Muzika polufinalista EP 2016: Vels

Vels
U prirodi čoveka je da, ako već ne navija konkretno za neku reprezentaciju, bude na strani slabijih.

Pošto su miljenici prosečnog fudbalskog fana i sanjara (Island) očekivano zglajznuli od domaćina, ta uloga automatski nekako pripada Velsu. Nije da se nisam nadao da će braća Vikinzi nekim čudom uleteti u top 4. Realno, kultura tih 300 i kusur hiljada ljudi je vredna divljenja. Čini mi se da ostrvo ima bendova koliko i stanovnika. Kod njih Sigur Ros ima status komercijale kakav kod nas sebi može priuštiti otprilike samo sisata srpska majka. Dalje tu su gejziri, Odin, skandinavski noir Arlandura Indridassona, čudni filmovi… Kad smo već kod toga verovatno ste već čitali da je golman islandske reprezentacije Halldorsson reditelj po struci.

Pošto je taj potencijalni esej koji bi vam dušu udavio pao u ledenu vodu okrenuo sam se Velsu. Tu dolazimo do iste situacije kao i sa Portugalom: Šta sad koj đavo? Zamišljam tu zemlju kao maglovitiju verziju Novog Zelanda, tačnije ovce i pašnjaci. Sudeći po (odličnoj) BBC-evoj krimi seriji Hinterland to uopšte nije daleko od istine. Na aktuelnom Brexit referendumu ova južna država Ujedinjenog Kraljevstva je, ako izuzmemo Kardif, masovno bila za bežanje iz Evropske unije. Paralelno sa engleskim služi se i velškim jezikom koji je, naravno, neki derivat keltskog dijalekta i nelogično deluje kao kada vidite natpis na albanskom. Ono što je interesantno je da nam je Vels podario neke od najzajebanijih likova sa malih ekrana. Tu prvenstveno mislim na Anthonyja Hopkinsa i na još jednog tipa koji predstavlja odličnu sponu između filmskog sveta i fudbala – Vinnieja Jonesa.

Kada je trenutno fudbalsko stanje u pitanju jasno je da se sve vrti oko Garetha Balea. Ali ako smem laički da dodam, prednost Velsa u odnosu na, recimo, Švedsku je taj što su oni skapirali da Bale ne može i ne treba sve da radi sam. Kao fanu Arsenala posebno mi je drago što i Ramsey igra ključnu ulogu u dosadašnjem uspehu reprezentacije, iako je postignutim golom ovoga puta ubio EU. S obzirom da Velšani u polufinalu idu na već pomenuti Portugal, nema dileme na čijoj strani ću biti. A još kad im vidite muziku…

11. The Blackout

Oni su odlična prilika da vam dočaram kako izgleda velški jezik. Naime bend je iz mesta koji se zove Merthyr Tidfil i svirali su neki ispeglano melodični post-hardore. Kažem svirali jer se bend raspao prošle godine, ali je iza sebe ostavio solidna četiri studijska izdanja. Na početku karijere su nastupali kao predgrupa bendu Lostprophets koje sam namerno izostavio sa liste jer je pevač Ian Watkins, kao što možda znate, osuđen za 13 silovanja maloletnica. Nemam želudac da ulazim u detalje, zato bolje poslušajte The Blackout.

10. People for Planes

Slično kao sa portugalskim bendom Monomokey u prethodnoj listi, i People for Planes su mi jedan od “manje bitnih” bendova koje lično jako gotivim. Međutim, kada sam natrčao na njih već su prestali da postoje, ali tu su tri studijska izdanja zanimljiva za degustiranje. Kao dobra referenca može da posluži i to što su pred raspad išli na turneju sa Biffy Clyro.

9. Catatonia

Jasno vam je da ovo jedno slovo u nazivu mnogo znači. Za razliku od omiljenih tužnih metalaca iz Švedske, Catatonia je bio alternativni pop-rock bend koji je vrhunac popularnosti doživeo devedesetih jer se fino uklapao uz tada aktuelnu britpop ekipu. Trajalo je do 2001. pa su batalili…

8. Catfish and the Bottlemen

Trenutno jedan od najishajpovanijih britanskih bendova koji je već u CV upisao nastupe na ogromnim festivalima i Brit nagradu sa samo dva objavljena albuma. Iskreno, nisam ni znao da su Velšani dok nisam počeo da radim ovaj tekst. Solidan indie rock za one koji vole britanski zvuk tog tipa.

7. Bullet for my Valentine

Idemo malo u metal vode. BFMV su realno planetarno poprilično popularan bend. Iako jasno spadaju pod metal etiketu, kleta sudba je htela da ih, bez uvrede, uglavnom sluša ženska populacija. Možda i ove svetle okice Matthewa Tucka imaju veze sa tim.

6. Feeder

Iako postoje još od ’92., Feeder još uvek nije uspeo da se ubaci u “big league” bendove iako su više puta bili jako blizu. Prvi susret sa njima je pesma “Buck Rogers” iz 2001. koju sam pokupio sa neke kompilacije kakve možete samo na vašarima da kupite (hvala Miki za disk). Očigledna je bila grunge zaleđina koju je bend furao da bi se kasnije prešaltali na neke mirnije note sa dosta klavira što je dovelo do toga da su ih novinari često upoređivali sa Coldplay, zbog čega su Grant Nicholas i momci, razumljivo, pizdeli. Na svim albumima su imali po nekoliko fenomenalnih radijskih pesama, a poslednja tri (jako dobra) albuma kao da su muzički definitivno uobličila identitet benda u ovako nešto:

5. Funeral for a Friend

FFA su od prvog “Casually dressed and deep in conversation” (2003) pa do poslednjeg “Chapter and verse” (2015) bili jedan super bend koji se odlično klackao između post-hardcore i emo zvuka tako da su ga volele kako mlađe generacije okrenute “šminkerskijem” stilu žanra, tako i oni zadrti tradicionalisti. Kako dolikuje, karijeru su okončali moćnim koncertom u Londonu 21. maja.

4. Skindred

Sada već kultni rege-metal bend. Kada mi je neko davno reko da su Velšani nikako mi to nije išlo u glavu pošto mi se Benji nije baš uklapao u profil.

3. Super Furry Animals

Čuveni psihodelični rokeri proglašavani su više puta “najinovativnijim bendom” generacije od strane Billboarda i NME-a. Posle 2009. i albuma “Dark days/light years” povukli su se u neku vrstu studijske ilegale da bi se novim singlom “Bing bong” oglasili maja ove godine i to upravo povodom plasmana Velsa na Evropsko prvenstvo.

2. Stereophonics

Taman kada je britpop krenuo silaznom putanjom pojavila se nova generacija mladih bendova koja mu je udahnula novu snagu u malo izmenjenijoj formi i sa manje etiketiranja. Jedan od tih bendova bili su i Stereophonics sa svojim debi albumom “Word gets around” (1997). Hrapavi vokal Kellyja Jonesa ostao je najjače oružje benda kroz 9 albuma, koliko su snimili do sada. Poslednji “Keep the village alive” je prosečno dobro izdanje koje nije uspelo da nadmaši fenomenalni “Graffiti on the train” (2013). Ipak, kada su hitovi u pitanju, Stereophonicsi ih imaju pregršt. Ne pune džabe hale širom Evrope…

1. Manic Street Preachers

Uh… odakle početi. Manicsi su prvo mesto najmanje zaslužili zvaničnom himnom reprezentacije “Together Stronger (Cmon Wales)” koja je, ruku na srce, jako kilava i nekako totalno van njihovog stila. Bitno je sve ono ostalo. To da su genijalan bend od samog početka mu dođe nekako najkraći razlog. Ako ćemo da širimo priču onda su tu originalni tekstovi okrenuti politici, kontroverzni nastupi u uniformama, i dalje misteriozni nestanak gitariste i tekstopisca Richeyja Edwardsa 1995. godine, koncert na Kubi 2001. godine i tako dalje… cenim ga da je dovoljno.

Bonus: Trener

Tom Jones

Tom Jones

Save

Ostavite komentar: