Metallica u Beogradu spektaklom proslavila godišnjicu “Black” albuma

MetallicaNakon Cece i Zdravka Čolića dočeka i ta Metallica da zasvira na Ušću. Dosta se pisalo i pričalo o tome. Karte buktale na sve strane. Đilas mrdnuo red vožnje… Sve je bilo spremno za spektakl i da li je vredelo? I te kako…

U medijima se vrlo malo pričalo o Gojiri i Machine Headu koju su, pored Metallice, činili line up. Nema ih čak ni na kartama. A i ako su se pominjali to je bilo u relativno pogrdnom kontekstu-predgrupe. Aj nemoj da se psujemo. Svojim nastupima oba benda su pokazala zašto nisu samo “oni što su svirali pre Metallice“. Kašnjenja ovog puta nije bilo pa je nastup Gojire počeo čak pet minuta pre objavljenog vremena. Francuski progresiv death metal bend predvodjen Joe Duplantierom pokazao je, još ne tako mnogobrojnim, prisutnima zašto opravdano postaje jedan od vodećih bendova savremene evropske metal scene. Njegov brat Mario za bubnjevima valjano je titrao bubne opne ljudima dok su ih vodili kroz svoju petoalbumnu karijeru. Na žalost nisu imali puno vremena pa su hvatali prečice ali sudeći po zadovoljnim licima u publici i mestimičnim Gojira znakom na leđima prisutnih može se reći da su Francuzi spremni za samostalni koncert u Srbiji, pa makar on bio u nekom nevelikom prostoru.

Nakon njih na binu izlazi Machine Head. Dosta iskusniji i široj publici poznatiji bend. Broj prisutnih se već duplirao ali nije nemoguće skoknuti po pivo ili do WC-a da se bešiki da na volju. Počinju svoj nastup pesmom „I Am Hell (Sonata in C#)” sa poslednjeg albuma “Unto the locust”. Polako se potpaljuje masa ali nešto ne štima. Ljudi komuniciraju međusobno bez dovikivanja i čuljenja ušiju. Zvučnici postavljeni na pola livade kao da su mrtvi i bend zvuči daleko i isuviše tiho. Ista stvar je bila i sa Gojirom. To nije sprečilo ljude da naprave nekoliko vrtloga u publici koji su trajali do kraja nastupa, tačnije negde do pola 9. Za to vreme bend se mahom skoncentrisao na poslednja dva albuma pa su pored pomenute pesme sa novog albuma svirali i prvi sing „Locust“ ali i skriveni dragulj „Darkness Within”. Na repertoaru su se sa albuma “The Blackening” našle “Halo” i “Aesthetics of Hate” koja je posvećena čoveku koji je oduzeo život Dimebagu Darellu. On je tragično nastradao istog dana kada je Machine Head držao svoj prethodni koncert u Beogradu 2004. godine. Mrak se konačno spustio pa je osvetljenje počelo da igra neku ulogu u nastupu. Robb Flynn je bio raspoložen kao i uvek a uspeo je da to prenese i na prisutne. Ljudima je krv najviše podgrejala „Imperium“. Zamerka se može odnositi na samu set listu pošto su na kraju izostali neki očekivani koncertni favoriti benda (Old, Davidian, Ten ton hammer…).

Već i misli jedva mrdaju od gužve. Sa nestrpljenjem se očekuje glavno jelo. Šta reći o bendu koji je toliko bitan da je kod poklonika folk-house, turbo-pop, ex zu-rock muzike odavno postao muzički pravac kao što je Šaban postao karakterna osobina. Sviraju nekih 100 godina i to rade odlično. Metallica izlaze na binu uz zvuke Enia Morriconea (Ecstasy of gold). Počinju silovito sa „Hit the lights“. Nastavljaju još silovitije sa jednim od najprepoznatljivijih rifova, naravno „Master of puppets“. Nešto je drugačije u odnosu na pola sata pre. Bubanj tutnji u utrobi, gitara reži na ušima a glas se čuo jasno i glasno što znači da je tonac nalego na volume dugme ko mutav i da sad sve zvuči kao što treba. Zvučnici na pola livade su oživeli. Šteta što je to privilegija zvezda pa ostali ne mogu da zvuče moćno čak iako znaju…da slučajno ne preotmu šou nekom. Ovde to ne bi bilo ni malo lako. Metallica je posle „Mastera“ nastavila sa „Battery“ koja je izostala u Pragu veče pre toga. Zatim je usledio podnaslov ove turneje a to je godišnjica takozvanog „Black albuma“ što je fino uletelo bendu da skrene misli ljudima sa nedavnog ispada pod nazivom „Lulu“. „Crni“ je sviran po kontra redosledu u odnosu na album tako da je kraj regularnog dela usledio sa „Enter Sandman“ i prvom pirotehnikom. Svi znamo na kojim pesmama je bilo ekstaze u publici. Bend je bio u elementu. Vidli smo sve što treba. Naloženog Larsa, Hammetta kako pegla vrat gitare, Trujilla kako svira bas navaljen na cevanicu i Hetfielda…YEEEEAH! Na bisu su odsvirali „Fuel“ praćeni plamenovima koji su buktali sa bine i oko bine. Najbolji trenutak je verovatno izvodjenje pesme „One“. Već na prvim taktovima odnekud su izmilili snopovi lasera koji su preklili celo nebo što je atmosferi dalo poseban, pinkflojdovski, šmek. Nakon 2 sata svirke kraj je označila „Seek & Destroy“. Bendu je potom trebalo još desetak minuta da izdeli sve trzalice i palice prisutnima i da se srdačno oproste od Beograda, bar do nekog ponovnog susreta. Ovaj je bio više nego uspešan.

Foto: Nemanja Đorđević

 

Ostavite komentar: