Nikola Pejaković Kolja

Grobovlasnici

Izdavač: RTRS/Vidoslov, 26.3.2013.

Producent: Vojislav Aralica

Žanr: rock/jazz/blues/soul

Trajanje: 44:44

4.5/5

Ocena

Iako poznatiji sa malih i velikih ekrana kao glumac i režiser, Nikola Pejaković Kolja svojim muzičkim radovima pokazuje da je jedinstvena pojava na ovim prostorima, a to potvrđuje njegovo novo studijsko izdanje crnohumornog naziva, „Grobovlasnici“.

Crni humor, kao i humor uopšte, služi da čoveku otuđi svet koji po navici posmatra na isti način, te umesto jednostavno nazvati album „Ljudi“, naziv „Grobovlasnici“ i dalje govori o nama, ali daje jednu novu perspektivu i kontekst i to, avaj, prolaznosti života. Doduše, crni humor se zadržao više na nazivu nego u sadržaju, jer nakon preslušavanja albuma, stiče se dojam da se radi o vrlo zrelom i ozbiljnijem izdanju, što se da primetiti od prvih taktova pesme koja otvara ovo izdanje, „Moram biti jak“.

„Moram biti jak“ je jazz tema sa odličnim gitarskim pasažima, požetim klavirskim i duvačkim deonicama. Ova pesma je inače izabrana kao singl za koji je snimljen i spot, i predstavlja vrlo dobar reprezentivni uzorak ovog izdanja. Činjenica da ovom pesmom počinje i završava se album, govori da je album jedna hermetička celina sa temama koje obeležavaju život svakog „grobovlasnika“. Naredni blues, sa fantastičnim duetom solo gitara, „I kad umrem, meni neće biti lako“, potvrđuje tu tezu, zbog čega, Pejaković kaže, „smrt i treba da ti stalno bude na pameti kad poželiš gazit’ druge ljude“.

„Uvijek kad krenem ka tebi“, latin jazz pesma ljubavne tematike, svojom vedrinom i pozitivnim vibracijama, sa dovoljno medijske promocije, ima potencijala da postane pravi radijski hit. „Previše“ je soul stvar koja proširuje žanrovski dijapazon u trouglu jazz-blues-R&B, koji, pored toga što leži Pejakoviću, leži i njegovom dugogodišnjem saradniku, besprekornom Voji Aralici, inače producentu sva tri albuma. Ovaj album je takođe skup njegovih drugih stalnih saradnika: bubnjar Dejan Momčilović i klavijaturista Vojno Dizdar su svirali na prvom, a klavijaturista Ivan Alksijević na drugom albumu.

Singl „Mladoženja“ je pub rock koji tekstualno poseća na starije radove i ujedno je najveselija i najcrnohumornija na albumu. Sledeća pesma, lagani blues „Ono što želim“, sa možda najboljim Pejakovićevim vokalnim performansom, evidentno pokazuje da je redosled pesama takav da nakon svake lagane pesme ide po jedna brza stvar. U zavisnosti od slušaoca, nekom će to biti prijatno, nekom iritatno, ali je evidentno deo koncepcije albuma. Još jedno podsećanje na „starog“ Kolju daje „Moja perut ima sjaj“, u maniru Delta bluesa (dosta slična interpretacijama „Sweet Home Chichago“ Roberta Johnsona).

grobovlasnici2Poslednji deo albuma predviđen je za akustiku, najpre sa durskim instrumentalom „Nataša“, čiji nedostatak teksta se verovatno može naći u objašnjenju koje daje Mile Kekin iz Hladnog Piva u pesmi „Pitala si me“, a zatim i pesmom „U ime ljubavi“, akustično-električnom baladom sa najbolje aranžmanom gitarama na albumu, polazeći od akustike i slajdovanja na akustari, do eksplozivnih wah i slide soloa na električnoj gitari. Album zatvara barokna repriza pesme „Moram biti jak“, ali bez dominantne gitare, sa duvačkim i gudačkim sekcijama u pratnji klavira.

Kao bonus na albumu pojavljuje se i naslovna govorna numera episkopa Grigorija, koji „besedi“ o svojim životnim stavovima o grobljima. Pošto je album objavljen u saradnji sa časopisom „Vidoslov“ Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske, ovaj snimak predstavlja otelotvorenje saradnje ljudi koji se bave duhovnom i onih koji se bave popularnom umetnošću, kakav se na ovim prostorima već negovao sa projektima tipa „Pesme iznad Istoka i Zapada“. Samim tim u individualnim slučajevima će ovaj epilog biti posmatran sa jedne strane kao smislen deo albuma, a sa druge kao nepotreban.

U svakom slučaju, sa ili bez bonusa, ovaj album kao celina predstavlja plod jednog zrelog autorskog rada, kako muzički tako i tekstualno. Sa druge strane, neki će, poput na prethodnom albumu, zameriti Pejakoviću upravo na toj zrelosti. Mnogi od tih poštovaoca njegovog rada čak i ne znaju da su pesme sa prvog albuma, iako objavljene 2001, pisane još sredinom osamdesetih, pa odvajanje od šaljivog imena Smak Bijelog Dugmeta, treba doslovno shvatiti kao početak jedne nove epohe u karijeri autora koji je dvadesetak godina stariji od autora tih prvih pesama.

Zato album „Grobovlasnici“ treba posmatrati kao logički nastavak tog novog muzičkog izraza sa albuma „Kolja“, Pejakovićevog prvog pravog solo albuma, koji je u pojedinim aspektima zasenio svog prethodnika. To se posebno odnosi na instrumentalno-produkcijski aspekt albuma, koji će, nadamo se, još napredovati na narednom albumu (trilogije u tom slučaju). Treba pohvaliti i dizajn albuma, koji pored blagog podsećanja na „Beli album“ Beatlesa, sadrži lep skup crteža sa stihovima pesama. Zato ovo vizuelno-muzičko pakovanje predstavlja pravi umetnički album kakav nam u današnje vreme itekako fali.

Spisak pesama:

1. Moram biti jak (4:37)
2. I kad umrem, meni neće biti lako (3:57)
3. Uvijek kad krenem ka tebi (5:05)
4. Previše (3:59)
5. Mladoženja (3:55)
6. Ono što želim (3:51)
7. Moja perut ima sjaj (4:00)
8. Nataša (2:53)
9. U ime ljubavi (3:06)
10. Moram biti jak II (4:06)
11. Grobovlasnici (5:15)

2 komentara o “Nikola Pejaković Kolja ‒ Grobovlasnici (2013)

Ostavite komentar: