Miroslav Cvetković (Stereolimit): “Bendovi jedva egzistiraju i bez zajedništva smo svi propali”

miroslav_cvetkovic

Naša izdavačka kuća nedavno je objavila novi EP niškog benda Stereolimit pod nazivom “Lavirint”. To je bio više nego dovoljan povod da sa gitaristom i pevačem Miroslavom Cvetkovićem porazgovaramo o njihovoj muzici ali i o trenutnoj situaciji na muzičkoj sceni u zemlji.

BR: Gde i zašto prestaje PRC a počinje Stereolimit? Da li se, sem imena, promenilo još nešto u celoj priči?

Miroslav: Ako bi hteo da znaš tačnu lokaciju, to bi bio klub pravnog, davne 2001. Tamo je PRC imao poslednju svirku. A te smo se večeri, ako se dobro sećam, spontano i razišli, svako na svoju stranu. Bila je to neka slabo posećena svirka. Rekli smo dokle više ovako!? Nismo imali novac za snimak( tj. album). Tavorili smo kao demo bend. Svaki neki “singl” i malo bolji demo se slavio kao krsna slava. Nije bilo interneta, makar u ovim razmerama. Računari su služili još uvek za igranje tetrisa. Skupo snimanje u studijima, druga su to vremena bila…

Na žalost, ni danas situacija nije mnogo bolja. Jeste se mnogo toga promenilo ali opet, sada kada imamo sve, nemamo publiku. Ne samo mi, Stereolimit, nego cela ta neka alternativna pank rok metal kako god zajednica. Stereolimit je nastao upravo zbog mogućnosti da sami snimimo sve ono što nikad nismo ranije, sve one neke stare pesme koje smo godinama unazad svirali. U stvari to nam je i bila jedina želja, nije bio nikakav reunion u planu. Ali, kad smo već krenuli redom da stavljamo stvar po stvar na traku, pardon, hard disk, nismo mogli da stanemo. Pored starih tu su upale i neke nove stvari, pa smo snimili i njih i tako… nastao je Stereolimit. Naravno nije potrebno pričati o promeni imena, valjda je to već svima jasno, ne stoji nam to. Tu je došlo i do promena nekih članova, a jedan je i pridodat. Sada smo četvorka, a PRC je bio uvek trojka. Dosta je vremena prošlo, a ni mi nismo ništa mlađi. Jednostavno ide se dalje. Ne možeš ni da praviš istu muziku sa 15 i sa 30 godina.

BR: Debi album “Indikacije, kontraindikacije i neželjena dejstva” iz 2011. na sebe je skrenuo pažnju prvenstveno “Dimenzijama” ali i sjajnom obradom Hüsker Dü-a “Dan se rađa” (“New day rising”) za koju je urađen i odličan spot. Zašto se na “Lavirintu” nije našla nijedna obrada? Postoji li šansa za tako nešto u budućnosti?

Miroslav: Pa dobro, “Dimenzije”, takva stvar se jednom pravi u životu. Ostaje žal što nije snimljen spot i za nju, a bilo je u planu da se posle spota za “Dan se rađa” snimi jedan i za nju. Kad bi ti rekli da je “Dan se rađa” sasvim slučajno snimljena, da li bi nam verovao? To je stvar kultnog benda koju smo još kao klinci svirali redovno. Čak smo je svirali pola u originalu na engleskom a drugu polovinu na srpskom. Nije bila uopšte u planu za album ali nam se jako dopalo kako je ispala i eto, čak smo i spot radili na kraju upravo za nju. A što se tiče tvog pitanja u vezi neke nove obrade, mislim da ti je već jasno iz gornjeg. Nismo raspoložni za takve varijante i čisto sumnjam da ćemo ikada ponoviti tako nešto.

BR: Vaše novo izdanje je u formi EP-ja. Zbog čega baš EP? Da li ste jedni od onih koji misle da je album “umro” ili je posredi nešto drugo?

Miroslav: Ja lično ne mislim, niti bih voleo da album “umre”. Ja sam od onih što slušaju albume od A do Š. Ali jeste, EP je neki moderan trend i nešto za šta svako može da odvoji malo svog dragocenog vremena i presluša ga u celosti. Plus možes da izbaciš jedno 3 EP-a, na svaka 3 meseca po jedan, da drziš pažnju ljudima ili pak samo jedan album. Računica je jasna, zar ne? Ipak, razlog za EP je možda taj što smo u tom trenutku imali te 4 stvari kompletno uradjene. Nije nam se čekalo na ceo album i želeli smo da brzo izbacimo nešto novo.

lavirint_omotBR: Pored solidnog broja nastupa u Nišu imali ste prilike i da malo “mrdnete” na stranu. Dosta se priča o tome kako su bendovi van Beograda u nezavidnom položaju kada je u pitanju…pa sve. Šta je po vama veći problem: da vas pozovu ili da odete?

Miroslav: Nema tu nikakvih problema jer niti nas zovu niti idemo bilo gde (Smeh). Šalu na stranu, ali stvarno je situacija teška. Niko nikoga ne zove danas. Moraš sam da organizuješ sve i da se nadaš da ćeš se pokrpiti makar za putne troškove. Da budeš na nekoj pozitivnoj nuli. Sviramo samo zato što to volimo da radimo. Kada prestanemo da volimo muziku, nećemo više ni da sviramo. Ali naravno novac ne odbijamo (smeh). Ne bih sad delio Srbiju na Beograd i ostatak. Jeste da mnogi misle da je njima tamo “gore” lakše. Tamo su svi veći mediji, veliki je grad, puno ljudi itd. Ali ipak smo svi mi u istim g*****a. Nije ni tamo sjajna situacija kao što mnogi odavde misle. Ok, gore se proba i snima u možda malo boljim uslovima, ali ko je nama za to kriv? Kad bi u Nišu u proseku na klupskim svirkama dolazilo jedno 300 ljudi redovno, Beograd bi nama zavidio. Pa ajde da im pokažemo! Man’te se stajanja po kejevima, parkovima i ispred klubova Uđite unutra, podržite bendove i scenu i svima će biti bolje.

BR: Nedavno ste objavili jedan vrlo jednostavan i zanimljiv spot za naslovnu numeru “Lavirint”. Otkud ideja za opuštenu šetnju po krovu umesto za kostime, efekte i glumu (kao u pomenutoj “Dan se rađa”)?

Miroslav: Hteli smo niskobudžetni spot ovog puta, uradi sam varijantu. Lokacija nam je bila na dohvat ruke. Jedan od članova benda tamo živi, a bili smo i u škripcu sa vremenom. Jedan član je putovao van zemlje sutradan pa smo se, brže bolje, organizovali i snimili jedan sasvim običan i spontani spot, pun kontrasta sa samim stihovima te pesme. Zahvalili bi se opet članovima prijateljskih bendova (Mladenu ŠBMD, Stošketu NAHTY i Uzi Goribor) na pomoći.

stereolimit1BR: Pomenuta pesma je neko vreme bila prvoplasirana na Popboksovoj listi. Popboksa, nažalost, više nema kao ni Neetikete Manekena Bigza za koje ste objavili prvi album. Šta mislite zbog čega je došlo do toga i koliko su, zapravo, trag ostavili ti portal?

Miroslav: Jeste, nažalost. Sve je manje takvih portala. Popboks je bio jedan od jačih regionalnih sajtova alternativne kulture. Manekena Bigza nema. Sajt je prestao sa radom, sa njim i mnoštvo dobrih albuma. Bila su to mesta gde si mogao da “otkriješ” neki novi domaći bend. Danas je lako postaviti samostalno pesme za strim i download na raznim sajtovima. Ali opet, potrebne su jake izdavačke kuće. Makar samo i one u vidu onlajn etiketa, gde možete na jednom mestu saznati i za druge bendove, preuzeti više albuma itd. Ne možemo nikada uspeti ovako sami. Scena treba da se drži zajedno, a narocito ovako mala niška. Bendovi jedva egzistiraju i bez zajedništva smo svi propali. Ja se samo nadam da se taj trend neće nastaviti. Valjda ne treba da se brinemo i za Balkanrok i BR Records? Nemojte to da nam radite (smeh).

BR: Oba svoja studijska izdanja ste radili sami u svom Stereolimit studiju. Kolika je razlika između njih u tom nekom tehničkom smislu. Šta je bilo vremenom lakše a šta možda teže?

Miroslav: Ne znam da li je lakše da se sam snimaš ili da to prepustiš nekom trećem. Teško je snimati sebe i biti objektivan u nekim stvarima. Za sada nam to sve ide ok, ne žalimo se. Prvi album je zvučao onako kako smo u tom trenutku hteli. “Lavirint” EP zvuči opet onako kako smo u tom momentu želeli. U tehničkom smislu se nije mnogo toga promenilo. Najveća promena je u zvuku gitara, možda vokala, a ostalo je manje više to to. Bitno je da bend iz izdanja u izdanje makar po malo promeni zvuk. Da se nešto menja, jer to je normalna stvar. E sad, s’obzirom da sami sve to radimo, to može da bude i otežavajuca okolnost.

BR: Ima li izlaza iz “Lavirinta”?

Miroslav: Sigurno da ga ima, samo se mi možda ne krećemo u pravom smeru (smeh).

Ostavite komentar: