Meat Loaf

Hell In A Handbasket

Izdavač: Sony Records, 27.2.2012.

Producent: Rob Cavallo, Paul Crook, Lil Jon

Žanr: Rock, hard rock, country rock, blues rock

Trajanje: 52:33

4.0/5

Ocena

Moram da priznam da me vest da Meat Loaf priprema novi album nije previše obradovala. Loaf nikada nije izdao dva studijska albuma u ovako malom vremenskom razmaku – Hell In A Handbasket je za australijsko tržište objavljen još krajem septembra prošle godine, a Loafov prethodni studijski album, Hang Cool Teddy Bear, objavljen je 2010 – te je postajala bojazan da će Hell In A Handbasket biti sastavljen od pesama napisanih za Hang Cool Teddy Bear a potom odbačenih, bojazan koja se pokazala delimično opravdanom, jer su se dve pesme koje je kompozitor i tekstopisac Sean McConnel prvobitno napisao za prethodni Loafov album našle na ovom.

Na listi autora, osim Dave Kushnera, nije bilo zvučnih imena (kao autori na prošlom Loafovom albumu su, između ostalih, bili potpisani Rob Cavallo, koji je album i producirao, Justin Hawkins, Desmond Child i Jon Bon Jovi), a pri pogledu na listu gostiju hvatala me je jeza. Jer, pored country muzičara Johna Richa i Tracea Adkinsa, te pevača Sugar Ray Marka McGratha, na Hell In A Handbasket gostovali su i Chuck D, što sam, budući da gajim neizmerno poštovanje prema angažovanim stihovima Public Enemya, i mogao da prihvatim, uprkos podozrenju koje osećam prema duetima rock veterana i rapera, i Lil Jon, što je za mene bilo previše (poređenja radi, na prošlom Loafovom albumu gostovali su Brian May, Steve Vai, Justin Hawkins i Jack Black). Tešila me je jedino vest da će produkcija ponovo biti poverena Cavallu, te Loafovom dugogodišnjem saradniku Paulu Crooku. No, kada sam album konačno preslušao, bio sam prijatno iznenađen. Veoma prijatno iznenađen, čak.

Pre svega, Hell In A Handbasket nije urađen po šemi koju su još 1976. zacrtali Loaf i Jim Steinman, a koje se Loaf dosledno držao i na Hang Cool Teddy Bear. Kako su svi Meat Loafovi pokušaji da se otrgne ovoj formuli doživeli neuspeh i kod publike i kod kritike (a poslednji takav pokušaj bio je Blind Before I Stop iz 1987), i kako se Loaf nakon ogromnog uspeha Bat Out Of Hell II: Back Into Hell uglavnom držao pozatog šablona, već i sama činjenica da je na Hell In A Handbasket bio još skloniji ekperimentisanju no na Hang Cool Teddy Bear predstavlja veliki plus za ovaj album. Hell In A Handbasket je zapravo Loafov muzički najraznovrsniji album. Ima tu zdravog mainstream rocka („All Of Me“, „Fall From Grace“, „Blue Sky“), hard rocka („Mad Mad World“, „Party Of One“, „Live Or Die“, „Stand In The Storm“), ali vrlo malo onog wagnerijanskog (čitaj: steinmanovskog), dosta countrya („The Giving Tree“, „Live Or Die“, „Stand In The Storm“, ), malčice gospela („The Giving Tree“), budući da su, jelte, Chuck D i Lil Jon tu ima i hip hopa („The Good God Is A Woman And She Don’t Like Ugly“, „Stand In The Storm“), ima čak i trunčice punka („Party Of One“), no meni je ovaj album najzanimljiviji po tome što na njemu ima više bluesa no i na jednom Meat Loafovom albumu („Mad Mad World“, „40 Days“, „California Dreamin’“).

Blues, uostalom, umnogome odgovara temi kojom se bavi većina tekstova, a koju nagoveštava i sam naslov albuma. Naime, aktuelne ekonomske i socijalne prilike u Sjedinjenim Državama su, očigledno, ostavile snažan utisak na Loafa (kao, uostalom, i na sve građane Amerike), koji, istina, ne piše sam pesme koje izvodi, ali usmerava autore pesama u određenom smeru. (Svakako, velika ekonomska kriza nije pogodila samo Sjedinjene Američke Države, ali je čak i od mnogo angažovanijih američkih muzičara previše očekivati da bace pogled izvan sopstvenog dvorišta.) Tako pesme „The Giving Tree“, „Mad Mad World/Good God Is A Woman And She Don’t Like Ugly“, „40 Days“ i „Stand In A Storm“ odišu besom i rezignacijom posve drugačijim od tinejdžerskog bunta kojim su neizbežno odisale čak i one Loafove pesme za koje bismo mogli reći da su kritikovale stanje u društvu („Life Is A Lemon And I Want My Money Back“, „Land Of The Pig (The Butcher Is King)“). „Giving Tree“ je fantastičan spoj kantrija, hard rocka i gospela, sa sjajnim tekstom nadahnutim kako realnošću, tako i mitskim motivima iz gospel i blues pesama (deo kada Loaf praćen horom peva „It’s beautiful fruit / Seams ripe at ground level / It’s dangerous roots / Lead straight down to the devil“ je naročito impresivan) „Mad Mad World/Good God Is A Woman And She Don’t Like Ugly“ je odličan spoj obrade blues rock komada „Mad Mad World“ kanadskog rockera Toma Cochranea, obrade koja je, usuđujem se reći, bolja od originala, i rapovanja besnog D-a, kojim je ovaj dokazao da MTV kompanija može i danas samo da mu pljune pod prozor i zbog kojeg sam spreman čak i da mu oprostim što je pohvalio „Radnički rep“ Lazara Ristovskog. Moje strepnje, dakle, bile su neopravdane, kada je o D-u reč to jest. Jer „Stand In The Storm“ bi mnogo bolje zvučala bez Lil Jonove dreke. I iako pomenuta stvar, inače snimljena u dve verzije – na australijskom/nemačkom izdanju albuma u ovoj pesmi pevao je John Rich, a na izdanju namenjenom Sjedninjenim Državama i ostatku Evrope Trace Adkins, na prvo slušanje deluje kao papazjanija sačinjena od hard rocka, countrya i hip hopa, na drugo slušanje shvatate da ona predstavlja spoj tri protestne forme. Sad, Loaf baš i nije Bruce Sprinsteen, kao što ni Adkins ni Rich nisu Willie Nelson, niti je Lil Jon Chuck D, ali je ova zamisao svakako zanimljiva. Naposletku, tu je „40 Days“, sjajan komad bluesa sa prekrasnim country outrom na akustičnoj gitari, za koju se mirne duše može reći da je jedna od najboljih stvari koje je Loaf ikad snimio i u čijem tekstu je vrlo lako prepoznati sliku i naše realnosti. Socijalni komentar prisutan je čak i u baladama „Our Love And Our Souls“ (duet sa Loafovom starom saradnicom Patti Russo) i „Another Day“, koje predstavljaju najslabije momente na albumu, dok „Blue Sky“, iako balada sa tekstom koji poziva sve ljude sveta (ili bar Amerike, mada to u očima većine Amerikanaca dođe isto) na mir, za divno čudo, ne ulazi u red loših kopija Lennonove „Imagine“, čemu doprinosi sažetost, te sjajni prateći vokali, no pre svega činjenica da je Loaf u njoj briljirao.

Činjenici da Hell In A Handbasket zvuči neobično iskreno doprinule su i „Fall From Grace“, country rokačina „Live Or Die“ i „Party Of One“ – u kojoj su briljirali i Loaf i Russoova, jedina pesma na albumu u kojoj ima nešto od steinmanovske pompeznosti, ali u spoju sa sirovošću nesvojstvenom Loafu – i, naročito, „All Of Me“, sjajna mainstream stvar sa prelepim klavirskim deonicama, koja stoji rame uz rame sa pesmama poput „Alive“ i „Elvis In Vegas“ kao jedan od Loafovih interpretatorskih vrhunaca. Naposletku, tu je i začuđujuće pristojna verzija pesme „California Dreamin’“, sa veoma lepim solom na saksofonu, koja po senzibilitetu pomalo podseća na verzije Bobbya Womacka i Josea Feliciana.

Sve u svemu, ukupni utisak više je nego povoljan. Hell In A Handbasket ulazi u red Loafovih boljih izdanja; svakako, po kvalitetu ne može se meriti sa albumima iz Bat Out Of Hell trilogije, ali itekako može sa Dead Ringer, Bad Attitude ili Hang Cool Teddy Bear. Hell In A Handbasket značajan je i zato što se na njemu Loaf po prvi put (ozbiljnije) poigrao Springsteena ili Johna Mellecampa, i to sa prilično uspeha. Uspeh je tim veći što danas ni Bossu, složićete se, ne polazi za rukom da nas ubedi da je i dalje ONAJ Springsteen – jer na sva njegova uveravanja da je Wrecking Ball nabijen besom više no ijedan drugi njegov album, možemo mu postaviti pitanje: „Ček’, a šta bi s onim Working On A Dream?“.

Spisak pesama:

1. „All Of Me“ – 5:17
2. „Fall From Grace“ – 3:46
3. „The Giving Tree“ – 4:54
4. „Mad Mad World/The Good God Is A Woman And She Don’t Like Ugly“ – 4:05
5. „Party Of One“ – 3:59
6. „Live Or Die“ – 4;27
7. „California Dreamin’“ – 4:05
8.„Another Day“ – 5:03
9.„40 Days“ – 5:23
10.„Our Love And Our Souls“ – 4:00
11.„Stand In The Storm“ – 4:37
12.„Blue Sky“ – 2:57

Ostavite komentar: