Neodoljiva lakoća digitalnog doba – Being lone wolf musician

Ljudima više nije potreban bend da bi stvarali dobru muziku. Dovoljno je imati nešto talenta, dosta strpljenja i moćnu mašinu (kompjuter) i eto home studija. One-man-band postao je nešto sasvim normalno. Zato ima toliko “bendova” i njihov broj konstantno raste.

Ali kada je live nastup u pitanju, publika želi da na sceni vidi bend jer to odgovara predstavi koja postoji u njenoj/njihovim glavama. Ljudi su navikli da vide makar gitare i bubnjeve. Neophodan im je takav kontakt sa muzičarima.

Lone wolf muzičari, iako poseduju tuce softverskih paketa i sposobni su da odrade odličan mastering, često nisu dovoljno reprezentativni da budu frontmeni. Oni su pre producenti nego muzičari u pravom smislu te reči.

Producent često piše, aranžira, izvodi i snima kompletnu muziku i nađe nekog da otpeva vokale. Ovakva podela rada omogućuje bilo kome da bude zvezda. Nije neophodno biti muzičar da bi se stvarala muzika, danas to može svako.

Doduše, poželjno je imati svoj stil a ne kopirati stilove drugih. Dobro je imati uzore, nikako idole. Differentia spaecifica (specifična razlika) je upravo ono što će u moru ponude skrenuti pažnju potencijalnih konzumera na nov proizvod. Jer u eri hiper-produkcije muzika je, nažalost, postala još jedan proizvod koji se lako može unovčiti.

Dobar ukus je neophodan, naročito u zemlji koja je ogrezla u kulturnom trash-u. Sve što je dovoljno interesantno, privući će pažnju na sebe i naći će se na površini.

Ali, kako danas pronaći novu rupu na već izrešetanoj saksiji? Kako danas da prežive usamljeni vukovi a da ne pokleknu i zatvore se daleko od svega u svoj mali svet?
Vuk samotnjak ili izgubljeni vođa čopora, izbor je na vama.

Ostavite komentar: