Marko Todorović (Alitor): “Verujem da postoji specifična ‘hemija’ unutar ovog benda, koja se reflektuje na našim nastupima i u muzici koju pravimo”

Foto: Vovka Chudinov

Inđijski progressive thrash metalci Alitor poslednjih par godina su zauzeli prilično značajnu poziciju na srpskoj metal sceni i ubrali simpatije publike, kako domaće, tako i one inostrane. Sa jednim albumom iza sebe i novim u najavi, bezbroj svirki na lokalnom nivou, na eminentnim festivalima ovde i u regionu, pa čak i manjim turnejama po Evropi, bend je stekao dragocena iskustva od kojih je neka odlučio i da podeli sa našim čitaocima. Kako je spomenuto, novi album im izlazi u toku godine, a slede i vrlo uzbudljivi nastupi, pa smo tim povodom odlučili da popričamo sa frontmenom, Markom Todorovićem, koji nam je rekao nešto više o svemu tome.

Balkanrock: Pozdrav, Marko! Iako su brojni čitaoci Balkanrocka vrlo dobro upućeni u rad benda Alitor, ipak bi bilo poželjno da na samom početku u osnovnim crtama predstaviš grupu, članove i možda podeliš i priču o tome kako je došlo do formiranja?

Marko Todorović: Pozdrav tebi Darija, ekipi Balkanrock portala i svim čitaocima! Drago mi je da se danas družimo. Alitor je nastao 2011. godine u Inđiji, postava je od samog početka ista i čine je Stefan Đurić za bubnjevima, Jovan Šijan i Aleksandar Stevanović na gitarama, dok ja sviram bass i pevam. Bend smo kreirali sa ciljem da sviramo pesme nama omiljenih thrash metal bendova u to vreme – Metallica, Testament, Sepultura, Exodus… Ubrzo nakon formiranja benda, usledili su mali uspesi za sastav koji su nas ohrabrili da počnemo sa pisanjem autorskog materijala, što nas je kasnije dovelo do evropske turneje, nastupa na raznim festivalima i mnogim klupskim koncertima.

BR: Kroz proteklih par godina, iskristalisali ste se kao jedan od najistrajnijih i najprisutnijih sastava na sceni i nesumnjivo kao miljenici publike. Ono što je vrlo zanimljivo kad ste vi u pitanju je to što vam je postava kroz sve to vreme stabilna, a to je izuzetno retka pojava kad su u pitanju metal bendovi, kako na ovim prostorima, tako i u svetu. Kako ti to objašnjavaš u vašem slučaju?

Foto: Milan Šurbatović

Marko: Pre svega, hvala na lepim rečima – drago mi je da muzika koju pravimo uspeva da pronađe svoj put do publike i da imamo zaista dobru podršku od strane metal (underground) zajednice u Srbiji. Da, postava našeg benda je od samog početka ista, razlog tome je verovatno taj što smo sva četvorica bliski prijatelji (pre svega) koji gaje ljubav prema sviranju, uvek se trude da izvuku maksimum iz datih resursa/okolnosti i rade na realizaciji zajedničkog cilja – a to je što kvalitetniji muzički izražaj benda. Trudimo se da sve odluke unutar sastava donosimo demokratski; naravno, kao i u svakoj drugoj grupi ljudi, dešavaju se nesporazumi, sukobi mišljenja, al’ ne postoje konflikti (a ni ne stvaramo ih) koji su nerešivi. Smatram da je to velika snaga Alitora – kompromis, prijateljska ljubav i ljubav prema muzici. Verujem da postoji specifična „hemija“ unutar ovog benda, koja se reflektuje na našim nastupima i u muzici koju pravimo. To publika očigledno prepoznaje i mnogo sam ponosan na to.

BR: Kada je u pitanju diskografska aktivnost, objavili ste jedan studijski album i još par izdanja pored toga. Budući na staž benda, dalo bi se zaključiti da vam je bitniji kvalitet nego kvantitet, odnosno da niste od onih koji samo štancuju albume kao na traci, nego volite da posvetite značajno vreme celokupnom procesu koje jedan novi album zahteva?

Marko: Ovo je 6. godina postojanja našeg benda, kada je planirano snimanje/objavljivanje drugog albuma. Od izdavanja prvog „Eternal Depression“ (LP, Witches Brew 2014) prošlo je 3 godine, što smatram da je skroz prihvatljivo. Nama je kvalitet od samog početka na prvom mestu, nikada nismo želeli da izbacimo pesmu ili album samo da bi to uradili. Ideja/riffova nam nikada ne manjka, to je tako kada u bendu imate izuzetno talentovane gitariste i neverovatnog bubnjara (kao što je slučaj kod nas), al’ da bi neka ideja postala pesma kojom su sva četiri člana benda zadovoljna, neophodno je vreme i rad. Da izbacujemo album na svake 2-3 godine, ja ću biti i više nego zadovoljan. Jer smatram da je to dovoljan vremenski period za zaokruživanje jednog izdanja.

Foto: Milan Šurbatović

BR: Nedavno ste objavili novi singl, “Patterns Of Redemption”, a za njega je ujedno i snimljen video spot. Koji je dominantan motiv pesme-spota i sa kim ste sarađivali tokom njegove izrade?

Marko: Spot za pesmu “Patterns Of Redemption” je snimljen u saradnji sa jednim od trenutno najperspektivnijih filmskih stvaraoca u Srbiji – Nemanjom Ćeranićem, koji je bio režiser i vođa ovog projekta. Nemanja trenutno radi na realizaciji dugometražnog filma „Volja sinovljeva“ za koji se predviđa da može biti prekretnica u domaćoj kinematografiji. Iskoristiću ovu priliku da pomenem i ostatak produkcijskog tima, bez kojeg realizacija našeg spota ne bi bila moguća, a to su Milan Petković (direktor fotografije), Marko Marjanović Marinčić (montaža), Milan Tane Tankosić (glumac), Strahinja Madžarević (scenario) i Andrija Ravas (šminker). Ideja je bila da snimimo jedan ekspresionistički video koji se bavi temom – da smo mi sami uzročnici našeg unutrašnjeg nemira i da sa saznanjem toga postoji šansa za rešenjem problema, a put do saznanja je prilično trnovit. Spot je minimalistički, ali je talenat i filmska pismenost produkcijskog tima došla u prvi plan, na šta sam veoma ponosan. Pokazali smo da je i sa izuzetno ograničenim budžetom moguće snimiti pristojan spot, ukoliko je projektni tim talentovan i postoji osmišljena strategija. Nemanja i ja smo pripremali/osmišljavali ovaj projekat nekoliko meseci. Saradnja sa njim je došla veoma prirodno, jer on i ja sarađujemo već neko vreme na raznim projektima. Lako radimo zajedno, prijatelji smo i razumemo se. „Patterns of Redemption“ je novi singl, koji se neće naći na drugom albumu benda. Ova pesma predstavlja svojevrsnu muzičku tranziciju sa prvog na drugi album. U vreme kada smo planirali ovaj projekat, „Patterns of Redemption“ se izdvojila od ostalih pesama, apsolutno je odgovarala tadašnjoj atmosferi i nju smo izabrali za singl. Tema (tekst) pesme je „healing process“ nakon prekida jednog dugogodišnjeg odnosa, ispraćen sa dosta unutrašnjeg preispitivanja koje dovodi do zaključka – rešenja „zagonetke“. Mislim da su tekst, aranžman, muzika pesme i video u veoma dobroj sinergiji na ovom singlu. Takođe, ovo je jedna od numera u čijem su pisanju učestvovali svi članovi našeg sastava.

BR: Kao i mnogi drugi metal bendovi na domaćoj sceni, i vi ste se odlučili da ulogu producenta prepustite Luki Matkoviću. Koji su sve razlozi za to?

Marko: Luka Matković je moj dugogodišnji prijatelj. On prati našu sviračku karijeru, od samog početka – tako da je veoma dobro upoznat sa našim idejama, željama i vizijom dobre muzike. Luka je čovek koji je pre svega veliki fan metala, izuzetno talentovan muzičar i producent. Niko iz našeg benda, pre Alitora, nije imao priliku ni da uđe u studio, a kamoli da snima, stoga je Lukina uloga u priči našeg benda izuzetno bitna. On nas je upoznao sa pojmom produkcije, podržavao nas od samog početka i pomogao nam da uvek damo 110% na snimanju. Što je izuzetno bitno. On je jedan od producenata koji stvarno želi da muzika koja se snima u njegovom studiju bude najbolji mogući proizvod benda i nešto što će publika slušati. Toplo preporučujem kako mlađim, tako i starijim bendovima saradnju sa ovim čovekom.

BR: Uprkos pauzi koju ste napravili poslednjih nekoliko meseci, činjenica je da ste jedan od koncertno vrlo aktivnih sastava koji su čak i dobili tu čast da prošle godine budu predgrupa (pored Obsucurae) Death DTA-u. Nastupali ste i u inostranstvu niz puta u okviru manjih turneja, kakva iskustva nosite sa njih?

Marko: Nakon koncerata u Bukureštu i Krajovi (januar 2017. godine) izjavili smo da naša koncertna aktivnost prestaje sve do objavljivanja drugog albuma, jer smo želeli da se posvetimo pripremi za snimanje. Međutim, u međuvremenu se desilo objavljivanje singla, poziv za nastup na Moto Festu i šansa za nastup na Arsenal Festu (istog dana kada nastupa i Anthrax na ovom festivalu). Jednostavno nismo mogli da odolimo, jer je uvek čast nastupati u Inđiji (nažalost, retke su prilike za to), a nastup „sa“ Anthraxom je ostvarenje dečačkog sna. Kao što sam rekao u jednom od prethodnih pitanja – mi imamo zaista dobar tretman od strane domaće metal zajednice (kada kažem to, mislim na publiku, novinare, organizatore, bendove). Dosta ljudi podržava i poštuje to što radimo, prepoznali su neki kvalitet (valjda), trud i iskren pristup ovome što radimo. Pozivi za nastupe na festivalima (Exit, Festival srpskog podzemlja, Revolution (Temišvar)) i koncertima sa velikim sastavima, kao što su pomenuti Death DTA (sada Anthrax) su samo posledica svega toga. Milan Rakić i Milorad Vučković (MH Concerts/Serbian Hellbangers), između ostalih koncertnih promotera i novinara u Srbiji, zaista maksimalno podržavaju naš rad i mogu slobodno reći da su ti ljudi naši anđeli čuvari u Srbiji – hvala im neizmerno na tome! Da, mi smo od izdavanja našeg albuma (Eternal Depression LP, 2014) zabeležili zaista dosta koncerata u inostranstvu – što nastupa u okviru višednevnih turneja, festivalskih koncerata ili pak vikend turneja. Iskustva su pozitivna, uvek, jer verujemo da se iz svakog nastupa može naučiti i nakon istog biti bolji. Nastupi u inostranstvu predstavljaju, pre svega, divne uspomene koje čine život, kao i male „profesionalne“ uspehe za svakog od nas.

BR: Pošto je nastupanje u inostranstvu za mnoge metal bendove u Srbiji i dalje san, da li biste mogli da im predočite neke stvari, recimo kakva je razlika između domaće i strane publike, na kakav prijem ste naišli, da li su ljudi bili zainteresovani za vaš merch i slično?

Marko: Imao sam priliku da godinu i po dana nastupam u Infestu, gde sam zaista mnogo naučio o vođenju i bookingu/menadžmentu benda. Recept je u suštini veoma jednostavan – sve zavisi od samih bendova, koliko su spremni da se posvete plasiranju muzike i koliko zapravo veruju u to što rade. Ako verujete u vašu muziku/bend, onda vam zalaganje za to ne predstavlja problem, već satisfakciju, bez obzira koliko to napora i stresa iziskivalo u određenim trenucima. Publika se razlikuje od grada do grada, od države do države. Mi smo najponosniji kada uspemo (kao totalni anonimusi) da zainteresujemo publiku za naš bend i pokrenemo ih. Na tim turnejama smo stekli zaista dosta poštovalaca naše muzike, upoznali sjajne promotere i bendove, u nekim gradovima više, u nekim manje. Suština je – ukoliko uspete da probudite neku emociju u publici ili uspete da prenesete emociju koju vi osećate na bini, onda možete računati na prodaju mercha, ponovni koncert u tom gradu… Veoma je prosto. Mi sve radimo sami po pitanju bookinga, marketinga/menadžmenta benda, imamo tu sreću da je bend okružen velikim brojem mladih i talentovanih ljudi, našim prijateljima, koji pomažu postojanje benda i daju svoj umetnički i moralni doprinos celoj ovoj (reći ću) pozitivnoj priči, na koju sam veoma ponosan (mislim na fotografa Milana Šurbatovića, dizajnere, audio/video producente). Bez toga, definitivno, ni delić ovih (malih) uspeha benda ne bi bio moguć i ne bi bio isti.

Foto: Milan Šurbatović

BR: Svirali ste na brojnim domaćim festivalima i binu delili sa nizom bendova koji se, poput vas, neumoljivo bore za svoju čvrstu poziciju na sceni. Da li bi možda posebno izdvojio neke od njih sa kojima ti je zadovoljstvo da nastupaš, a ujedno si i veliki ljubitelj njihove muzike?

Marko: Jedna od stvari koju smo zaključili na našim nastupima u inostranstvu je ta da domaći bendovi po kvalitetu ne kaskaju za bendovima sa strane. Čak ni za nekim mnogo većim i poznatijim sastavima. Velik je broj domaćih bendova koje slušamo i sa kojima volimo da delimo binu. Quasarborn (nekada Space Eater) je neverovatan bend. To su naši prijatelji sa kojima smo bili na prvoj turneji benda (Passing Through The Fire To Europe Tour 2014), odsvirali more zajedničkih koncerata u inostranstvu i sa njima imamo zaista divnu saradnju i odnos. Tako da, pored toga što smo zaista dobri prijatelji sa ovim ljudima, veliki smo poštovaoci njihovog rada. Taj bend čine neverovatno talentovani i disciplinovani muzičari – uvek uživam na njihovim nastupima. Pored ovog benda, izdvojio bih: Centurion, The Stone, Infest, Paimonia, Kolac, After Oblivion (bosanski bend), Regulator i Remedy (nekada Eyesburn). Postoji još niz domaćih bendova čiji rad pratim i volim, al’ ovo su neki koji su se u trenutku izdvojili.

BR: Da li, u dosadašnjoj karijeri, svi u bendu možda imate uspomenu na jedan određen koncert koji vam je urezan u sećanje kao najbolji, a isto tako i onaj koji biste voleli da zaboravite?

Marko: Nastup sa bendovima Obscura i Death DTA je ostvarenje sna, zaista. Chuck Shuldiner je jedan od naših najvećih muzičkih uzora, stoga je zaista bila ogromna čast za nas da nastupamo sa ljudima koji su delili binu sa „ocem death metala“. Kao što sam pomenuo gore, za nas ne postoji loš koncert, jer smatram da iz svakog nastupa možemo naučiti nešto novo – uvek komentarišemo naše sviranje, kako smo nastupali, reakciju publike. Al’ koncert na kom je sve išlo po zlu je naš nastup iz 2011. godine, u Staroj Pazovi, na trećoj svirci benda. Tada smo imali mnogo tehničkih problema – pucale su žice na gitarama na sve strane, a nismo ni mi bili „u elementu“ stoga smo morali da planirani nastup od 120 minuta skratimo na svega 40. To je ubedljivo najlošiji nastup našeg benda. Nadam se da se više nikada ništa slično neće ponoviti.

BR: Slušajući vaš najnoviji singl, vidna je određena promena stila, posebno kad je vokal u pitanju. Eksperimentisanje i širenje muzičke ekspresije je uvek mač sa dve oštrice kad je u pitanju prijem kod fanova, međutim, dosad ste naišli na većinski pozitivne reakcije. Kako vi na to gledate i da li ste zadovoljni urađenim poslom? Da li će promena stila prisutna u singlu biti odražena i na ceo album koji sledi?

Marko: Mislim da je ovaj singl prirodni korak napred. Nije nas bilo 3 godine, sazreli smo kao svirači i znamo malo bolje šta radimo – u komponovanju i aranžiranju – „pričanju priče“. Smatram da numera nije „klasičan“ singl, ali da je sjajna refleksija vremena kada je nastala i da je ta emocija prilično dobro pretočena u svaki od elemenata pesme. Ja sam prezadovoljan finalnim rezultatom, a i ostatak benda je, što je izuzetno bitno. Napredovali smo kao muzičari/ljudi i produkcija je sjajna – do sada, jedan od najboljih Lukinih radova. „Patterns Of Redemption“ se neće naći na albumu, al’ će ta tema „mrak – svetlo“ biti obrađena na albumu u celosti, jer je planirano konceptualno izdanje. U pesmama su prisutni različiti muzički uticaji – mislim da smo uspeli da proširimo zvuk benda i da kreiramo jednu zaokruženu celinu u kojoj svaki element čini vitalan deo iste, stvarajući na taj način jednu homogenu priču.

BR: Šta je vaš glavni pokretač pri stvaranju muzike, da li imate “ono nešto“ što vas uvek posebno inspiriše? Da li ste svi jednako uključeni u proces komponovanja ili ipak neko preuzima glavnu ulogu u tome?

Marko: Nema boljeg pokretača od trenutka na probi, kada stvaraš pesmu, kada razrađuješ ideju i ježiš se dok slušaš to što sviraš. Svako u našem bendu ima totalnu slobodu izražaja, znamo se već veoma dobro i jednostavno prirodno stvaramo muziku koja odgovara ovoj grupi ljudi. Nekada se desi da Jovan, Alek ili ja smislimo celu pesmu ili riff kod kuće, a onda tu ideju razrađujemo na probi/kod kuće, nekada se desi da na probi krenemo spontano u pravljenje pesme iz jednog riffa ili ritma. Muziku pišemo svi, a aranžmane radimo zajedno. Zaista se ni na koji način kreativno ne ograničavamo, jer želimo da ta muzika koju stvaramo bude priča za sebe – refleksija naših trenutnih razmišljanja i osećanja.

BR: Proteklih par godina obeležene su ekspanzijom mladih sastava koji žele da isporuče publici svoj paket metala i urade nešto veliko, međutim, ne uspevaju svi da opstanu u toj svojoj nameri. Koji biste savet dali onima koji su još uvek na klimavim nogama i nedovoljno sigurni u sebe?

Marko: Mislim da smo mi još uvek mali bend i da smo daleko od nekog ozbiljnijeg uspeha. Neophodno je još dosta rada i truda da bi se bar malo približili nekom eventualnom „uspehu“, stoga ne znam koliko sam merodavan da ikog savetujem u tom smislu. Ali, ono što iz mog dosadašnjeg iskustva mogu da kažem jeste da su istrajnost i iskrenost najbitnije stavke u celoj priči, generalno, u životu. Ja sam krenuo da sviram gitaru, jer nisam mogao u sebi da obuzdam taj poriv za sviranjem u bendu i nastupima. Kao klinac, svirajući gitaru i skačući po sobi, zamišljao sam da sam na koncertu – to je bilo izuzetno realno (u mojoj glavi) i u tim trenucima sam osećao neverovatnu energiju (da ne kažem snagu). Ta emocija – potreba za sviranjem u bendu i izražavanjem kroz muziku zapravo nikada nije prestala, već me je samo gurala napred, to je ono što je nama, pored naše muzike i talenta, bukiralo koncerte i postavilo nas tu gde jesmo, trenutno, na domaćoj underground metal sceni. Stoga – najbitnije je da ste iskreni prema sebi samima i da volite to što radite, da imate razumevanje za ostale članove benda i shvatite da je sviranje u bendu jedna divna stvar koja za sobom povlači još niz pozitivnih događaja i iskustava, ako radite kako treba.

BR: Kada pričamo o domaćoj sceni, čiji ste bitan deo, kako je vi kao bend posmatrate u celosti? Koje su joj dobre, a koje loše strane? Koji bi, po vašem mišljenju, bio jedan od načina da se ona dodatno razvije i unapredi?

Marko: Bendovi u Srbiji zaista imaju potencijal. Mnogi od njih su izuzetno talentovani i dobri muzičari, ali retko koji bend zapravo ima neku ideju o tome šta želi da postigne sa tim sviranjem i kako raditi na ostvarenju te ideje. Dakle, neophodno je da se dostupno znanje (sada je na internetu dostupan veliki broj knjiga, videa i članaka koji bendove upućuju u pravilno vođenje sastava i menadžment, koji je, nažalost, jedna od krucijalnih stvari) iskoristi u praksi. Neophodno je da bendovi to što rade plasiraju na što je moguće bolji način. Bitno je i da što pre naši festivali (kako „mainstream“ tako i „underground“) i promoteri krenu sa intenzivnijim mešanjem muzičkih žanrova. Bitno je da (na primer) hard rock publika zna da u Srbiji može pronaći sjajne heavy metal bendove, i suprotno. Na taj način bi se publici prezentovala široka lepeza izbora koji se nude od strane domaćih bendova. To je jedini način za boljitak, budući da smo medijski totalno zatvoreni, neophodno je da se svi (cela rock and roll zajednica) držimo zajedno i da svi rade na popularizaciji rock and roll kulture kod nas (kroz razne aktivnosti). Na taj način se možemo nadati nekom boljitku. Ali nepostojanje srednjeg staleža, totalni moralni sunovrat i celokupna socijalno-ekonomska situacija koja vlada u našoj zemlji je zapravo glavni uzročnik lošeg stanja kulturne scene, generalno, ne samo rock and rolla.

BR: Uskoro ćete, sa nizom kolega iz drugih metal sastava, nastupati na moto festu u Inđiji (15. jun). Kako se radi o manifestaciji za koju je karakterističniji klasičan hard rock, da li očekujete neku posebnu atmosferu i da li ste i sami ljubitelji tog neprevaziđenog zvuka koji, na kraju krajeva, leži u osnovi svega?

Marko: Ja mislim da će se na tom festivalu naći za svakog ponešto. Imamo tu autorske bendove, različitih muzičkih žanrova, od death metala do alternative rocka, takođe, biće tu i nekih „bajkerskih“ tribute rock bendova, stoga mislim da će svi ukusi biti namireni i da će biti dosta ljudi na festivalu. Lično se radujem koncertu u Inđiji, jer je uvek lepo nastupati pred nama dragim ljudima, prijateljima i našim sugrađanima. Vidim da postoji interesovanje za festival, ulaz je besplatan, nastupa 15 bendova, biće preko 8 sati muzičkog programa oba dana. Nema razloga da ne uživamo u jednom finom rock okupljanju u Inđiji.

Foto: Milan Šurbatović

BR: Ovog meseca ćete svirati i na Arsenal Festu u Kragujevcu (22. jun), gde će isti dan nastupati i thrash metal legende Anthrax. Kako se osećate povodom toga, da li ste nešto posebno pripremili za taj koncert?

Marko: Kao što sam pomenuo gore, Anthrax je jedan od mojih omiljenih bendova, gledao sam ih dva puta i za taj bend me vezuju posebna sećanja. Ja se mnogo radujem našem nastupu na tom festivalu, mnogo sam srećan i zahvalan na šansi koju su nam organizatori festivala dali. Otvaramo Garden Stage 22. juna od 20h. Nadam se da ćemo uspeti da zagrejemo metal publiku za Anthrax nastup.

BR: Hvala na izdvojenom vremenu za ovaj intervju. Da li biste za kraj želeli da kažete još nešto što smatrate bitnim, a što možda nije spomenuto kroz ova pitanja?

Marko: Mislim da smo prošli prilično detaljno sve teme kroz ova pitanja. Ja sam uživao odgovarajući na njih, nadam se samo da će čitaoci moći da pronađu bar nešto pametno u moru napisanih reči. Hvala na ovom razgovoru, vidimo se na predstojećim Alitor koncertima – na Moto Festu u Inđiji i Arsenal Festu u Kragujevcu!

Ostavite komentar: