Matt Drenik (Battleme): “Svi bi trebalo da budemo neustrašivi dok stvaramo”

Battleme, sastav predvođen pevačem Lionsa Matt Drenikom, široj javnosti poznat je po muzici iz serije “Sons of Anarchy“, a domaćoj pubilici i po prošlogodišnjim nastupima u regionu. Battleme je trenutno na turneji koja je naziv dobila po njihovom novom albumu “Cult Psychotica“, a na listi gradova u kojima će nastupati su i Beograd (20. oktobar), Novi Sad (19. oktobar) i Zagreb (13. oktobar). Upravo iz tog razloga porazgovarali smo sa Mattom. Pored turneje, pričali smo i o procesu nastanka novog albuma, razvoju njihovog jedinstvenog muzičkog stila i mnogim drugim stvarima.

BR: Pesme sa novog albuma “Cult Pshycotica” napisane su za vreme predsedničke kampanje u Sjedinjenim Državama. Da li je možda to razlog zbog koga u pesmam ima mnogo više političkih motiva nego na bilo kom prethodnom izdanju Battleme?

Matt: Da. Nema sumnje da pesme imaju politički sadržaj više nego prethodne. Oduvek sam verovao da umetnost treba da bude odraz umetnikovog ličnog prostora. Sa američkim političkim sistemom koji su zahvatile ozbiljne turbulencije i Trampom koji gazi po svemu u šta kao jedinka verujem, osetio sam da je neophodno da zauzmem stav.

BR: Album se takođe veoma razlikuje od svog prethodnika “Habitual Love Songs”. Šta je prouzrokovalo toliku promenu u pravcu?

Matt: Mislim da je “Habitual Love Songs” imao pesme koje su ukazivale na pravac u kome ćemo ići, najpre “Shake Shake” i “Post Is Dead“. Prava razlika u generalnom utisku koji album odaje u poređenju sa “Habitual Love Songs” je ta što je album sniman uglavnom uživo, sa malim vremenskim razmakom između pesama. Za dve nedelje smo napisali i snimili sve. Upravo u to vreme Trampov mandat je počeo i to je bilo sve o čemu smo mogli da pričamo. To je uticalo na sve, od teksta do izvedbi. Izgleda da svakog dana kad bismo ušli u studio on bi uradio nešto što bi kod nas izazvalo reakciju “*ebeš ovog lika. On ne predstvalja ništa za šta se mi zalažemo”. Namera je bila da stvorimo album kao jedinstven glas 4 individue koje su najbolji prijatelji u rock and roll bendu, kojima se gadi ono što upravo stiže iz Trampovog kabineta. Moj posao, kao tekstopistcu, je bio da povežem sve tačkice i stvorim neku vrstu smislene rok priče pod nazivom “Cult Psychotica“. Želeo sam da napišem pesme redosledom koji su na albumu, upravo zato postoji međusobna povezanost i reference među njima. Videćete da se heroj iz “Hot Mess” pojavljuje i u “Misfit Honey Bear“. Isti klinac koji vrišti u “No Truth” je onaj koji počinje da vidi suprotnosti haosa u “Lowlife“. Dok je “Habitual Love Songs” bila skup priča iz prošlosti, “Cult Psychotica” je živo sećanje na te dve nedelje.

BR: Kada smo već kod promena, iako bend postoji manje od jedne decenije, imali ste puno skokovitih žanrovskih prelaza, uključujući rok, folk, pank i mnoge druge. Zašto je promenljivost žanrova toliko bitna za Battleme?

Matt: Mislim da je za umetnike važno da očuvaju osećaj slobode dok stvaraju. Kada pravite pesmu nema pravila. Jedina pravila koja neko ima su ona koja sam sebi postavi. Prelazak između žanrova je jednostavno moj način da sve što volim u vezi muzike nađe svoj put u moj život. Volim Townes Van Zandta isto koliko i Clinic i oni ne mogu biti dalje od žanrovskih definicija nego što jesu, tako da je moj zadatak da spojim tu prazninu. Nikad nisam hteo da budem kao Cris Cornell. Želeo sam da budem kao David Bowie. On je bio neustrašiv. Beck je takođe neustrašiv. Svi bi trebalo da budemo neustrašivi dok stvaramo.

BR: Kada bi morao da se odlučiš za jedan žanr koji nabolje ide uz tvoju ličnost, ukus i stil izražavanja, koji bi odabrao?

Matt: Pop.

BR: Imate četiri albuma, a opet svaki od njih ima jedinstven stil. Zbog čega su toliko različiti? Je li zbog toga što se razvijate i menjate kroz vreme ili imate mnogo različitih stvari koje želite da kažete? Možda je razlog nešto potpuno drugo…

Matt: Jednostavno želim da budem neustrašiv kada stvaram. Naravno, određene okolnosti utiču na zvuk koji se dobija. Pri prvom snimanju imao sam ograničene mogućnosti. Živeo sam u malom stanu sa malim AMP-om i mikrofonom, zbog toga je stvar bila folk, jer sam jedino to mogao da napravim sa navedenom opremom. Na kraju, ipak sam pisao o stvarima koje su mi bliske. Pisao sam o devojci koja mi je ubrzo postala žena. Ta ista žena, osam godina kasnije pojavljuje se u “Lowlife” sa albuma “Cult Psychotica”. Ako govorimo o zvuku, mislim da okolnosti u kojima snimam i tehnologija kojoj imam pristup određuju generalni zvuk svake pesme.

BR: Čujemo i čitamo puno priča o tome kako različiti rok zvuk i bendovi nastaju u određenim državama u SAD-u. Živeo si i u Ohaju i u Portlandu. Da li je ta promena uticala na tvoj stil?

Matt: Definitivno postoji “zvuk” iz svakog kraja. Odrastao sam u Ohaju, tako da je taj grleni, bluzerski rok rif u mojoj prirodi. Ponekad imate bendove poput Guided By Voices koji su se oslanjali više na zvuk sedamdesetih i moć pop kulture, ali moj brat nije svirao u Hairy Patt Band-u. Trudili su se da zvuče poput zveri koliko god su mogli. Teksas je imao svoj uticaj na njih. Tamo sam i počeo da se interesujem za pisanje, posebno za Townes Van Zandt i Willie Nelsona. U Ostinu, pesma je bila vladar. Zemlja bez zakona bila je stvarna i njihovi muzičari nisu znali ni kako da napišu pesmu. Umeli su da nabacaju neki tekst, tako da bi pri kraju pesme mogla da se stvori slika o tome šta su planirali da kažu. To je prelepo.  Kada sam otišao u Portland, više sam se fokusirao na traženje onog što najviše volim u muzici i pravljenju svog puta. Nisam želo da budem “novi…..”. Želeo sam da imam svoj sopstveni glas i Portland je bio mesto koje mi je to i omogućilo. Portland stvara zdravo okruženje za umetnike.

BR: “Sons of Anarchy” je bila prelomna tačka u vašoj karijeri. Kako je to sve počelo?

Matt: Svirao sam u nekom klubu za vreme SXSW festivala sa mojim prethodnim bendom, Lions. Svirka je bila opaka i jako posećena. Muzički urednik sa Fox TV-a nas je upoznao sa likom koji je uskoro postao naš menadžer i pitao želimo li da napišemo muziku za seriju koju pripremaju o bajkerskoj kulturi u Kaliforniji. Poslao nam je prvu epizodu, odgledali smo je u baru i počeli da radimo na pesmi za nju. Naravno, oni su imali brilijantne tekstopisce i muzičare koji su već bili uključeni, poput Bob Thiela i Dave Kushnera. Oni su napisali pesmu za uvodnu špicu i Bob je bio muzički urednik serije. Tokom tih prvih dana, osnovali smo takav odnos sa njima koji je tek prerastao u nešto toliko veliko, a da tada nisam ni slutio.

BR: Šta je bila najbolja stvar vezana za stvaranje muzike za hit TV seriju?

Matt: Sviranje sa Forest Rangersima pred otprilike 50.000 ljudi na Hardly Strictly Bluesgrass Festivalu u Golden Gate Parku. To je bilo u trenucima kada je serija dostizala maksimum svoje popularnosti. Bob je stvorio porodičnu atmosferu u ekipi i ja sam uvek bio uključen u sve svirke koje su organizovali. To je bilo zabavno.

BR: Kada pogledamo vašu celokupnu diskografiju, pesme koje čujemo u seriji nisu nešto što bismo inače povezali sa Battleme? Da li je to za tebe druga strana istog novčića ili ste zbog serije morali da se menjate i adaprtirate?

Matt: Pa pesme koje smo stvarali za seriju uvek su rađene u saradnji sa Bob Thielom. Pesme poput “Lights” i “Time” pisane su sa Bobom. Generalno, kada je u seriji bila potrebna balada koju izvodi muškarac, Bob bi mene zvao. Kako je serija napredovala tako su napredovale i pesme koje sam radio sa The Forest Rangers. Oni su se okrenuli više ka rok zvuku. Pravio sam tada sopstvene pesme, ali muzika za SOA je bila još jedna stvar za koju sam prilagodio svoj zvuk. Bilo je zabavno. Dobio sam priliku da snimam sa Slashom. Svirao sam sa nekim od najboljih muzičara koje sam mogao da zamislim. I sve to dugujem Bob Thielu.

BR: “Sons of Anarchy” je dosta uticala na publiku i jedna je od prvih serija koja je popularizovala anti heroje. Za tebe, da li je biti “loš momak” nešto što bi tipično išlo uz rock and roll način življenja?

Matt: Mislim da je više do toga što si neshvaćen, nego “loš momak”. Znam puno s*eronja i ne bih nužno odgledao seriju o njima. Postoji nešto oslobađajuće o likovima u toj seriji. Možeš da se saosećaš sa njima jer su pametniji i nežniji u nekim scenama, nego što to negativci obično jesu.

BR: Portland je od Beograda udaljen 8376.64 km. Kakav je osećaj putovati samo da bi radio ono što najbolje znaš, je li vredno preći toliki put?

Matt: Privilegija je biti u mogućnosti da živiš od muzike. Uvek je vredno toga. Ja imam najbolji posao na svetu i neizmerno sam zahvalan zbog toga.

BR: Već ste svirali u Srbiji i regionu, da li ste zapazili nešto specifično vezano za publiku ovde i kako biste opisali iskustvo sa prethodnih nastupa?

Matt: Ljudi koje sam upoznao u Srbiji su jedni od najboljih ljudi koje sam ikada upoznao. Mislim da je to jedan od razloga zbog kog smo se vratili tako brzo. Ima nečeg posebnog u tome da ste daleko od kuće, a dobijete domaći obrok od nekoga koga jedva poznajete, serviran kao da ste deo porodice. Plus volite rock and roll i mi volimo rock and roll. I naravno, Nebojšu.

BR: Bila sam na jednom od vaših nastupa. Svirali ste pre šačicom ljudi, ali ste to radili kao da svirate prepunom stadionu, dajući svoj maksimum. Sa druge strane, bila sam i na koncertima na kojima muzičari čekaju da se prostor napuni, da bi izašli na binu. Odakle dolazi važa energija? Da li je svaki obožavatelj toliko vredan?

Matt: Jedan obožavatelj je sve što nam treba. Mislim da ako neko plati da bi došao na koncert zaslužuje da dobije najbolji mogući, za novac koji je dao. Moj posao nije da brinem o posećenosti, nego o nastupu i da uvek dam sve od sebe kada sam na bini. Mora nam uvek biti u svesti da smo mi i zabavljači i umetnici. Koncert mora da bude performans, umetničko delo koje ljudi ponesu sa sobom i sećaju ga se. Nema ničeg goreg nego osećaja praznine nakon koncerta i benda koji lagano posustaje kroz set listu, zato što publika ne reaguje na način na koji oni to žele.

BR: Šta možemo da očekujemo od vas ovog meseca u Zagrebu, Beogradu i Novom Sadu?

Matt: CULT PSYCHOTICA!

Ostavite komentar: