Momčilo Bajagić Bajaga – Vodič kroz snove (2012)

bajaga vodic kroz snove

Kompanija Večernje novosti rešila je da nas, nakon autobiografske proze Šta je pesnik hteo da kaže Bore Đorđevića, obraduje još jednom knjigom koju potpisuje jedna od \ivih legendi jugoslovenskog i srpskog rokenrola. Ovoga puta u pitanju je zbirka poezije Vodič kroz snove Momčila Bajagića Bajage.

Vodič kroz snove se prodaje u kompletu sa novim albumom Bajage i Instruktora, Daljina, dim i prašina, po popularnoj ceni od 450 dinara. Opremljena veoma lepim fotografijama Zorice Bajin Đukanović, Nebojše Babića, Dunje Dopsaj, Aleksanda Zeca i (naravno) Goranke Matić, sa propratnim tesktovima Dušana Kovačevića, Aleksandra Jerkova i Pece Popovića, Vodič kroz snove predstavlja izbor iz tekstova koje je Bajaga napisao tokom više od trideset godina karijere. No, ova knjiga nije samo skup tekstova najvećih hitova Bajage i Instruktora – Bajaga je izjavio kako je, odabirući pesme koje će se naći u ovoj knjizi, vodio računa o tome kako pesma „stoji na papiru“. Naravno, većinu pesama u ovoj knjizi čine hitovi (no veći deo opusa Bajage i Instruktora je postao hit; takođe, za očekivati je da hitovi zauzimaju posebno mesto u Bajaginom srcu – tako su se u ovoj knjizi sa albuma Zmaj od Noćaja našle samo „Lepa Janja, ribareva kći“ i naslovna numera), no, ukoliko vam uspe da ovu knjigu čitate kao zbirku poezije, ne prateći tekst melodijom u glavi, shvatićete da su neki od Bajaginih pesničkih vrhunaca skriveni u pesmama koje za publiku nisu bile prijemčive poput nekih drugih. Tako pesme poput „Strah od vozova“, „Fanki taksi“ i „Šou počinje u ponoć“ na papiru, oslobođene okvira melodije, dobijaju sasvim novu snagu. U odeljku „Bajaga i prijatelji“ našle su se četiri pesme: „Kad hodaš“, dve pesme koje je Bajaga napisao za Zdravka Čolića, „Tvoje oči“ i „Moja draga“, te pesma „A ti se nećeš vratiti“, na koju je muziku komponovao Saša Lošić Loša, a koju su on i Bajaga zajedno snimili. Dok pomenute dve pesme koje je Bajaga napisao za Čolu ne spadaju u Bajagine pesničke vrhunce, u ovom odeljku se komotno mogla naći „Afrika“, jedna od najmanje poznatih i najzanimljivijih pesama koje je Čola snimio, kao i „Baby Baby I Don’t Wanna Cry“, „Muzičari koji piju“, „Nestašni dečaci“ ili „Kako te želim“. (Još nekoliko Bajaginih pesničkih uspeha, poput „Marlene“, „U koži krokodila“ ili „Još te volim“, moglo se naći u knjizi, no jasno je da su u pitanju samo moji favoriti.) Naposletku, tu su tekstovi svih pesama sa novog albuma.

Pesma „Grad“ postavljena je za centralnu pesmu ove zbirke (i bukvalno: jedina štampana belim slovima na crnoj pozadini, nalazi se u samoj sredini knige). Svakako, Dušan Kovačević je, ma koliko iritantno bilo njegovo insistiranje na Bajagi kao „braniocu Beograda“ „od naleta konjanika na mazgama sa vrištećim instrumentima u rukama uz zavijanje zavičajnih pesama koje uništavaju […] sve što ne liči na krš odakle su dojahali“ (jer se, dobro je poznato, prostakluk i nekultura nikada ne rađaju na asfaltu, pogotovu ne beogradskom), u pravu kada kaže da je Bajaga „isprepletao svoje ime sa imenom grada, sa rekama, obalama, ulicama, kapijama, nebeskim lampionima iznad Kalemegdana“, no srce i dušu Beograda (možda Beograda kakvog više nema?) istinski je uhvatio Bora Đorđević, koji je u našu rok poeziju uveo svet sa periferija „velikog prljavog grada“. Bajagine najviše pesničke domete predstavljaju pesme egzotičnih i fantastičnih slika. U slikama Cigana koji pevaju uz svetlost baklji, srebrnih riba koje lete oko Meseca, maglovitih hodnika sećanja, ljudi koji u tami pevaju kroz zube, ruže vetrova nad Ratnim ostrvom, voza koji u cik zore polazi u Oz, puta svile koji vodi na kraj sveta, dobrim vilama, carstva koje se prostire od planina sa istoka do oštrih morskih hridina, Vrata naroda kroz koja duvaju promaje, jata belih ždralova koja plove beskrajem, čitavog sveta koji se sklapa u cvet lotosa ima nečega bajkovito-sumatraističkog. Bajaga je mnogo više no pesnik Beograda pesnik sveta – „on je u svoju poeziju uveo Markesa, Kastanedu, Lenjina, Žilbera Bekoa, Majlsa Dejvisa, Koltrejna, Betovena, ceo Ermitaž, Nepal, Indiju, Berlin, Bitlse, Mesec, Harkov, Rusiju, Oz, Čajkovskog, Hegela, Kanta, Džonija Bi Guda, Aljasku, Australiju, Madžik Bus, Kastra, Adolfa, Merilin Monro“ (Peca Popović) – no on neprestano hoda granicom između našeg i nekog izmaštanog. šarenijeg, čudesnijeg sveta. Njegova poezija je vedra i nasmejana – čak i kada su ljubavi o kojima peva tužne, „to nisu ljubavne patnje koje bi čovek voleo da nema ili da zaboravi, naprotiv“ (Aleksandar Jerkov) – kakav je, uostalom i sam Bajaga, „dobri, nasmejani dečko s gitarom“ (Jovan Ristić), onaj koga vole i tate i mame i deca (a koji je, bogami, simpatičan i bakama i dekama) – u prilog tome govori i podatak da je (ako je verovati izdavaču) dosad već prodato oko 20.000 primeraka knjige i albuma – i kao takav je, imamo li u vidu da grobari Srbije na duže staze nisu ni političari, ni tajkuni, ni kriminalci, već oni koji, kako neko reče, prodaju ružičastu šećernu vunu, među onima koji su Srbiju lečili i leče oblogama. U pravu je Kovačević i kada kaže da su se Bajagine pesme „’odmetnule’ u narod“ da su „ugrađene u kulturu ove zemlje kao jedna od onih ugaonih stena u tvrđavi“.

Ukoliko smo skloni – a skloni smo – da verujemo da je najlepša i najznačajnija poezija našeg doba ona uglazbljena, Bajaga je jedan od najećih srpskih pesnika druge polovine prošlog i početka ovog veka. Naravno, džabe što u to verujemo mi, što veruju Kovačević, Popović i Jerkov, proći će još dosta vremena dok velika trojka srpske rok poezije – Bora, Balašević, Bajaga – dobije svoje mesto u istorijama književnosti i čitankama. Dotad nam ostaje Vodič kroz snove kao svedočanstvo o jednoj upečatljivoj pesničkoj ličnosti, snažne mašte i neizmernog dara.

Ostavite komentar: