Metallica

Hardwired... to Self-Destruct

Izdavač: Blackened, 18.11.2016.

Producent: Greg Fidelman, James Hetfield, Lars Ulrich

Žanr: Thrash metal

Trajanje: 77:26

4.5/5

Ocena

Iako već prilično daleko od svog korena (nastanka), američki bend Metallica se tokom karijere dosta granao i širio domen zvuka. U početku, mladost im je omogućavala brži rad sa češćim rezultatima i izbacivanjima novih albuma. Kako godine prolaze, pauze između izdanaka su veće, a razgranatost zvuka počinje polako da se sužava i traži onu staru nit i ritam koji su osvojili publiku na samom početku.

Odavno su članovi benda želeli da pokažu da mogu da se vrate prvobitnom obliku svoje muzike, ali kako je vreme teklo i albumi se nizali, uvek ih je nešto odvlačilo da taj put pređu u potpunosti. Zalutali bi u neku novu ideju koju bi, potom, i razradili, a krajnji rezultat bio bi taj da održavaju svoju prepoznatljivost, ali i igrajući se sa granicama sa drugim žanrovima.

Danas se svakakav garažni sastav može proglasiti metal bendom, kao što se i bilo šta drugo u bilo kom domenu može dobrom propagandom plasirati na vrh. Zato je “Hardwired… to Self-Destruct”najnoviji album prototipa metala kao žanra, zapravo jedan pokušaj, ne samo da se vrate sami sebi, već i da povrate ključne kriterijume svog pravca.

U petak 18. okrobra, u svet je, od strane diskografske kuće Blackened Recordings, puštena osam godina očekivana bomba u vidu dvostrukog albuma, inače desetog studijskog čeda Metallice. Od 2011. godine kada je basista Robert Trujillo “slučajno” najavio album, publika se zadovoljavala kašičicama informacija koje su se, zapravo, kada ih svedete na jednu, vrtele oko toga da Kirk Hammett, prvi put otkako se pridružio grupi, nije dao svoj doprinos u pisanju, jer je 2014. u Kopenhagenu izgubio mobilni telefon, a sa njim i više od 250 ideja. Ipak, nakon avgustovske objave da će album izaći u novembru, masa je podivljala, što se, naravno, razbuktalo i prvim promotivno objavljenim singlom “Hardwired”. Nakon četrdeset sekundi napetog instrumentala koji kao da kida čida živce iščekujućem subjektu, konačno se nešto desi – začuje se vokal koji mu poručuje: “Gone insane!”. Time i definitivno novo Metallica ludilo počinje. Da li? Svakako, ako pitate obožavatelje, srećne što se nešto konačno desilo. Ali ako pogledate to iz nekog drugog ugla, shvatićete da se to NEŠTO, zapravo dešava tek sledećeg meseca. Septembar donosi “Moth Into Flame” koji, zajedno sa spotom, otvara pravu tematiku albuma i zbog koga pomisliš da vredi čekati. U tom šestominutnom haotičnom plesu zvuka, ritma i energije inspirisanim ličnošću i delom Amy Winehouse, bend ne dozvoljava slušaocu da se opusti ni u jednom trenutku. Konstantni prelazi, smenjivanje instrumenata i vokalne deonice rasturaju njegovu utrobu i očekivanja i to je zapravo trenutak kada on zaista: “Gone insane!”. Poslednjeg dana oktobra, poslednji potez u poigravanju sa strpljenjem publike, bio je bum u vidu singla “Atlas, Rise!” sa celom Halloween pratećom promocijom. S njim počinje i filozofija ovog albuma: tek posle par slušanja, znaćeš šta zapravo misliš.

Nijedna pesma, sa sada već potpuno ogoljenog albuma, kao i nijedan video spot (napravljen za svaki singl tako da tačno možemo pratiti nastanak albuma) nije stvoren za prvi utisak. Nakon tolikog iščekivanja dolazi sreća što konačno imamo album, zatim nastupa ludilo oko prvog slušanja, a onda i repeat efekat neizbežan u svojoj pojavi. Tek nakon svega toga, svode se utisci i gradi stav prema odslušanom.

Ove tri pesme, izbačene u svrhe predpromocije, čine čak polovinu prvog dela ovog dvostrukog albuma. Pored njih, na tom delu nalaze se još i “Now That We’re Dead”“Dream No More”“Halo on Fire”. Da je Metallica izdala samo njega, ne bi ubila suštinu novod dela. Uskratila bi javnost za još šest odličnih singlova, ali ne bi bilo isto kao kada bi, npr. uradila samo drugi deo i osakatila album. Ove dve celine zajedno su ipak najjače i zato ih, kada su već tako osmišljene, treba zajedno i posmatrati. Svi singlovi sem “Hardwired” dosta dugo traju i imaju prostora za sirovo oslikavanje bunta i agresije dugim instrumentalima i snažnim vokalom, kao i stalnim varijacijama koje se, pored “Moth Into Flame”, najbolje vide u pesmi “Spit Out the Bone”James Hetfield definitivno daje sebe mnogo više nego na poslednjem albumu, ne toliko pevačkim sposobnostima koliko se vidi da je sav u rečima koje izgovara i destrukciji koju želi da postigne. Za razliku od njega, Kirk Hammett se drži svog tradicionalnog sviranja sa tek ponekim iskakanjem iz šablona, toliko da se slušaoci ne umore.

Kao što je već rečeno, “Hardwired… to Self-Destruct” je, zapravo, pokušaj benda, ne samo da se vrati sam sebi, već i da povrati ključne kriterijume svog žanra. Svakako da se jesu približili svom treš metal korenu, ali da li su uspeli da skroz ostvare zamišljeno, ostaje tek da se vidi. Jer se utisci još uvek sležu, a samim tim, stav je nedovoljno izgrađen, te bi možda bilo najbolje ostaviti diskusiju o tome za neko drugo vreme.

Spisak pesama:

Prvi deo:

  1. Hardwired
  2. Atlas, Rise!
  3. Now That We’re Dead
  4. Moth Into Flame
  5. Dream No More
  6. Halo On Fire

Drugi deo:

  1. Confusion
  2. ManUNkind
  3. Here Comes Revenge
  4. Am I Savage
  5. Murder One
  6. Spit Out The Bone

Ostavite komentar: