Neuro

Zvuci ćutanja

Izdavač: Demofest Music, 23.7.2013.

Producent: Dejan Vučković, Neuro

Žanr: Hard rock, alternative rock

Trajanje: 39:48

3.1/5

Ocena

Mladi banjalučki sastav Neuro nedavno je objavio svoj prvenac pod nazivom “Zvuci ćutanja”.

Bend Neuro, osnovan 2009. godine, čine pevač Dražen Pozderović, gitaristi Nikola Galić i Boris Golić, basista Ninoslav Dobrijević i bubnjar Nenad Dobrijević. Pobeda na prošlogodišnjem banjalučkom Jelen Demofestu donela je grupi i priliku da se njihov prvenac pojavi u izdanju Demofesta. Zvuci ćutanja dostupni su i kao fizičko izdanje, koje možete naručiti šaljući poruku na zvanični Fejsbuk profil benda, i za besplatan download. Kada je o fizičkom izdanju reč, album dolazi u veoma maštovito dizajniranom pakovanju: disk se nalazi unutar bloka koji nalikuje na rokovnik lekara u duševnoj bolnici. Biografije članova benda prerušene su u istorije bolesti, a tekstovi pesama u terapije. I iako mrlje, žvrljotine, tragovi presavijanja papira i pomalo jezovite fotografije članova benda bude asocijacije na „bolničke“ horore, materijal na albumu znatno je manje mračan.

Neurov hard rock zvuk u dobroj meri je hitičan. Na prvo slušanje, nameće se poređenje sa Night Shiftom, no na svako naredno slušanje postaje sve jasnije da su razlike znatno dublje od onih koje postoje na stilskom planu. Naime, i pored moderne produkcije, na Zvucima ćutanja znatno je primetniji uticaj domaćeg srednjestrujaškog gitarskog rocka no američko-kanadske post-grunge škole. Samo po sebi, razume se, to nije loše, no nesaglasje između mračnjaštva prisutnog u vizuelnom identitetu benda (dizajnu omota i unutrašnjosti pakovanja albuma, spotu za naslovnu numeru, performansu koji su na nastupu Neura na ovogodišnjem Demofestu izveli glumci Banjalučkog studentskog pozorišta, te, naposletku, samom imidžu članova benda) i očigledno intencionalne radiofoničnosti pesama sa Zvukova ćutanja, koju ne uspevaju da prikriju ni Pozderovićevi pomalo mračni introspektivni stihovi, ostavljaju utisak pokušaja balansiranja na tananoj žici razapetoj između ljubitelja teškog zvuka i širokih narodnih masa, što se na ovim prostorima u toku poslednjih godina uglavnom pokazalo kao kontraproduktivno, ako ni po šta drugo, ono po kvalitet radova i kredibiltet izvođača kod dela publike.

A Neuro, ako ćemo pravo, uopšte ne treba da stoji na toj žici, niti na njenoj sredini, niti bliže nekom od krajeva. Hard rock Neura je, iako, kako rekosmo, nešto bliži domaćem, tradicionalnijem poimanju ovog žanra, zdrav – što će reći umnogome sirov, moderno produciran i, što je najvažnije, nije puristički – zvuk Neura umesno je prošaran alternativnim elementima, u pesmi „Bože, da l’ si živ“ moguće je čuti sitar (koji svira Golić), a završnu „Odlazim“ karakteriše upotreba talk boxa i sintetičkih ritmova, što ne znači da njoj nedostaje energije kojom je nabijen ostatak albuma. U deonicama dvojice Dobrijevića i gitarskog dvojca Galić-Golić prisutna je gotovo teškometalna eksplozivnost. Pozderović je kvalitetan vokal, no očigledno je da bi mu melodičnost više ležala no grleno pevanje. To, doduše, ne znači da su njegove deonice loše otpevane, već da se na trenutke osećaju izveštačenim. No, njegovi stihovi, koji predstavljaju prijatan odmak od banalnosti koja je u miljeu iz koga Neuro dolazi tradicionalna, na drugi način nisu mogli biti interpretirani.

Zvuci ćutanja zanimljivi su kao prvi korak benda koji ponegde briljira, ponegde greši, možda i nije sasvim siguran u kom pravcu bi trebalo ići, ali puno obećava, te verujem da ćemo pravu sliku Neura videti tek nakon njihovog narednog studijskog izdanja. A da Neuro štošta kriju u rukavu, nagoveštava moj favorit kada je o Zvucima ćutanja reč, pesma koja unekoliko odudara od ostatka materijala, veoma lepa „teška“ balada „Putnik“.

Spisak pesama:

1. „Udahni me“ – 4:22
2. „Bože, da l’ si živ“ – 5:00
3. „Nema ljubavi“ – 4:50
4. „Čuvaj me“ – 5:34
5. „Zvuci ćutanja“ – 4:22
6. „Putnik“ – 4:00
7. „Pustinja“ – 4:21
8. „Igra zla“ – 4:40
9. „Odlazim“ – 3:18

Ostavite komentar: