Narode moj: Uz 40. rođendan Galije

Galija u Nišu 1989. godine

Gitarijada u Zaječaru. Posle polufinala pravi se konačna selekcija. Nigde osim na mom spisku Galija iz Niša. Pitam zašto. Stručnjaci iz žirija složni – bezveze, tu nema ničega. Tvrdim – jedino tu i ima nečega. – Peca Popović

Na nedavno održanom niškom sajmu knjiga, na štandu Niškog kulturnog centra (koji ima višedecenijsku tradiciju objavljivanja dela iz oblasti rok poezije i publicistike) za oko mi je zapala knjiga Orden za olovnog vojnika – Antologija niškog rokenrola 1980 – 2013, koju je priredio pesnik Željko Mitić. Kako nešto može biti rok antologija a biti objavljeno na papiru, ne na nosaču zvuka? Mitić je očigledno bio svestan da bi podnaslov „Antologija niške rokenrol poezije“ bio odveć pretenciozan, pa ipak ova knjiga predstavlja baš to – antologiju poetski vrednih tekstova niških rok sastava (jer ako nisu poetski vredni – zašto antologija?). Uzeo sam knjigu u ruke, prelistao i vratio na štand ozlojeđen. Orden za olovnog vojnika nije ušao u moju biblioteku. O, razume se, to će se ubrzo desiti – kako bi neko ko sa strašću prikuplja sve od domaće rok publicistike što mu padne šaka mogao ovu knjigu tek tako otpisati? No pre no što se to desi valja da me prođe ljutnja. Nekome ko me dobro poznaje sam pomenuo knjigu. On me je pitao da li sam je kupio. Rekao sam da nisam, na šta me je on upitao: „Nema Galije, a?“

Do vraga, pitao sam se, kako neko može sačiniti nešto što nosi (pod)naslov „Antologija niškog rokenrola 1980 – 2013“ a zanemariti Galiju (i Kerber, kad smo već kod toga; neka je reč i o antologiji poezije, ima u tekstovima koje su za Kerber napisali Duško Arsenijević, Nikola Čuturilo i Bora Đorđević i poetskih trenutaka)? Lepo, odgovaram sam sebi, nema li antologičar prava da antologiju sačini po kriterijumima koje sam postavlja? (Setimo se kako se Bogdan Popović žestoko ogrešio o Disa!) Eno Janjatovićeve antologije jugoslovenske rok poezije, Pesme bratstva, detinjstva & potomstva, u kojoj nema Đorđa Balaševića (istina, Janjatović mi je pre nekoliko godina, u intervjuu, otkrio da je želeo da u antologiju uvrsti veći broj Balaševićevih pesama, ali da su on i izdavač „shvatili da se tu vrlo ozbiljno postavlja pitanje autorskog prava“). Naposletku, sam je Mitić izjavio da Galije i Kerbera u ovoj antologiji nema jer se „njihovi tekstovi jednostavno ne uklapaju u ostatak korpusa“. I to stoji. Dok opusom Kerbera dominiraju pesme sa ljubavnom tematikom, uz tek povremene izlete ka teškometalnoj ikonografiji i politici, Galijin opus obeležile su (uz pesme banalnih tekstova u ranom, progresiv rok periodu, a takvih pesama su imali svi domaći progresivni sastavi) ljubavne pesme duboko lirične, sjajni protestni komadi i pesme koje su fantastično uhvatile duh trenutka u kome se jedan narod našao na raskrsnici epoha, političkih sistema i ideologija. Bilo je i u ranim, progresivnim radovima Galije komada muzički vanserijskih i par pesama ogromne poetske snage, no vrhunac Galijinog opusa svakako predstavlja trilogija sačinjena od albuma Daleko je sunce, Korak do slobode i Istorija ti i ja (potonji je u godini koja je na izmaku proslavio dvadesetpeti rođendan), inače prva rok trilogija na ovim prostorima. Ova tri albuma ujedno ulaze u sam vrh jugoslovenskog rokenrol artizma.

Naravno, ogroman deo kritike i najveći deo rok publike – kako onaj ukusa sofisticiranijeg, tako onaj koji nije sofisticiranog ukusa, a ubeđen je da jeste – sa tim se neće složiti; zapravo, nazvaće me idiotom jer to tvrdim. Galija je u naizgled paradoksalnoj situaciji – naizgled, jer je takav slučaj sa dobrim brojem rok mastodona sa ovih prostora koji još uspevaju da održe stadionski status: jedan su od najpopularnijih sastava u Srbiji, njihove pesme naizust znaju milioni ljudi, a kritika i najveći deo rok publike – jer najveći deo publike na Galijinim koncertima (kao i na koncertima Riblje Čorbe, Bajage i Instruktora, Van Gogha, Pilota, Parnog Valjka ili Prljavog Kazališta) ne čine rokeri – radove grupe a priori smatra bezvrednim. Ima tu malo od potrebe svake nove generacije rokera da odbacuje tradiciju (uz to, mladi naraštaji rok publike nisu upoznali onog Nešu Galiju o kome je Senad Avdić pisao kroz prizmu fenomena ličnosti: „Ličnosti, kao prevashodnog katalizatora koncertne atmosfere, kao nečega što zbija redove publike čineći ih monolitnim; ‘Galija’ ima takvu ličnost u Neši Milosavljeviću, bez valjane konkurencije najznačajnijoj scenskoj pojavi jugoslovenskog roka“). Ima, budući da se folklor provlači kroz Galijine radove sve od kraja osamdesetih, malo i od činjenice da nam je često američko ili britansko rokenrol govno ukusnije od balkanske muzičke torte. Ali je ponajviše posredi činjenica da je malo ko Galijine radove ozbiljno slušao. Tako se poslednje dve decenije naši rokenrol elitisti (a rokenrol elitist se može biti i kad smatrate pesme Šahta vrhuncem rok izraza), koji od Galijinog opusa poznaju polovinu kompilacije Večita plovidba, zgražavaju nad radovima grupe, sve vičući kako „to nije rokenrol“. Uroš Smiljanić pre nekih sedam-osam godina reče da je Galija „izražavala sve najpliće, najprovincijalnije u srpskom rokenrolu“; reče i ostade živ. Istina, bilo je to u tekstu „Dabogda crk’o rokenrol“, objavljenom na rahmetli e-novinama, u kojem je Smiljanić nadobudno („i duhovito“, rekao bi mnogi internet cinik, a ja se ne bih složio), kako to samo mi mlađi kritičari možemo i činimo, na smrt osudio neke od najznačajnijih protagonista domaće rok scene; ama teško da bi Smiljanić, da ga danas pitate, o Galiji imao drukčije mišljenje. Ja se ne mogu oteti utisku da je iz Smiljanića govorilo predubeđenje (u pomenutom tekstu on otkriva da ne zna – tj. da tada nije znao – ko je napisao stihove za neke od najvećih hitova grupe). Opet, teško mi je da poverujem da bi on u Galijinim tekstovima danas video poeziju; da li zato što ne bi mogao da im priđe oslobođen predrasuda ili što se najuspelije Galijine pesme naslanjaju na pesničku tradiciju stariju od novog talasa, pa i od arsenovske ljubavne i protestne pesme. Miljenko Jergović je, pre nekoliko godina, pišući o Ekatarini Velikoj, zapisao: „Ekatarinu Veliku slušali smo rubno i sa strane. Išli smo na njihove koncerte, ali tada se išlo na sve koncerte – osim na Riblju čorbu, Bijelo dugme, Galiju…“ Zašto se nije išlo na Dugme znamo – bio je to najveći jugoslovenski bend, a vrh mejnstrima je, jelte, sam po sebi fuj (osim kada je američki ili britanski), bend koji je pritom – zamislite, molim vas! – u rokenrol (koji, naravski, može biti samo naša, gradska stvar) uveo selo i seoske pašnjake! Zašto se nije išlo na Riblju Čorbu, znamo i to – Bora Đorđević je nacionalista i prostačina, a to smo oduvek znali, i onda kad smo ga tapšali po ramenu zbog pesama o članovima mafije, crnim mercedesima i svemu ostalom o čemu nije hteo da govori niko drugi. Ali zašto se uz Čorbu i Dugme nije išlo ni na Galiju – za mene je to misterija. Ta, Galija je sve do samog kraja osamdesetih bila drugoligaš koji se po poularnosti nije mogao meriti sa Kerberom, a kamoli sa gorepomnutim rok divovima. Jedino… Jedino ako smo već tad znali da su ti momci iz Galije nitkovi, koji uz to stvaraju bezvrednu muziku? A otkud ovoliki prezir prema Galiji? To barem nije misterija.

Tokom devedesetih je gotovo celokupna srpska rok scena, od najopskurnijeg podrumskog sastava iz provincije, preko mladih perjanica pank i alternativne scene i nekadašnjih heroja novog talasa do ono malo preostalih stadionskih sastava, stala u front protiv Slobodana Miloševića i Socijalističke partije Srbije. Jedini koji to nisu učnili (zadržimo se na onima čiji su radovi izdržali sud vremena i ostavimo Tonija Montana i još par živopisnih pojava po strani) bili su članovi Galije. Istina, nije tu bilo ogavnog propagandisanja a la „Idemo dalje“, istina, albumi Trinaest i Voleti voleti nisu bili bez dobrih komada. Ali, činjenica da je Galija bila u bliskoj vezi sa vladajućom partijom i uživala povlašćen status u državnim medijima u vreme kada su se radovi izvođača koji su iznosili kritike na račun režima sa mukom probijali do publike (Bori Đorđeviću, Đorđu Balaševiću i Rambu Amadeusu urednici državnih medija su već na početku decenije udarili žig nepodobnih; šta su, dakle, mogli da očekuju Brzi Bendovi Srbije?) morala je Galiju ogaditi svakom pravovernom rokeru. Šta je Galiji sve to trebalo valjda samo oni znaju. Je li posredi bio oportunizam, činjenica da je, kako reče Peca Popović, „grupi godilo svežije i moćnije okruženje“? Je li posredi bila tupoglava ubeđenost: „Naše je da sviramo, ne da se bavimo politikom“? Je li, naposletku, posredi mogla biti istinska uverenost u stvar iza tj. ispred koje se stalo? Činjenica da je Nenad Milosavljević 2012. godine ušao u Skupštinu Srbije kao poslanik na listi SPS-a mogla bi govoriti u prilog poslednjoj tezi. Tek, izvesno je da se etikete „državne grupe“ Galija neće nikad više otarasiti. Grupa danas ima koncerte u sportskim dvoranama, ima i uvažavanje kolega veterana, ali će za najveći deo rok publike i kritike vazda ostati „Miloševićeva grupa“.

Zato zvuči prosto neverovatno podatak da je Galija samo nekoliko godina pre nego što će ovu etiketu zaslužiti, u vreme prvih višestranačkih izbora u Jugoslaviji, spremala EP na kojem je trebalo da se nađu stihovi: On je isti kao On / mnogo voli mikrofon / a kad čuje telefon / On pomisli da je On / On je isti kao On / jer ga prati bataljon / jer ga vozi avion / kakav ima samo On / Kad razmislim sada, posle svega / više volim Njega nego Njega. Pored ovog očiglednog izrugivanja Slobodanu Miloševiću, ova ploča je trebalo da progovori o budućnosti za koju nije bilo sasvim izvesno kakva će biti, mada je izvesno bilo da će biti mračna, i o ljubavi u vremenu mraka. Urednicima u PGP-RTB-u se ideja nije dopala. Ploča nikad nije ugledala svetlost dana, a do nas su, osim stihova pesme „On je isti kao on“, dospeli još samo stihovi pesme „Komunista“, koju je u duetu sa Nešom trebalo da otpeva Šaban Bajramović – Šaban: U kafani punoj dima / sedim pijem s četnicima / i sećam se svakog dana / ustaša i domobrana / osećam se jako divno / sve je, sve je relativno… Neša: Da l’ bi opet ako treba / Poskidao zvezde s neba / da l’ bi opet tokom rata / pucao u svoga brata? Šaban: Prva šuma kad olista / petokraka kad zablista / zaplakaće moja mati / jer ću prvi život dati!

Radoman Kanjevac: Čovek sa idejom

Ideja o provokativnom EP-u ponikla je iz glava Pece Popovića, dobrog duha jugoslovenskog rokenrola, koji je uvek čuo i video dalje no drugi, i Radomana Kanjevca, ključne ličnosti u Galijinom putu ka vrhu domaće rok scene. Imala je grupa i tokom kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih kompozicijski i izvođački izuzetno vredne komade („Avanturista“, „Posrednik“, „Gospi“, „Decimen“, „Neka bude sve tebi u čast“, „Da li postoji put“, „Ja sam od onih“, „Meksiko“, „San“, „Winter’s Coming“, „Trudim se“, „Šok“, „Možda spava“); imala je harizmatičnog frontmena ogromne scenske energije; imala je talentovane instrumentaliste, poput Gorana Ljubisavljevića i Aleksandra-Saše Loknera; imala je tekstopisca koji je povremeno stvarao nadahnute stihove (među kojima najistaknutije mesto svakako zauzima melanholični autoportret umetnika „Burna pijana noć“); bilo je, naposletku, u radovima grupe povremeno i političke provokacije („Da li postoji put“, „Digni ruku“, nipošto slučajno objavljena iste godine kada i „Tu nema boga, nema pravde“ Riblje Čorbe, „Ne lomite mi bagrenje“ Đorđa Balaševića, „Rimljani“ Bajage i Instruktora i „Seobe“ Kerbera). No bilo je nužno da se ukrste putevi braće Milosavljević, gitariste Jeana Jacquesa Roscama, gitariste, klavijaturiste i flautiste Bate Zlatkovića i tekstopisca Radomana Kanjevca da bi Galija konačno artikulisala svoje mogućnosti. Tamnoputi Belgijanac Roscam bio je izvrstan gitarista, a uz to je u Galiju uneo dašak egzotike i učinio je medijski atraktivnijom (belgijska veza donela je bendu i saradnju sa Dani Klein, pevačicom grupe Vaya Con Dios, koja je napisala tekst za Galijinu „Winter’s Coming“). Multitalentovani Bata Zlatković, diplomac Muzičke akademije u Sarajevu, uvešće u zvuk grupe folklor i komponovati neke od njenih najvećih uspešnica („Da li si spavala“, „Mi znamo sudbu“, „Na tvojim usnama“, „Sloboda“, „Pod noktima“, „Godina“, „Skadarska“). No ključni zamajac bio je Radoman Kanjevac; on je bio, kako reče Peca Popović, „čovek koji je video i čuo prostor koji Galija treba da osvoji“.

Bilo je u Galijinim radovima i pre saradnje sa Kanjevcem pokušaja angažovanosti – „Ipak verujem u sebe“ (iz koje je deo stihova izbačen na zahtev PGP-a), „Digni ruku“, te ideja da se na omotu albuma Digni ruku nađe slika Alije Sirotanovića sa povezom preko očiju, koju je uredništvo PGP-a primilo sa užasavanjem. No tek se sa Kanjevcem Galija istinski uključila u tokove jugoslovenske protestne rok pesme. „Ženu koje nema“ sa albuma Daleko je sunce otvara poslednja rečenica istoimenog romana u čitanju trojice glumaca, Miloša Žutića, Mihajla Viktorovića i Bratislava-Cige Jeremića; neobično je, svakako, što ova rečenica otvara drugu pesmu, možda je pred štampanje albuma iz predostrožnosti odlučeno da „Žena koje nema“ ne otvori A stranu? Taj kratki citat iz romana koji svakako predstavlja vrhunac partizanske proze, izgovoren različitim a prepoznatljivim glasovima (što je moglo potcrtavati besomučno rabljenje te rečenice), otvara dijalog sa idealima i ideologijom u vreme njihovog sumraka. „Zebre i bizoni“ (koju je PGP, na nagovor Zorana Hristića, pristao da uvrsti na ploču u poslednjem trenutku) bavila se Titovom rezidencijom na Brionima, sa njihovim pansionima, sobama i salonima, zebrama i bizonima, malim avionima i bivšim šampionima. „Pevaju jutra“ (jedna od Galijinih dvosmislenica i muzički najuspelijih komada grupe) pevala je o dolasku istina i nestanku sna uprkos tome što igra ne prestaje. „Ljubavna pesma“ je poprilično otvoreno progovorila o tinjajućoj mržnji među pripadnicima naroda i narodnosti. Najuspeliju među Galijinim protestnim pesmama svakako predstavlja „Korak do slobode“, bez sumnje jedan od najznačajnijih komada u antologiji jugo-rok protesta, pesma o slobodi traženoj u aforizmima Aleksandra Baljka, pesmama Kazališta, Pušenja i Boya i sobi s pogledom na nebo, ama koja na ovim prostorima uvek ostaje korak daleko, tek jedan korak iza pobede. Tako je i Galija ušla u red mnogobrojnih naših sastava čije su pojedine pesme urednici radio stanica proglasili nepodobnim – urednici na Radio Beogradu i Radio Zagrebu precrtali su sa liste pesama za emitovanje dve pesme sa Daleko je sunce; na Radio Sarajevu su nepodobne bile četiri pesme sa istog albuma.

Galija krajem 80-ih

No sa Kanjevcem je u Galijinu poetiku ušlo nešto još značajnije: njegovi stihovi su uspostavili dodir sa srpskom pesničkom tradicijom od Branka Radičevića do Branka Miljkovića. Galijine pesme poprimile su boje, zvukove i mirise slovenske (iz saradnje Kanjevca i Zlatkovića rađaju se prekrasni balkan-bluz komadi „Da li si spavala“, „Na tvojim usnama“, „Nasmeši se“, „Godina“, „Kao boja tvoga oka“), vizantijske (omot albuma Daleko je sunce, „Pravo slavlje“, koja je u potpunosti izgubila na efektnosti kada se pojavila nakon što je sa nje skinuta zabrana) i solunaške („Mi znamo sudbu“, „Noć“, „Sloboda“; u prvoj je Galija citirala „Tamo daleko“ i svirala sa Orkestrom Fejata Sejdića, slučajno ili manje slučajno nekih sedam-osam meseci pre Bijelog Dugmeta). No nacionalno u Galijinoj poetici nipošto nije bilo nacionalističko (i ne treba ga dovoditi u vezu sa kasnijim političkim angažmanom grupe); bile su te pesme poslednji izdanak srpskog nacional-disidenstva. A onda, Kanjevac je, nesnimljenim „Komunistom“, komadom „Bez naslova“ te naslovima Daleko je sunce i „Orlovi rano lete“, oslonio radove grupe na ikonografiju narodnooslobodilačke borbe, a kroz „Pevaju jutra“, „Skadarska“, „Moskva – Balkan“ provukao nit iskrene zabrinutosti nad sudbinom zemlje u kojoj se živelo i zemlji koja se volela. Za programske bi se mogli uzeti Kanjevčevi stihovi Ja sam čovek sa dva lica / i Matija i Dobrica / Ja sam vatra puna leda / Delom unuk, likom deda. Pesme sa raskršća na kome se križaju istine, na kome se križaju mitovi i mitomanije, na kome se križaju ideali i ideologije, na kome se križaju zanosi i zablude učinile su Galiju potkraj osamdesetih bendom najsrpskijim – nikako u smislu popularnosti i nipošto u smislu pesama kao predloška za ono što će uslediti.

Etiketa „režimskih rokera“ odvratila je kritiku od vrednovanja i tumačenja Kanjevčevih stihova napisanih za Galiju, ili ju je pak navela da stihove posmatra kroz iskrivljenu vizuru. Široka publika se, sa druge strane, ne zamara previše promišljanjem o tekstovima, pa „Digni ruku“ i „Trube“ doživljava kao izuzetno vesele pesmuljke. Kada sam Radomana Kanjevca u jednom intrevjuu upitao da li mu smeta što se njegovi stihovi krivo tumače ili uopšte ne tumače, odgovorio mi je: „Nije neophodno da čovek u jednoj pesmi prepozna baš ono što je autor želeo da kaže da bi u njoj mogao da uživa. Ako je neko zavoleo neku ženu uz taj veseli refren u inače veoma pesimističnoj pesmi [‘Trube’], ja sam srećan i zadovoljan. Potrebna je velika veština da napišete pesmu koja će se dopasti i ljudima koji razumeju njen pravi smisao i onima koji slušaju samo pesmu na tom nekom prvom, osnovnom nivou.“ Pa ipak je mene uvek, ma koliko voleo da verujem da ne spadam u gorepomenute elitiste, užasavalo što se malo ko pita kakve su to stare trube i muzika u stenama, te zašto se naizgled veseo spot za ovu pesmu završava kadrovima u kojima mladi ljudi mašu svom prijatelju koji se nalazi u vagonu voza Beograd – Feldkirh i kliženjem kamere sa članova grupe na primerak Večernjih novosti (tog pouzdanog saveznika svake vlasti) na čijoj naslovnoj strani stoji naslov „Država po meri naroda“. I uopšte, premnogo je detalja sa trilogije i albuma Karavan na koje nije puno ljudi obratilo pažnju: da album Korak do slobode otvara melodija odsvirana na trubi a zatvara ista melodija odsvirana na fruli; da na njegovom omotu vojni kamioni na vežbi krstare poljem nad kojim sjaju bele i jedna usamljena crvena zvezda; da pesme „Sloboda“ i „Na Drini ćuprija“ (prva stihovima Kao u pesmama / sloboda boleće, druga stihovima Naša pesma ne voli slobodu / naša pesma dolazi iz groba) uspostavljaju lirski dijalog sa Miljkovićevom „Poeziju će svi pisati“ (koja je, kako reče Đorđe Matić, „do te mjere ugrađena u južnoslavensku civilizaciju da se i zaboravilo tko je originalni tvorac njenih najpoznatijih stihova“); da je i u „Slobodi“ prisutan citat iz „Tamo daleko“; da su se na singlu Jednom u sto godina našle obrade jedne pesme jednog sarajevskog i jedne pesme jednog zagrebačkog sastava, i to baš pesama „Sanjam“ i „Mi nismo sami“; da je u pesmi „Sanjam“ upotrebljen arhivski snimak glasa Iva Andrića koji čita baš „Legendu o pobuni“, da instrumental „Karavan“, koji odista izvrsno dočarava kretanje karavana, završava veselom slovenskom igrom; da u spotu za „Dodirni me“ podjedanko važno ulogu kao eros igra tanatos; da pesme „Noć“, „Sloboda“, „Pevaju jutra“, „Trube“, „Skadarska“, „Seti se maja“, „Posle vatre“, „Moskva – Balkan“, „Mlada, lepa i pametna“, „Uzalud se trudiš“ dobijaju posve novo značenje kada se čitaju – što je, uostalom, Neša često isticao u intervjuima – ne kao pesme posvećene ženi, već kao pesme posvećene zemlji.

Pesma „Trube“ ulazi u red najlepših naših pesama o domovini, ljubavi i smrti, ona spada u one pesme veće od života, pesme koje, osim izvrsne melodije, teksta, izvedbe, aranžmana i produkcije, sadrže u sebi i nešto teško uhvatljivo i opisivo, ali za šta pouzdano znamo da je naše, balkansko, što ih čini tako velikim. I nije jedina pesma Galije koja je takva. Pa ipak je njena sudbina bila da u narodu ostane poznata kao „Veseli se“ i da narod od čitave pesme čuje samo te dve reči. Kao što mu je u pesmi „Dodirni me“ mnogo važniji refren no antologijski stihovi: Osećam nešto čudno u vazduhu / ceo svet na jednom jastuku / na postelji od punog meseca / nikom se ovde ne spava. Samo su se pažljivi slušaoci dosetili kakva bi to mogla biti tajna poruka sa istoka, zašto voljena sa Alpa želi da ode u predele gde cveta hiljadu cvetova, ali svaki put kada ode dugo pati, ko je kopija oca mnogih naroda i početka mnogih ratova sa prozorom u očima, na kojoj se to slici umire u teškim mukama na nečijim rukama i u kojoj to pesmi sloboda boli, koja je jedina voljena pesma od raznih pevanih, kako to lirskog subjekta negde u travi čeka njegova vrba, zašto je važno setiti se maja i pobede nad mrakom.

Da ne bude zabune, nije Kanjevac jedini zaslužan za golemu vrednost Galijinih radova s kraja osamdesetih i početka devedesetih. On je, svakako, ulazio u red malobrojnih aktera jugoslovenske scene (poput Gorana Bregovića, Idola, Laibacha, Mizara) koji su bili u potpunosti svesni mogućnosti i snage roka kao medijuma. Pa ipak su njegove ideje mogle biti sprovedene samo kroz rad rok mašine kakvu su tokom nekoliko godina činili braća Milosavljević, Roscam, Zlatković i bubnjar Boban Pavlović. Teško je zamisliti Galijine najbolje komade otpevane ijednim drugim glasom no karakterističnim glasom Neše Milosavljevića, teško je zamisliti da ih na sceni izvodi iko drugi no taj nećak Joea Cockera i Iana Andersona sa akustičnom gitarom, usnom harmonikom i šeretskim osmehom. Na Kanjevčeve stihove Neša i Zlatković pisali su prekrasne i pevljive melodije. Aranžmanska rešenja bila su izuzetno uspela. Pa čak je i Peca, koga je (kako svedoči biograf grupe Milan Kerković) činjenica da je ulogu glavnog tekstopisca preuzeo Kanjevac dugo grizla, u trenucima najvećih Galijinih uspeha ostvario neke od sopstvenih najvećih poetskih („Će me voliš“, „Nebo nad Makarskom“) i svakako svoj najveći interpretatorski uspeh – u emotivnoj baladi „Nebo nad Makarskom“, posvećenoj Roscamovom bratu Leu. Naposletku, valja naglasiti da su Korak do slobode, Istorija ti i ja i Karavan izvrsno producirani, sa pažljivim brušenjem i doterivanjem i najsitnijeg detalja. a kako bi i moglo biti drugačije kada je producentska palica bila poverena magu produkcije Saši Habiću.

Sa albumom Istorija ti i ja putevi Bate Zlatkovića i Galije su se razišli; on će nekoliko godina kasnije objaviti solo album A be da be (naslovna numera, koja je drugi život imala u verziji Prslook Banda, predstavlja jednu od najlepših muzičkih posveta Nišu) i povući se sa scene. Sa Karavanom se završila i saradnja sa Kanjevcem. On će kasnije reći da je muzika postala odviše uzan okvir za ono što je želeo da radi, da je smatrao da nije bilo ozbiljnih stvaralačkih motiva ni za Karavan, da je bio umoran od svega i da osim novca nije video nikakav motiv za dalju saradnju, te da mu je smetala politička instrumentalizacija njegovih pesama. I biće da je ovo poslednje odnelo prevagu. Kanjevac mi je u gorepomenutom intervjuu rekao da nije čovek koji robuje svojim političkim uverenjima i da je bilo mogućnosti za saradnju i pored političkih mimoilaženja. No politički tolerantan može se biti u normalnim okolnostima u normalnoj zemlji, a Srbija devedesetih bila je sve samo ne normalna zemlja a prilike koje su u njoj vladale sve samo ne normalne. Godinu dana nakon prestanka saradnje sa Galijom, Kanjevac je objavio zbirku poezije Otvoreno pismo, koloplet gorčine i gneva čiji su mnogi stihovi i danas čudesno aktuelni (na primer, stihovi pesme „On vlada“: On vlada / lakim pokretom očinske ruke / strogim pogledom strašnih vremena / bez namere da išta menja / on vlada / kao što neko pije hladnu vodu / posle dobrog ručka / kao što neko vodi ljubav / kao što neko umire; ili stihovi pesme „Samo ti“: U ovoj zemlji živiš samo ti / i niko više ovde ne postoji / samo se tvoji vide tragovi / normalno, jer svi putevi su tvoji / U ovoj zemlji živiš samo ti / samoćom koja rane otvara / u mraku, samo tvoji prozori / svetle dok cela zemlja odmara; ili stihovi pesme „Intervju“: Kakav dosadan dan / Ništa se ne događa u planinama / Trava se spušta visoko u nebo / Zoveš najbolje novinare / Da im daš intervju koji nisu tražili / Oni ulaze smušeni i prestravljeni / Ali ipak srećni jer su odabrani / Postavljaju ti pitanja koja su dobili / Ti odgovaraš kratko i superiorno / Sve se snima da bi posle moglo da se skrati / Za svaki slučaj / Moja majka te gleda s neskrivljenim divljenjem / I ljubavlju koju pokušava da sakrije / Podsećaš na moga oca / Govoriš isto kao što bi on / Da nije tamo gde nisi ti).

Galija će tokom devedesetih biti jedan od suverenih vladara srpske rok scene (svakako da je povlašćen status u nacionalnoj izdavačkoj kući i u nacionalnim medijima na to uticao). No artistički uspeh trilogije nikada nije ponovljen. Bilo je na Trinaest i Voleti voleti – mada su oni za vreme u kojem su nastajali bili nekako neprimereno durski – izvrsnih komada, ali je iz tih albuma bilo bolno očigledno koliki su teret na plećima Galije ostavili Kanjevac i Zlatković. Morala je kroz Galijine radove nastaviti da se provlači folklorno-pesničko-nacionalna nit (a o aktuelnim događanjima se nije smelo, a verovatno ni htelo pevati). U nedostatku pesnika u senci pribeglo se stihovima Stevana Raičkovića, Branka V. Radičevića, Petra Pajića, Dejana Medakovića; i zaista, komadi sa stihovima ovih pesnika („Imali smo krila“, „Balada o očevima“, „Srbija“, „Ona još ne zna“) predstavljaju najuspelije pesme u čevtrtoj etapi karijere benda. Usledio je razlaz braće Milosavljević (o pravom razlogu možemo samo nagađati: je li do njega dovelo razilaženje po političkoj liniji ili Pecino nezadovoljstvo činjenicom da je još jednom kao tekstopisac gurnut u zapećak), album obrada tradicionalnih pesama Južnjačka uteha (koji, iako pristojan, rečito govorio o oseki ideja), petogodišnja pauza nakon petooktobarske revolucije te povratak na scenu bledunjavim albumom Dobro jutro, to sam ja.

Galija danas

Meni je Galija jedna od omiljenih grupa; malo je onih koje su mi draže od Galije – Riblja Čorba, Bijelo Dugme („Seljačino!“, čujem te kako veliš, štovani čitaoče), Haustor i Zabranjeno Pušenje jedini su mi valjda bliži srcu. Ali ne uživam u koncertima Galije. Valjda nema domaćeg prvoligaša veterana čiji opus nudi više potencijala za pretvaranje koncerta u nešto više od kolekcije hitova za horsko pevanje. Pa ipak braća Milosavljević i ostatak grupe čine upravo to. Istina, članovi-instrumentalisti su svi odreda vrsni svirači, istina, sve je na veoma visokom profesionalnom nivou, istina, ima tu zanimljivih odstupanja od izvornih aranžmanskih rešenja. Ali ima i bespotrebnog insistiranja na hitovima sa Dobro jutro, to sam ja i „Zoninoj pesmi“, ima nepomišljanja da bi se u set listu pored najpopularnijih komada sa trilogije mogli uvrstiti i oni široj publici manje poznati, da se, naposletku, to može učiniti i sa nekim vrednim a zaboravljenim komadom iz progresivnog perioda, da bi se prateći vizuelni elementi mogli znatno bolje iskoristiti za pridavanje artističnije crte koncertu, na kraju, ima i dobrog razloga što publika „Trube“ i „Digni ruku“ doživljava kao vesele pesmice – nema ničeg u Nešinoj interpretaciji što bi ukazivalo da one to nisu.

A potom, malo je, vrlo malo toga u Galijinim radovima od početka ovog veka što me nije ostavilo ravnodušnim (njihov najnoviji singl, keltski rok „Nešto me goni“ ulazi u red tih malobrojnih komada vrednijih pažnje). I nemam iluzija: Galija nikada više neće biti ona Galija u koju sam se zaljubio. O, razume se, biće na njihovim budućim radovima (Neša je nedavno izjavio da će novi Galijin album možda biti i poslednji, ali ja prognoziram da neće biti tako) veoma lepih melodija, biće intrigantnih aranžmana, biće oni sjajno odsvirani i producirani, ali neće biti onih velikih reči o domovini, o ljubavi i o smrti, onih pesama-zakletvi, onih komada većih od života kao na trilogiji i Karavanu. I to je, valjda, normalno. Šanse da će neki izvođač iznediriti nešto što ima vrednosti i snage njegovih najuspelijih radova najčešće su obrnuto srazmerne godinama staža, kao što šanse da će se neki srednjestrujaški sastav vratiti konceptualizmu i artizmu opadaju sa rasponom generacija koje ta grupa može da privuče na svoje koncerte. I ne mogu tvrditi da mi Nešin politički angažman ne smeta. O, nisam ja gadljiv na politiku; nisam od onih koji će, tupavo ponosni, reći kako politiku uopšte ne prate, nisam od onih koji će reći kako su svi oni isti (do đavola, valjda bi nam svima nakon svega što se dogodilo u poslednje četiri godine trebalo biti jasno da su neki malo istiji od drugih!), nisam od onih koji će članstvo u nekoj političkoj stranci videti kao nešto nečasno, kao nešto što svakako mora biti podstaknuto nekim skrivenim motivima. Neša je barem, sudeći po svemu, ostao dosledan svojim uverenjima (mada to ne mora ništa da znači, dosledni svojim uverenjima ostali su i Thompson i Baja Mali Knindža). Ali Socijalistička partija Srbije ostaje partija klijentelistička, opterećena balastom uloge koju su njen bivši vođa i njeni članovi igrali u našoj novijoj istoriji, i to svi Nenadi Milosavljevići, Srđani Dragojevići i Predrazi J. Markovići, ljudi sa golemim postignućima u svojoj struci, ubeđeni levičari koji su u najveću (nominalno) socijalističku partiju u Srbiji ušli iz iskrene želje da daju svoj doprinos pomeranju društvenih prilika na bolje, ne mogu promeniti. Pa ipak, moram pristati uz Pecu Popovića, koji je sredinom devedesetih o Galiji zapisao da su „pesme važnije od grehova i povremenih pogrešnih otplovljavanja“. (Zaista, koji od mojih najvećih rok heroja bi se na drugog mogao baciti kamenom?) A onda i: „Ja imam ploče i na njima drage pesme. Galija slavu, bezbednost i popularnost. Svako ono što je ponajviše želeo. Ostalo nije važno.“

Jedan komentar o “Narode moj: Uz 40. rođendan Galije

Ostavite komentar: