanje Beograda.

Pod jedan mislim na Piknik. To je čudovište od čoveka, taj Majkić. Ajd’ što je super pecaroš, nego čovek koji je napravio 50 pesama, ne znaš koja je savršenija od koje. To je nešto što konačno ima smisla.

Meni je super, ja sam mnogo voleo Ajs Nigrutina dok nije krenuo u ovo sve, i ne zameram mu, drago mi je da uzme pare. Ali, čini mi se da neće uzeti te pare koje treba da uzme. I zato mi je žao. A meni je on bio jedan hiperinteligentni duhoviti ludak. Ja sam jednom njemu rekao da mi je on promenio život. Stvarno, umirem od smeha, ono ranije kad sam ga slušao. E sad, to mi je trenutno Piknik. Taj bend svira apsolutno kao bilo koji svetski bend.

Bivši jedan bend koji svira apsolutno kao bilo koji svetski bend i koji je konačno uspeo da probije tu famoznu barijeru Nervoznog Poštara, i ja im želim da što pre uđu u Bosnu i zarade milione, to je Pero Deformero. To nema nikakve veze sa umetnošću, sa bolešću svakako ima, ali oni su toliko ozbiljni u tome. To je tako jedna tanka linija koju sad, da l’ će oni preći ili neće ali taj nivo profesionalnosti, taj kvalitet koji oni poseduju, to je stvarno neverovatno.

Ima jedan bend koji se meni mnogo dopada, zovu se Ana Never, to je bend iz Subotice, sviraju neku melanholičnu, onako ambijentalno-sporu muziku. Isto onako jedan jako lep post-rock, ja nisam siguran da je baš to. Ali jedan baš divan bend.
Dopada mi se bend od ovoga, Baneta iz Džukela. Ja sam pre 3 godine zvao neke ozbiljnije ljude, kritičare, kad sam prvi put čuo bend u Somboru – Nafta.

Najveći srpski rock pevač, ja mislim da je to on. Ne pričamo o onim jeee, jeee pevačima, nego o čoveku koji sa gitarom izgleda kao jedan ozbiljan Nil Jang a peva kao jedan, jebem li ga, Ozi Ozborn, nemam pojma. To je Bane i vi sad opet morate da se potrudite da odete na neki Internet da bi čuli bend koji je po meni bolji od Džukela i koji, eto tako, postoji.

U svakom slučaju, još jedan bend koji ja obožavam je Krš. Mislim da je ta pesma jedna od najgenijalnijih pesama koje sam čuo prošle godine. Toliko britko i toliko inteligentno. To je nešto što najviše pali trenutno i nešto što ona prva linija tih novih domaćih bendova, koje svi stavljaju u prvu ligu, nema.

Goribor nije novi domaći bend ali je ubedljivo najznačajniji. A sad ovi svi ostali, što sam ispričao, zaključno sa ovim Kršem, to su neverovatno inteligentni bendovi. Njihove pesme će se slušati i za 20 godina ili će neko u nekoj pesmi biti tužan i naći se u ovome ili onome, ili će umirati od smeha i za 20 godina na to. To je nešto gde ne možeš da prevariš nikoga, to je tako. To izađe i to je to.

Ostavite komentar: