Minimalistični eskapizam u Elektropioniru

Escape-ism / foto: Nemanja Đorđević

Jedna od uticajnijih figura u nezavisnoj američkoj pank muzici 90ih godina, frontmen bendova The Make-Up, Weird War, Chain and the Gang i kultnog Nation of Ulysses koji je uticao na gomilu andergraund bendova nastalih od sredine 90ih (prvenstveno sa Dischord etikete i na post-hardcore scenu San Dijega), Ian Svenonius, posetio je beogradski Elektropionir u sklopu turneje svog aktuelnog muzičkog projekta Escape-ism. Kao podrška je nastupio duo Kristy and the Kraks.

Kristy and the Kraks čine dve austrijanke koje se neprekidno smenjuju na instrumentima negujući minimalističnu postavku: floor tom, doboš i nenaštimovane, offset gitare. U pitanju je muzika koja se oslanja u velikoj meri na pop/rok muziku 60tih godina (poređenje sa Shangri-La’s je na mestu) sa nekad suptilnim, a nekad eksplicitnim no-wave referencama. Jednostavne, ne naročito imaginativne bluz harmonije, dvoglas i primitivan svirački impuls sa povremenim bučnim gitarskim momentima.

Kristy and the Kraks

Sviračke i vokalne veštine ove dve devojke su neznatne i pesme su poput neobrušenih, dvominutnih skečeva, ali ipak postoji nekakav šarm koji bi se uz dovoljno fokusa mogao pretvoriti u nešto kvalitetno, kao što je to postignuto u pesmi “No no no no no” koju su sinoć same nazvale svojim  “jedinim hitom”. Njihov nastup je trajao oko pola sata i nakon toga je na binu stupio Svenonious u svom kič odelu i prepoznatljivom, beskompromisnom maniru, noseći svoju Silvertone gitaru.

Uz jednostavan loop ritam mašine i nekoliko bas tonova na gitari provučenu kroz brz tremolo i plastičan fuzz koji su činili okosnicu svake pesme, Ian je počeo da plasira svoje angažovane, duhovite (Ian posmatra humor kao važan aspekt rok muzike) i cinične tekstove, čiji je deo na momente delovao potpuno improvizovano radi interakcije sa publikom koje je bilo u velikoj meri. Ian poseduje idealni kombo glume i ličnog temperamenta u scenskom performansu i potpuno je oslobođen rokenrol stereotipa – prilično je nepredvidiv, vitalan i razuzdan, ali vrlo prizemnog stava. Skakao je, plesao, silazio u publiku, terao je da peva zajedno sa njim i svirao solaže na gitari između strofa.

Escape-ism

Ono što je karakteristično za Ianov opus jesu postmoderne umetničke tendencije, kao i sklonost da svojoj muzici osmisli jedinstven koncept i dodeli širi kontekst (u glavnom društveno-politički). To nije izuzetak ni sa Escape-ismom čiji naziv gotovo odaje suštinu ovog performansa. Tekstovi su okrenuti pojedincu i njegovim osećanjima u savremenom, kapitalističkom uređenju i imaju antiautoritativan karakter (ili se on naprosto oseća u Ianovoj frustraciji i intenzitetu); mahom su bazirani na sloganima poput “The war never ended, they just changed the name” i “Rome wasn’t burnt in a day”. Escape-ism je estetski sudar primalnog, ljudskog, neobuzdanog i prenaglašenog, električnog, modernog što me pomalo asocira na Brainiac iz Dejtona i njegovog preminulog frontmena Tima Tejlora, koji su bili ljubitelji Nation of Ulysses i nastupali sa njima 90ih.

Setlistu su činile pesme koje je Ian isplanirao za prvi album ovog projekta i njihova kompaktna suma je trajala četrdeset i nešto minuta. Za sve to vreme je Ian neprekidno držao pažnju i pružio veoma zanimljiv performans (zanimljiviji od mnogih koje bi višečlani sastavi pružili). U publici je možda bilo pedesetak ljudi i mahom su u pitanju pripadnici starijih generacija i/ili muzičari – trebalo bi nekako mladima, iole zainteresovanim za muziku, predočiti važnost edukovanih i kreativnih ljudi poput Iana Svenoniusa (koji je ipak i pored svega potcenjen) koji neguju izrazit karakter i svojstvenost u vremenu koje se trudi da to potpuno potisne, ne samo na opštem, svakodnevnom planu, već i u umetnosti koja postaje sve više anemična, homogena i, samim tim, dosadna.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Ostavite komentar: