Nenad Pejović (Kanda Kodža i Nebojša): “Važna je oplemenjujuća alhemija pesama”

Kanda Kodža i Nebojša

foto: Nemanja Đorđević

Beogradski bend Kanda Kodža i Nebojša (KKN), održaće veliki slavljenički koncert 24. marta u beogradskom Mikser House-u, kada će obeležiti četvrt veka postojanja tokom kojeg su ostavili neizbrisiv trag u srpskoj rock kulturi. Bend je počeo sa radom u otrovnim devedesetim, oslanjajući se na talenat, inteligenciju i ljubav kao pogonsko gorivo svog delovanja i načina prevladavanja konfuzne i neretko košmarne stvarnosti. Kroz svoje umetničko stvaralaštvo, koje je svojevrsni zapis vremena, on je i u skoro nemogućim okolnostima, nepogrešivo ispisivao svojim notama i tekstovima bezbrojne promene društva naviklog na kretanje iz jednog kamenog doba u drugo. Pesme sa dosadašnjih sedam studijskih albuma, koliko su do sada snimili, dokaz su kreativno nezaustavljivog rasta i neprocenjive vrednosti muzičara, o čemu možda i ponajviše svedoči i neprestani porast njihovih fanova. U daljem delu teksta pročitajte ekskluzivni intervju sa Nenadom Pejovićem, gitaristom benda Kanda Kodža i Nebojša.

BR: Kanda Kodža i Nebojša je na sceni od 1991. godine. Kako je bilo praviti prve muzičke korake u predratnom periodu, koje je Oliver jednom prilikom nazvao ”predapokalitičnim”?

Nenad: O prvim koracima mogu da svedočim kao generacijski ispisnik muzičara iz prve postave, budući da sam i sam tada počeo aktivno da muziciram. Bili su to uzbudljivi dani puni želje, strasti i radoznalosti a onda nam se svima ovde, iako valjda niko nije verovao da će tako biti, dogodila najveća evropska tragedija XX veka posle Drugog svetskog rata. I pored gorčine koju nosi prolazak kroz to iskustvo, mislim da izdržljivost grupe dosta duguje nesmanjenoj želji, strasti i radoznalosti.

BR: Od tada do sada, svedoci smo političkog, društvenog, ekonomskog, kulturnog i moralnog posrtanja. Da li smatrate da su tekstovi i muzika benda svojevrsni zapisi vremena u kojima su nastajali?

Nenad: Verujem da jesu, jer su nastajali i kao reakcija na date neprilike, ali su bili i ostaju dokument artističkog sazrevanja. Istorijsko rešeto vremena uvek izdvoji neki stih koji dokumentuje jedno vreme i skloniji sam prepostavci da će u njega ući kreacije koje su stvorene imajući u vidu da ne živimo u najboljem od svih mogućih svetova, nego splačine koje su i u onom i u ovom sistemu imale funkciju zabave od vrata na dole, dok smo, posebno u vreme SRJ svedočili fascinantnom uzletu ljudskog zla.

Kanda Kodža i NebojšaBR: Neretko na vašim koncertima mogu se čuti poruke sa Oliverove strane upućene publici: “Volite se“, „Ljubite se“, „Šaljite pozitivnu energiju“, „Čitajte“… Da li te poruke upućuju na to da bi svaki pojedinac trebao da radi na sebi, da se osvesti, da iz prave perspektive gleda na ono što se dešava oko njega i u njemu, i da li ih možemo na neki način smatrati nekom vrstom opomene u vremenu za društvo koje „zabušava“?

Nenad: Poruke ili opomene, svejedno, one su sadržane pre svega u svemu onome sa čime izlazimo pred publiku, a isticanje ljubavi i osvešćivanja se nadovezuje na pesme i duh sadržan u njima. Društvo koje zabušava nastaviće tako i dalje dok ne uvidi koliko ono samo trpi posledice tog zabušavanja, kao što je osećanje mučnine u kome smo neizbežna posledica prošlih zabušavanja, pre svega kad su ljubav i osvešćenost u pitanju.

BR: Jubilej benda, 25 godina od njegovog nastanka, proslavićete velikim koncertom 24. marta u beogradskom Mikser House-u, koji će se sastojati od akustičnog i električnog dela. On će biti još po nečemu poseban. Tom prilikom snimićete svoj prvi koncertni album. Zašto se toliko dugo čekalo na njega, s obzirom da je vaš prvi album iz 1996. godine ”Guarda Toma” mešavina studijski snimljenih pesama i snimaka sa koncerata održanih tokom 1995. godine?

Nenad: Kompas grupe je nakon tog debi albuma uvek bio usmeren na studijske snimke, jer bend nikad nije patio od kreativne blokade, i zato nismo smatrali da treba na tome da radimo, iako imamo dosta snimljenih nastupa iz raznih faza. Sada nam se učinilo prikladnim da zabeležimo trenutak u kome smo na izvođačkom nivou u dobroj meri samopouzdani, a osim toga od dolaska Boleta basiste u sliku benda smo uveli akustične gitare i prateći vokal.

Kanda Kodža i NebojšaBR: Sećate li se prvog nastupa benda?

Nenad: Mislim da sam bio na drugom nastupu benda, u malom klubu SKC-a, sećam se da je bend bio raspoložen i da je svirao Marlijev Exodus.

BR: Neretko se dešava da Oliver razgovara sa publikom, da izvede nekog na binu, da pije sa nekim iz prvih redova i nazdravlja, da siđe sa bine…  Da li je po Vama od izuzetne važnosti interakcija publike na koncertima, da bi isti bio uspešan?

Nenad: Svaki koncert je poseban doživljaj, nekada smo fokusirani isključivo na izvođenje, a nekada se dešava i ta neformalna interakcija sa publikom i to su uvek situacije koje diktira spontanost. I u aranžmanima pesama postoji dovoljan stepen slobode u određenim rešenjima, a magiju koja se u svemu tome desi ili ne u kontaktu sa publikom ne bih nazivao uspehom, jer iskustvo koje se ponese sa koncerta može da ima izuzetan uticaj na posmatrače, a to govorim iz vizure publike koncerata kojima sam prisustvovao.

BR: Album iz 1998. godine ”Igračka plačka”, proglašen je kao najbolji domaći album 1990-tih, a upravo vas je on i probio u sam vrh jugoslovenske muzike alternativnog i progresivnog zvuka. Da li ste kao bend mogli da pretpostavite, da ćete se na tom vrhu i danan danas nalaziti?

Nenad: To je bila kolekcija pesama koja je uhvatila vibracije koje su kružile gradom u to doba i koja je uspela da ih transformiše u jednu ohrabrujuću sliku sveta u vremenu koje je preko granice izdržljivosti bilo uronjeno u zlo. Verujem da nije tada bilo mnogo važno razmišljati o vrhu, a nije to ni danas, koliko je važna ta oplemenjujuća alhemija pesama sa dosadašnjih sedam albuma, kako za nas tako i za ljude koji nas slušaju.

Kanda Kodža i NebojšaBR: Tekstovi vaših pesama, su delimično umeli biti politički angažovani, a isto tako zajedno sa bendom Darkwood Dub, sa kojima saradnja datira jos od vašeg prvog albuma, a pominje se pored vas i u pesmi ”Čaj”; te sa Eyesburnom, sa kojim je Oliver kasnije i snimio pesmu “Some Free Times“, i Atheist Rapom, priključujete se Otporu. Koliko je to bilo smelo u to vreme?

Nenad: Ako se dobro sećam, Vuča je pevao ono Zimbabve u “Prirodi”, a u pesmi “Čaj” Darkvude, kao i nas pominje Radomir Belaćević, legendarni Dečak iz Junkovca, i to je bio džingl na jednom danas nepostojećem radiju. Bend nije bio deo bilo koje političke organizacije, niti će biti, ali je u jednom trenutku nastupao pod zajedničkim kišobranom sa grupama i organizacijama koje su delile antiratni stav, a u sredini koja je ustajala i legala sa ratovima, imati takav stav uvek je smelo. Sve to danas ne izgleda mnogo važno, to je tek neka fusnota o bendu koji je spasao čast srpskog roka devedesetih.

BR: U maju prošle godine, učestovali ste na novosadskoj tribini ”Tebi govorim” – gde ste zajedno sa Nikolom Vranjkovićem i Branislavom Babićem Kebrom odgovarali na pitanja iz teme društvo, odnosno uloga i odgovornost pojedinca. Slažete li se da rock muzika ima najsnažnije, sugestivne tekstove, vezano za stanje u društvu? Da li je to negde vaša odgovornost da porukama koje šaljete kroz pojedine tekstove ukažete na put koji je ispravan, i kojim treba ići? Kolika je snaga vaših reči?

Nenad: Mislim da otkako živimo u tzv.zapadnoj civilizaciji koja je pre više od dve hiljade godina nastala na našem poluostrvu ništa ne progovara snažnije od poezije i filozofije. Rokenrol je kao jezik novog čovečanstva nastalog posle strahota Drugog svetskog rata bio, a rekao bih i ostao najkraći put do srca i svesti savremenog čoveka u onoj meri u kojoj je komunicirao sa osnovnim civilizacijskim kodovima, pre svega iz jednog humanističkog ugla, jer je srce rok muzike po pravilu bilo na levici. Danas smo u nekom post post vremenu kad se sve proglašava za prošlo i završeno, dok smo neprestano zagušeni medijskim šumom. Ne verujem da je sve završeno i mrtvo, pošto ne znam šta je zamena za muziku, knjige ili film i zato mislim da naše delovanje vrši uticaj i prema toj činjenici se odnosimo savesno, posebno što kao slobodni umetnici imamo privilegiju da iz relativno rasterećenog ugla posmatramo svet naših savremenika sa kojima zajedno živimo u vremenu predatorskog kapitalizma i njegovih protagonista.

BR: Treći po redu album “Become” iz 2000. godine sa izuzetkom pesme ”Izlazim”, iz filma ”Munje”, u potpunosti je na engleskom jeziku. Da li su možda postojaleili postoje ambicije i ponude da nastupate van granica zemlje?

Nenad: Sa ambicijama je primereno biti realan, a za ovih 25 godina nastupali smo u Italiji, Austrijii i Francuskoj, uz zemlje bivše domovine.

Kanda Kodža i NebojšaBR: KKN je prestao sa radom 2001. Godine i ta pauza je trajala do 2003. godine. Sa novom postavom objavljen je album 2008. godine, ”Prekidi stvarnosti”, koji je izabran za najbolji domaći album. Stiče se utisak da je ta pauza sa sobom donela i zrelost, novi kreativni momenat, svežinu u vašem irazu. Iz ove perspektive, slažete li se da je to bila dobra odluka, da se napravi pauza?

Nenad: Ja sa tom odlukom nisam imao ništa, budući da sam u vreme poslednjih nastupa te postave bio van Srbije, a i benda, no ako se vratimo na samo pitanje, biće da je u njemu i odgovor, pošto se taj album i dalje ceni, a nekoliko pesama sa njega je uvek na koncertnom repertoaru.

BR: Kada gledate retrospektivno kako se i koliko zvuk KKN-a menjao u proteklih 25 godina, posmatrajući te dve epohe odvojeno?

Nenad: Menjao se koliko god je bilo moguće, kao u onom duhovitom stihu EKV-a „kako da ostanem isti? Samo putem promene…“. Bend je uvek bio otvoren u kreativnom pogledu, i svi koji su za sve ovo vreme prošli kroz njega ostavili su i svoj autorski pečat, a među njima su se nalazili i, uz skromno izuzimanje moje malenkosti, nalaze se i dalje vanserijske muzičke ličnosti.

BR: Jednom prilikom ste izjavili da je vaša publika, kao i generalno alternativna publika superiorna u intelektualnom smislu od one druge nazvaćemo je reality publike. Koliko vam ti mladi ljudi, ta alternativna masa, daje nadu da će jednoga dana ta manjina postati tesna, al dovoljna većina da načini promene?

Kanda Kodža i NebojšaIma jedna fina devojka koja nas povremeno na svirkama snabdeva odabranim naslovima iz književnosti, i domaće i strane, i osim što joj se ovom prilikom zahvaljujem, ne bih rekao da je obraćanje takvoj publici isključivo naša privilegija, pored rok scene, postoji i džez, klasičarska scena i druge scene koje su u solidnom andergraundu koji sigurno, bar ne po brojnosti, neće postati overgraund. Jedino što brojnost još od poslednje večere nije presudna za promene u scenariju u kome smo, tim više što je danas teško zamisliti i ostvariti veliku izjavu koja bi imala globalni uticaj. Bowie se na nesporno mestralan način oprostio od planete, ali taj Blackstar je na kraju uzbudljiv zaključak jedne fascinantne karijere, ne i početak jedne globalne promene. Ali promene na nivou mikrozajednica su neminovnost i šansa koja će pre ili kasnije ukazati na put iz slepe ulice u kojoj je čovek zapeo.

BR: Inspiracija za album ”Volja za noć” (2014. godina) bile su crvene knjižice iz popularne biblioteke ”Reč i misao”, konkretno Ničeova ”Volja za moć”. Ako se vratimo na sam početak i naziv benda, kako je dobio naziv, dolazimo do Dostojevskog, te nam se onda samo nameće i pitanje, šta je po vama obavezna literatura za ove mlade ljude u zemlji čuda?

Nenad: Mislim da je literatura koja se nudi na fakultetima pre svega beogradskog kao i ostalih univerziteta, i dalje dobro polazište, uprkos sveoštoj eroziji ljudskog materijala i svega ostalog.

BR: Izjavili ste kako je pesma ”Siroti Ani i Bo” sa istog albuma, najbolja koju se ikad napravili? Zašto?

Nenad: Ona, kao i Prekidi stvarnosti sa vremenske distance sažima iskustva jedne mikrozajednice kakvu čini jedna grupa i ljudi oko nje, i kao takva, neminovno donosi melanholiju, kao i zrelost u pogledu onoga što smo bili i što jesmo.

Kanda Kodža i NebojšaBR: Na 10-ak vaših pesama u tekstu se pominje reč “noć” a i aktuelni album sadrži istu, stiče se utisak da se radi o svojevrsnom lajt motivu?

Nenad: Možda zato što ta noć može da se gleda i kao lajf motiv.

BR: Jednom prilikom Oliver je izjavio da je prelomni momenat za njegovu karijeru i uopšte za opstanak benda bio onaj kada je čuo Margitu iz EKV-a, kako ushićeno peva pesmu ”Mediteran”, na nekom privatnom skupu, a bend je tada imao mnogo neprijatelja, bilo je mnogo spoticanja sabotiranja, nesigurnosti. Možemo li očekivati da ćete je izvesti na koncertu povodom 25 godina KKN-a?

Nenad: Besmisleno je izlaziti javnosti na crtu a da nisi spreman na glupost i sujetu, samo je bitno da naučiš koliko to nije važno ako nešto dovoljno jako želiš, a za Mediteran neće biti mesta sada, pošto imamo više od 3 sata repertoara, ali verujem da ćemo je jednom ponovo svirati.

BR: I za kraj, koliko KKN broji održanih nastupa?
U mojoj ne baš potpunoj evidenciji, od 2003, bilo ih je između 400 I 500, a pretpostavljam da je tokom devedesetih održano između 100 I 200. Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok što puno sviramo, mada bi mi mogli i više, ali mi volimo puno da sviramo, jer nas to interesuje.

Ostavite komentar: