Nežni Dalibor

U slojevima

Izdavač: Odličan Hrčak, 22.3.2017.

Producent: Caspar Wijnberg

Žanr: indie rock

Trajanje: 36:49

4.2/5

Ocena

Na svoja prethodna tri studijska ostvarenja, Nežni Dalibor je uspeo nešto što, pored niza kreativnih pesama od kojih su neke, bez ikakve hiperbole, nedovoljno zapaženi klasici srpskog alternativnog roka, dodeljuje njihovoj diskografiji veću vrednost – svaki album se znatno razlikovao od prethodnog. Iako na njima nema gotovo nikakvih stilskih promena (ukoliko govorimo o odabiru instrumenata), postoje primetne razlike u atmosferi, raspoloženju, formi tekstova, aranžmanima, kao i u samom pristupu sviranja. Bend je, ipak, uvek uspevao da zadrži prepoznatljive karakteristike koje ne jenjavaju ni na aktuelnom albumu, “U slojevima“, čije se objavljivanje čekalo četiri godine (pola albuma je sukcesivno objavljeno u vidu singlova), pretpostavljam zbog tehničkih i izdavačkih poteškoća o kojima se u protekloj deceniji u Srbiji govorilo u (tragi)komičnoj meri. Čini se da ta priča neće izbledeti još neko vreme.

Pozicija “Slojeva” u diskografiji grupe zaobilazi uobičajene kategorizacije i epitete jer je ploča potpuno ravnopravna ostalim izdanjima, u svoj svojoj autonomnosti. U pitanju je neko novo poglavlje u radu benda, koje se delimično osvrće na prošlost; čini se da kombinuje dosadašnje estetike više nego što je to ijednim njihovim prethodnim albumom postignuto, doduše, sada za to imaju i materijala. Promene nisu drastične i pojedini aspekti (tok albuma, količina sadržaja i konzistentnost) su možda najiznivelisaniji do sada – album je veoma umeren i odmeren. Sve ovo čini da ga posmatram kao neku sponu između njihovog prethodnog, istoimenog izdanja i budućeg (ukoliko ga uopšte bude), jer sam navikao na njihovu radikalniju prirodu. Možda se Nežni Dalibor umorio od suptilnog, ali uočljivog konceptualnog tumaranja?

Jedna od prvih stvari koje se primete jeste da je haotičnost, koja je u priličnoj meri formirala šarm dosadašnjih radova, u priličnoj meri odsutna na novom izdanju. Iako pomalo napet, svestan i upozoravajuć, čini se da album poseduje određenu pribranost pri familijarnoj analizi društvenih simptoma. Sada se, u pojedinim slučajevima, o njima više govori kroz jednu introspektivnu prizmu (Nežni Dalibor je, u glavnom, imao dve krajnosti ukoliko posmatramo sadržaj tekstova – socijalnopolitički angažman koji uzima u obzir pojedinca, ali bez ikakve intime, ili isključivo bavljenje osećanjima i psihološkim stanjima lirskog subjekta). Pravi primer za ovo jeste prva pesma koja je dobila čast da najavi album, “U slojevima”, u kojoj se Ivica Marković možda “otkriva” više nego i u jednoj njihovoj dosadašnjoj pesmi – ovaj utisak ne proizilazi ni iz kakve intuicije, već se može steći, što pri čitanju pojedinih intervjua koje je dao, što iz ubedljivosti i iskrenosti koje pesma nosi. Iako Vikendi iPrvomajska ne iskazuju taj lični element kroz reči, osete se u Ivičinom vokalu – malo koji bend poseduje ovaj intenzitet interpretacije angažovanih tekstova; taj intenzitet, uglavnom, dolazi iz nečega što autora, na kakav god način i u kakvom god formatu, prožima.

Međutim, Nežni Dalibor je sada uneo jednu novinu, a to je (post)apokaliptična nota koju deo pesama nosi i koja se odmah da opaziti, kako u hladnoj instrumentaciji, tako i u minimalističnom i intrigantnom tekstu prve pesme na albumu, “Zauvek“, čiji je glavni adut zarazni ritam Dragana Jovanovića. Ovde bi se mogla napraviti paralela sa albumom “Normalan život” jer tematski imaju najviše sličnosti, s tim što ta ploča ima surovu, mračnu atmosferu dok su ’’Slojevi’’ više okrenuti distopiji, nekom poluorvelovskom svetu na čiji potencijalni dolazak bend kao da upozorava. Međutim, tu dolazi do stilskog kontrasta između pojedinih pesama, što bi, ukoliko bi se album posmatrao kao, između ostalog, i konceptualna celina, bila mana. Doduše, pored niza kvalitetnih ideja koje su okosnice ovih pesama, ovo je maltene zanemarljivo.

Album ima pristojan tok, ne zato što je redosled pesama naročito kreativan, već zato što pesme, uprkos svojim individualnim karakteristikama, čine skladnu celinu – u svakoj možemo pronaći nešto što nismo mogli u prethodnoj i obrnuto. “Mi čekamo dan” je troma, poseduje specifične, psihodelične gitarske efekte i dečije prateće vokale u drugom delu pesme. “Trči!” je energična, antinihilistična (što čini njenu pomalo mračnu živahnost još važnijom), u neparnim ritmovima, oštrim rifovima i prepoznatljivoj nežnodaliborovskoj agresiji koja se pri kraju pojačava bučnim gitarskim deonicama. “Mnogo stvari” je melodična pesma sa bogatim refrenom, ukrašenim klavijaturama i višeglasjem, za koju jedino smatram da je aranžman mogao da bude malo koncizniji, mada to ne narušava nešto primetno ostale kvalitete pesme (možda više tok albuma).

Pesma “Vikendi” neobične i upečatljive gitarske teme i odlične bas linije (zanimljivo je kako se Ljubomir Vučković svirački uopšte ne eksponira, a često igra presudnu ulogu u tome kako percipiramo pojedine instrumente pri slušanju, prvenstveno gitaru), jednostavna je i filozofska disertacija koncepta vikenda koje Ivica domišljato naziva “prividom slobode” i dočarava refren suptilnim cinizmom, prisutnim i u pesmi minimalističnog teksta “Godinu dana” koja se oslanja, u celom šestominutnom trajanju, na jednostavnu harmoniju dočaranu dinamičkim prelazima, solažama (kojih na albumu ima u izobilju i prilično su melodične), kao i orguljama Davora Sopića (koji inače pruža specifičnu boju pesmama kada svira jednostavne deonice na sintisajzeru trougaonog talasnog oblika koji se tako lepo uklapa uz Ivičinu gitaru) kakve bismo mogli naći na prog-rok pločama 70ih, koje su, u tom kontekstu, prilično otrcane, ali se ovde uklapaju. Ova pesma je posebno zanimljiva jer se tekst pesme (“poslednjih godinu dana se dogodilo ništa”) reflektuje od idejne monotonije muzike.

“U slojevima” je prva ploča benda koju nije producirao Boris Mladenović, već Caspar Wijnberg koji je možda doprineo da ploča zvuči zrelije svojim pomalo staromodnim pristupom zvučnom dizajnu koji istovremeno poseduje, kako dinamiku i toplinu, tako i kompresiju i glasnoću. Pri niskim nivoima zvuči pomalo mutno i muljavo, ali zvuk počinje da se otvara pri pojačavanju i zvuči kompaktno, puno i sadržajno (naročito u središnjem delu “Godinu dana” i u “Trči”). Prilagođen je pesmama i pomalo je teško zamisliti ih da zvuče na neki drugi način.

U odnosu na prethodna izdanja, aktuelnom fali možda više avanturističkog duha, sonične eksperimentacije i oštrine, karakteristike koje su bile dovedene do maksimuma tek na njihovom trećem albumu koji, iz nekog razloga, još uvek nije naročito drag među ljubiteljima ovog benda, a možda je reč o njihovom najzrelijem izdanju. Sa druge strane, za pohvalu je što se Nežni Dalibor i dalje trudi da unese novine svakim albumom, samo su sada malo suptilniji, fokusiraniji na neke druge elemente i to se ne može posmatrati kao negativan aspekt – “U slojevima”, po kvalitetu, ništa naročito ne zaostaje za prethodnim izdanjima grupe i prikazuje Nežni Dalibor kao bend koji poseduje jedinstvenu harizmu i još uvek ume da napiše zaista dobru pesmu.

Spisak pesama:

  1. Zauvek
  2. U slojevima
  3. Vikendi
  4. Prvomajska
  5. Mi čekamo dan
  6. Godinu dana
  7. Mnogo stvari
  8. Trči!

Ostavite komentar: