Neodoljiva lakoća digitalnog doba – MUZIČKI MYTHBUSTER

Internet, torenti i rapidshare pokopali su radost kupovine originalnih diskova. Dobro, nije kriva samo tehnologija. Značajan krivac jesu i ekonomske (ne)prilike koje su originalne inostrane diskove načinile luksuzom visokog stepena. ’Ajmo realno. Ko je danas spreman da odvoji 1500-1800 dinara samo za jedan disk?

Da li je u pitanju sam odnos publike prema izvođačima i stav „neću da kupujem disk tamo nekog šlj benda kad mogu da ga skinem za dž“? Ima nečeg ispod površine… jedno veliko foliranje.

Ne tako davno, kada nije bilo Interneta ali je bilo kvalitetne muzike, izvođači tj. muzičari su uživali status nedodirljivih. O njima je moglo samo da se sanjari, da se njihovi pokreti pomno prate statično, sa dobrane udaljenosti. Velika stvar je bila dobiti autogram ili razmeniti koju reč. Masovnost publike nije dozvoljavala nikakvu intimizaciju sa izvođačima osim one zvanične, sa bine.

Razni vetrovi promena pretvorili su masu u grupu posvećenih. Status rock zvezde ovde je odavno samo jedan lep san jer „neće se niko od rock-a ’leba najesti“. I barijera nedodirljivosti odavno je nestala. Uostalom, kakav stav neko može da ima prema jednoj velikoj rock zvezdi koja nakon svirke sama vuče svoju opremu? Verovatno će mu proći kroz glavu da li da priđe i pripomogne. I tu više nema divljenja, mit nestaje.

„Mesta gde se stiču prijatelji“ na Internetu pružaju mogućnost „sprijateljivanja“ sa bilo kim, čak i sa poznatim muzičarima. Prilikom takvog kontakta izostaje bilo kakav vid komunikacije, uključujući tu i početni feedback. Internet samo stvara iluziju bliskosti. Kakva je ta iluzija najbolje ilustruje primer da sa nekim možemo biti neverovatno dobri prijatelji online ali offline smo potpuni stranci. Prilično frustrirajuće!

Ostavite komentar: