Muzika polufinalista EP 2016: Francuska

FrancuskaNažalost videli smo sinoć da Vels ipak nije dovoljno jak da kazni Portugalovo provlačenje do završnice turnira. Da li će večeras Panceri osvetiti braću Islanđane i mrštiti se Kristijanu u facu u nedelju videćemo mi koji se nećemo alkoholisati na Exitu.

Realno neće im biti lako. Iako se trenutna francuska reprezentacija ne može porediti sa onom “zlatnom” iz 1998. ipak su pre početka prvenstva svrstavani u favorite. Za razliku od Belgije, Francuzi su kako-tako ispunili očekivanja. Mada uprkos rezultatima opšti utisak je da su se, sve do meča sa Islandom, mučili. Sve golove su postizali nekako na samom kraju meča, neke bukvalno u zaustavnom vremenu. Najveće nade polagane su u Paula Pogbu koji ništa spektakularno nije napravio (ali ne znači da neće). Taj prazan prostor iskoristio je Dimitri Payet koji se fenomenalnim golovima nametnuo kao jedan od bitnijih igrača ove reprezentacije. Payet svojim prodorima i šutevima sa par metara od ivice šesnaesterca neodoljivo podseća na Robena. Kao i u slučaju pomenutog Holanđanina, defanzivci su vrlo brzo uvideli šablon pa te lopte sve teže pronalaze put do gola, ali i ovo je bilo dovoljno da Dimitri sebi opasno “nabudži” cenu na tržištu. Kapiten Hugo Lloris takođe može da bude jedan od glavnih faktora za eventualni prolaz u finale. Imao je nekoliko odličnih intervencija pa mu je verovatno samopouzdanje na stabilnom nivou. Što se tiče napada, tandem Giroud/Griezmann pokazao se kao vrlo efikasan uprkos tome što na tu efikasnost treba da se čeka do kraja meča. Napadač Arsenala je tip igrača koji, kako kaže drug Rema, “il’ neće da napravi ništa, il’ će na svaku utakmicu da daje golovi”. Srećom po Francuze, zalomila se ova druga opcija. Antoine Griezmann se nametnuo kao vrlo nezgodan i nepredvidiv tip za čuvanje i u više navrata pokazao da je s razlogom dobio prednost u odnosu na kilavog Gignaca.

Ne smemo zaboraviti još jednu stvar koja ide u korist “petlovima”, a to je da su domaćini prvenstva. Peta Republika se trenutno nalazi u haosu. Pogođeni terorističkim napadima u Parizu, pod konstantnim su strahom da neće ispasti neki pičvajz ponovo. Vrbovali su more policije i specijalnih jedinica, ali je ISIS mudro odlučio da iskoristi to kao diverziju i pravi sranja negde drugde, tačnije u Istanbulu i Bagdadu (gde su posebno podigli divljaštvo na viši nivo). Doduše, da francuska policija ima zanimaciju, pobrinuli su se navijači (prvenstveno) Engleske i Rusije. I na političkom planu stvari su jako haotične. Metiljavi Hollande se batrga pred predsedničke izbore. Šansu tu vide stari hohštapler Sarkozy i francuski Šešelj – Marin Le Pen. Tako da, ukoliko se u nedelju u finalu sa razglasa začuje Marseljeza, a ne Wagner, sve strasti (sem fudbalske) će se na trenutak ohladiti.

E pa ljudi, ovo je kraj ovog mini-serijala. U nastavku pogledajte poslednju “selekciju” koja je bila jako teška za sklapanje iz prostog razloga jer je Francuska jako plodno i inovativno muzičko tlo te su neka jaka imena, na žalost, morala da otpadnu. Nadam se da vam je bilo zanimljivo za čitanje i slušanje bar delimično koliko je bilo zabavno za pisanje. Pivo u šake i nadajmo se dobrom fudbalu.

11. Lost in Kiev

Poslednji pozdrav braći iz post-rock ekipe!

10. Daitro

Francuska je “Meka i Medina” kada je screamo i post-hardcore muzika u pitanju. Toliko toga tu ima dobrog da bi ceo “rezervni sastav” ove liste mogao da se sačini isključivo od screamo bendova. Ovog puta sam odabrao Daitro i još jedan. Da sam pisao tekst sutra verovatno bih prevagnuo ka nekog drugom i tako u nedogled. Bend je prestao sa radom 2012., ali se rasplinuo u nekoliko dobrih novih bendova.

9. Dub Incorporation

Rege bend iz Sent-Etijena postoji skoro 20 godina i komercijalni proboj doživeli su već prvim albumom “Diversite” iz 2003. godine. Na svakih par godina dolaze u Srbiju, a nastupali su i na, od večeras aktuelnom, Exit Festivalu. Pravi soundtrack za vrele dane i socijalnu pravdu. Od 2006. se odazivaju samo na Dub INC.

8. Amanda Woodward

Drugi screamo bend koji sam se odlučio da stavim na listu (neću više, majke mi). Internet će vas uporno navoditi na ulogu Heather Locklear iz “Merlose Placea”, ali ne dajte se zbuniti. Ovaj bend iz Kana prašio je screamo karakterističan za francuske bendove iz devedesetih, ali sa povremenim primesama duba. Tekstovi su, kao i kod 90% ostalih bendova, isključivo na maternjem što dodatno oplemenjuje opšti utisak. Pevač trenutno peva u bendu Rouille, a zanimljivo je što su ostali članovi iz Saragose.

7. Celeste

Nedavno se potegla priča o omiljenim koncertima i moram da kažem da zajednički koncert Celeste i ruske Reke u Kruševcu definitivno ulazi u moj top 3 izbor. Originalan scenski nastup koji podrazumeva mrkli mrak, lasere prikačene na glavama članova, dimnu mašinu i stroboskop je nešto nadrealno što, na žalost, nijedna kamera ne može da uhvati baš kako treba.

6. DJ Cam

Za razliku od svog poznatog sunarodnika koji je demonstrirao svoje umeće stiskanja “play” dugmeta na otvaranju prvenstva, DJ Cam je zaista DJ. Takođe sa kolegama DJ Shadowom i DJ Krushom čini sveto trojstvo trip-hopa. Status je sebi obezbedio već 1995. debi albumom “Underground vibes” na kome se jasno čuje orijentacija na jazz koja se ni dan danas nije izgubila.

5. Noir Desir

Jedan od najprodavanijih i najpopularnijih francuskih alternativnih rok bendova koji je bukvalno imao ona zlatna i double platinum izdanja. Blistava karijera naglo je prekinuta 2003. kada je pevač Bertrand Cantat na turneji odvaljen od alkohala pretukao svoju suprugu koja je od povreda zadobijenih prilikom pada preminula. Bertrand je osuđen na 8 godina zatvora, mada je izašao na uslovnu posle 4 godine. Obavezan uslov, pored redovne psihijatriske provere, bio je i taj da se u intervjuima i muzici suzdrži od pominjanja svog zločina. Optuživali su ga i da je odgovoran za samoubistvo bivše supruge, ali tu nije bilo konkretne presude. Vratio se muzici preko benda Detroit, mada teško da ga iko više gleda istim očima.

4. Alcest

Iako u početku solo black metal projekat, Alcest je kao solo projekat vrlo brzo skretao u neke post-metal i shoegaze pravce koji su mu doneli solidnu popularnost među evropskom metal publikom sa malo netradicionalnijim preferencijama. Bendu se kasnije priključio bubnjar koga Neige deli sa još jednim bendom sličnog stila. Naravno, reč je o Les Discrets.

3. Mass Hysteria

Dagoba je verovatno bila očigledniji izbor, ali Mass Hysteria je ipak interesantnija jer uz miks industrial i alternative metala francuski jezik nekako nije očekivano rešenje. Kada se na to dodaju fenomenalni lajv nastupi ne čudi što uživaju veliku popularnost među publikom francuskog govornog područja. Google Translate u šake…

2. Serge Gainsbourg

Kako sačiniti ovu listu bez omiljenog matorog perverznjaka? O njegovom uticaju na savremenu muziku ne treba trošiti reči. Ono što ga je, pored kreativnosti, izdvajalo od ostalih francuskih pevača tog doba je i to što je bio… hm… bitanga mislim da je prava reč. Više o tome možete saznati u simpatičnom dokumentarno-igranom filmu “Gainsbourg: Vie heroique.

1. Gojira

Ovim prvim mestom bar malo da ispravimo nepravdu koju im je tonac naneo na Ušću 2012. kada su svirali pre Metallice. Majstor ih je toliko stišao da se Mariovo divljanje na bubnju jedva osećalo, da bi posle onaj krelac Lars sitnio kamen u bubregu jednim udarcem bas bubnja. Nedavno su objavili novi album pod nazivom “Magma” na kome se nalazi i ova stvar koja sigurno spada u nešto najbolje što su snimili:

 

Bonus: Sumnjiva ekipa sa klupe

La Haine

Save

Ostavite komentar: