“Naša svetlost je naš glas” : Wovenhandova galaksija u Novom Sadu

Foto: arhiva

Sinoć su u prepunom novosadskom Firchie Think Tank Studiu na radost i dugo iščekivanje mnogih, nastupili kalifornijski rokeri Wovenhand. Samo veče pre, stajali su pred beogradskom publikom u Domu omladine. Ovom prilikom predstavljen je njihov aktuelni, a osmi po redu studijski album “Star Treatment” od prošle godine, koji je objavljen za nezavisnog izdavača Sargent House. Pre nastupa Wovenhanda, od 21 čas, publiku su zagrejavali i definitvno uspeli u tome, mladi blues muzičari iz slovenskog benda Wacky Blues Professors, vrlo precizni, uvežbani, energični. Nakon njih, posle 15-ak minuta pauze, fotoaparati su bili spremni da okinu bliceve u poprilično mračnoj atmosferi kluba i pred njihove objektive izašao je frontmen Wovenhanda i ranije legendarnih 16 Horsepower, gospodin David Eugene Edwards, sa svoja tri člana benda: Charles Edward French, Neil Keener i Ordy Garrison. Kao što je bilo i očekivano, Edwards je još jednom potvrdio svoju impozantnu pojavu. Beli aztec šešir sa percima i zmijske kaubojke bile su tu, marame oko stalka za mikrofon takođe, prepoznatljive gitare poređane jedna do druge… Putovanje je moglo da počne.

foto: Biljana Cvetanovski

Edwards je u muzici još od malih nogu, tačnije kao dečak je pevao u crkvenom horu, a prvi instrument koji je počeo svirati bio je bubanj.  U gitaru se zaljubio kao tinejdžer, imitirajući svoje folk heroje kao što su Bob Dilan, Leadbelli i Voodi Guthrie, da bi se kasnije preorijentisao na heavi metal i pank rok. Njegov prvi bend iz 1984. godine, bio je RMC (Restless Middle Class). Danas slovi za velikog i kultnog autora. Ako uđemo u njegov vrlo obiman muzički opus, mogli bismo pronaći ne samo izobilje kvalitetnog, već i raznovrsnog materijala. On je jako dugo držao svoj prepoznatljiv folk/alternative country stil, ali su uvek postojale određene transformacije koje se tiču i zvuka, i koncepta. Kao prva na repertoaru sinoć našla se pesma “Hiss“, a nakon nje publika je mitično uvedena u odaje “Cristal palace”. Lica u publici su kao prikovana pratila svaki detalj nastupa, posebno se oduševljavajući Edwardsovim, gotovo hipnotišućim izgovaranjem teksta, te njegovim jedinstvenim transom u vidu kolutanja očima i gotovo ritualnog mahanja rukom iznad glave. Sledeće na red  došle su pesme “Hired hand”, Quiver”, “Swaying reed”, “Salome”.

foto: Biljana Cvetanovski

Wovenhand su sa publikom komunicirali maltene bez ijedne reči. Svaki put kad bi tokom koncerta došlo do promene dominantne emocije, gitara se čula drugačije, svetlo bi promenilo boju, a sve u cilju pokrivanja čitavog opsega tema koje bend dotiče. Bio je to svojevrsni muzički ritual, što i ne treba da nas čudi, ako znamo da je Edwards izuzetno spiritualan čovek, premda on za sebe kaže da muziku doživljava u tradicionalnom smislu i da drugačije ne može. “Naši koncerti su komunikacija”, izjavio je nedavno. I bio je upravu. U daljem delu večeri usledio je niz od pesama “All your waves”, “Corsicana clip”, te dugoočkivane “The refratory”, “Obdurate obscura” iSinking hands”. Naredna “Crook and flail” označila je zvanični kraj koncerta. Bend se tada povukao sa bine, da bi se nakon glasnih aplauza i zvižduka, a posebno dozivanja karakterističnih za indijance, vratio i poklonio publici još i “Five by five”, “Low twelve” i “King o king”. Jer smo zvezde. Jer pevamo.  Jer pevamo sa svetlošću. Jer smo ptice koje rađa plamen. Jer preko celog neba širimo krila. Naša svetlost je naš glas… (“Zvezde”, Pasamakodi indijanci)

Ostavite komentar: