Muzičke izdavačke kuće u Nišu: Free download kao spas muzičke industrije

sos_kompilacija2013Niš je grad rokenrola, i to obeležje uspešno nosi sada već punih pedeset godina. Još od sredine šezdesetih godina kada su rokenrol scenu grada formirali bendovi poput Daltona, Frapea, Školjki, pa sve do danas kada su u toj ulozi neke druge generacije Styptic, Decokvaritelji, Greenfingersi, Dok7, Plastic Sunday i još mnogi drugi.

Nenad Tasić: „Razlozi za otvaranje izdavačke kuće koja okuplja alternativne bendove nemaju veze sa novčanim profitom“

Za to vreme, istina, rokenrol je imao različite funkcije. Nekad je delio način gradskog života od seoskog, potom predstavljao mainstream pravac u zemlji, da bi danas bio jedan od vidova alternative celokupnoj kič i šund sceni, koja je ove prostore preplavila u proteklih 20 godina. Naravno da je evoluiranje muzike za tih pedeset godina bilo neprestano i da je taj rokenrol iznedrio sijaset muzičkih pravaca poput roka, hard roka, metala, panka, koji u sebi danas sadrže nebrojano mnogo podžanrova. Isto tako rokenrol je u sudaru sa drugim muzičkim žanrovima dao, a i danas daje ogroman spektar različitih muzičkih formi, ali sve to predstavlja neki vid alternativne scene pa dublje raslojavanje u celokupnoj ovoj kulturi nije potrebno. Niš, kao jedan od gradova poznatih na mapi rokenrola, dao je neka velika imena koja su u tom trenutku činila deo jugoslovenske scene, poput Galije, Kerbera, Mama roka, ali je kroz tu pedeset godina dugu istoriju dao i neke bitne bendove u svetu underground muzike kao što su Dobri Isak, Arnold Layne i Alhemia, Danilov doživljaj Beča. Takođe, to je period u kome su aktuelni bili “tvrdi” formati izdavanja (ploče, diskovi, kasete) pa je i proces izdavanja funkcionisao na jedan način koji je zahtevao dosta novčanih ulaganja, i verovatno je to razlog što Niš celokupan taj period nije imao ni jednu muzičku izdavačku kuću. Danas su po tom pitanju stvari dosta drugačije, i to ne bi bilo zamislivo bez Interneta. Od kako se muzika preselila na web preslušavanje i skidanje postali su svakodnevnica. Upravo je ovo razlog zašto su u periodu od godinu i po dana otvorene tri muzičke izdavačke kuće u Nišu, Black planet records, Balkanrock records i Tribal rajber label. U pitanju su kuće koje oko sebe okupljaju niške, ali i bendove sa strane.

trlPrva otvorena izdavačka kuća bila je Tribal rajber label maja 2012. Nenad Tasić, jedan od osnivača, kaže da je razlog za početak rada bio izdavanje maksi singla sopstvenog projekta Paydo Komme kao  i „okupljanje bendova sa sličnim pogledima na muziku na jednom mestu“. Od nastanka ova kuća objavila je jedanaest izdanja, među njima su i albumi i maxi singlovi, kao i singlovi raznih niških izvođača poput Leera, Loadinga, Monolitha, Repression Release-a. Sam koncept Tribala nije novčani profit što Tasić i ne navodi kao razlog za stvaranje izdavačke kuće već „lakša promocija bendova kao i razmenjivanje iskustava među njima“. Zbog toga, kako navodi, sva izdanja mogu se besplatno skinuti sa stranice izdavačke kuće i tu politiku ovaj label imaće i na dalje. „Još uvek nismo u materijalnoj sitaciji da radimo tvrda izdanja (ploče, diskove, kasete), ali i ta opcija je u planu. Moguće je uraditi sve to u nekom malom tiražu, ali kako niko od nas još uvek ne zarađuje, jer svi studiramo, ova ideja će morati malo da sačeka“, kaže Tasić. Pored dosadašnjih izdanja ova kuća skoro je najavila i izlazak albuma prvenca niškog rok sastava Sizife, daj kamen! (SDK) i maxi singlove rege sastava Greenfingers i metal benda Marica. „Ljudi me stalno pitaju da li od izdavačke kuće može da se zaradi, a jedini odgovor koji mogu da im dam je da se neke stvari u životu ne rade zarad novca, već isključivo iz ljubavi!“ navodi Nenad kao parolu u svetu muzike kojom se on vodi.

bprU septembru mesecu 2012. godine otvorena je i druga izdavačka kuća u Nišu. U pitanju je Black planet records koji vode Peđa Živanović i Vladimir Popović. Kako navodi Peđa Živanović povod za osnivanje izdavačke kuće bio je promovisanje njihovog matičnog scensko-umetničkog projekta Figurative theatre kao i projekata njihovih prijatelja. Vremenom su postali potpuno nezavisna izdavačka kuća koja promoviše bendove niške scene, ali u velikoj meri i bendove sa scene iz čitavog regiona. Do sada Black planet records ima 16 izdanja, a zvuk bendova koji izdaju nije usko određen, već je suština da se radi o bendovima koji ne rade muziku iz komercijalnih razloga već kako Živanović navodi „rade ono što vole, rade ga iz srca makar i na ličnu štetu“. Poslednje izdanje ove izdavačke kuće je maxi singl Nikole Vranjkovića, doskorašnjeg član legendarnog benda Block Out. Živanović navodi da se izdavaštvo ove kuće zasniva na internetu i slobodnom skidanju, ali da su radili i neka od izdanja i na diskovima do duše u ograničenim tiražima od 100 do 150 diskova, pa su tako izašli albumi Figurative theatre-a, Briganda i kompilacija bendova iz Srbije i regiona “Balkan under the radar“. Peđa kaže: „Mi smo neprofitna izdavačka kuća, tako da nema profita od izdanja, već svoje izdavaštvo sponzorišemo na druge načine, u saradnji sa bendovima, svojim didžej brendom Music 2 play in the dark, koncertnim promocijama i slično. Treba puno rada, truda i odricanja da se održava i vodi izdavačka kuća kod nas, makar to bila i kuća bazirana na internet izdanjima. Često je to na ličnu štetu i lični trošak, ali ljubav prema muzici nas održava. U glavi nam je često model nekih dobro znanih kuća iz Engleske sa početka osamdesetih.“

brrBalkanrock records postoji nešto manje od godinu dana i za to vreme izdali su 11, što albuma, što maxi i običnih singlova. Njihova priča oko nastanka išla je malo drugačije od prethodne dve izdavačke kuće. Pošto duže vreme funkcionišu kao redakcija koja uređuje portal o svetu muzike, i pošto su oformili udruženje građana koje ima za cilj promociju i afirmaciju niških mladih bendova, logičan korak bio je ulaz u svet izdavaštva. Kako navodi jedan od osnivača Miloš Najdanović ova etiketa osmišljena je kako bi se niškim bendovima olakšao dolazak do zvaničnog izdanja, a da za to ne moraju da plate kao kod nekih većih izdavača. Ni ova etiketa nije striktno opredeljena za jedan muzički žanr već im je bitno da bendovi imaju neku originalnu crtu kao i da imaju potencijala za dalji rad. Kako navodi Najdanović „od svega nam je možda najbitnije da su korektni ljudi sa kojima se može normalno sarađivati, a ne da budu egomanijaciji koji misle da su bogom dani samo zato što su snimili album“. I ova etiketa funkcioniše kao internet izdavač s tim da su štampali kompilaciju niških bendova “Sound of struggle” u promotivne svrhe. Kako navodi Miloš jedan od problema za izbacivanje fizičkih izdanja jeste i pravni sistem u državi koji se trudi da sve ljude, koji imaju želju pomognu muziku na ovaj način, odvrati od toga. Što se tiče samog profita pri izdavanju Najdanović objašnjava „Online plaćanje i prijem novca nisu regulisani kod nas, nemamo ni PayPal u potpunosti, tako da je naša ideja da se preko sajta bendovima donira novac, propala. Sa druge strane zbog SOKOJ-a i mnogo skupih uslova, taksi, poreza, ne isplati se raditi fizička izdanja. Ako ćemo da radimo diskove mladim bendovima ne dolazi u obzir da cena diska bude više od 200 dinara, a da bi ste otplatili troškove štampe diskova i izdavanja mora da ga naplatite najmanje 500 (zavisno od tiraža). A gde je zarada bendu tu ako se skuplja novac samo da se izađe na nulu? A da ne pričam kako je onda nemoguće da se bendu vrati uloženi novac u snimanje i produkciju albuma.

Neosporno je da interesovanje za pomoć mladim bendovima u Nišu postoji, s tim da su finansije jedini pravi problem. Iako svesni da celokupni ovaj rad verovatno neće da im omogući materijalnu zaradu, ljudi koji pokušavaju da pomognu muzičko izdavaštvo očigledno za tim ni ne žude. Vođene idejom nekomercijalnog muzičkog stvaralaštva i ljubavlju prema muzici ove izdavačke kuće žive u nadi da će vremenom rokenrol biti glavno obeležje grada Niša.

Ostavite komentar: