Marko Milojević (Papi Chulo agencija): “Bitka protiv vetrenjača… ali pobedićemo”

markomilojevic1

Marko: “Kako da okarakterišem pakao? Ne mogu, nema karakter”

Kako živeti od rokenrola u Srbiji? Činilo se već godinama da je to samo misaona imenica. Marko Milojević osnovao je Papi Chulo agenciju i kao buking menadžer bendova poput Eyesburn, Kanda Koža i Nebojša, Goribor, ZAA pokušava da vrati profesionalizam u muzički biznis i da se izbori da muzičari naplate svoj trud. Marko za Balkanrock govori o svojim menadžerskim iskustvima, muzičkoj industriji, aktivnostima bendova koje zastupa i drugom.

BR: Muzička industrija u Srbiji je skoro nepostojeća, odakle početi sa njenom obnovom?

Marko: Zavisi šta nazivaš muzikom?!… Mislim na estetički smisao iste. Ja bih pre počeo odatle – krucijalnim pitanjem: „Kada kažeš muzika, na šta tačno misliš reci mi“, a onda je na sva druga pitanja izvodljivo odgovoriti. Ako pretpostavim da postavljaš pitanje u vezi sa alternativnom (šta god to značilo) muzičkom scenom, gitarskog usmerenja, onda nemam šta drugo da dodam osim da je i ona kao i svaki drugi vid „industrije“ na nivou ugrožene endemske vrste. Ne postoji „industrija“ ili nešto slično njoj, postoje samo njene nejasne naznake. Stoga nema ni obnove jer kako da obnoviš nešto što nikada nije ni postojalo, nešto što je na samom početku osuđeno da bude osujećeno? Dobar deo ljudi koji se bave ovim poslom – “so called” promoteri, organizatori, agenti, menadžeri, izdavači i ostali prvo mora da pročitaju koji red one nepostojeće literature o profesionalonosti i baš je šteta što ista ne postoji jer neki nikada neće naučiti (gorespomenti) a ostali će (čitaj: muzičari ponajviše) patiti. Opet, sve je to deo najranijeg vaspitanja. Neminovno. Začarani krug. Bitka protiv vetrenjača… ali pobedićemo.

markomilojevic2BR: Smatraš li da je to uošte izvodljivo?

Marko: Potrebne su korenite promene. Mora prvo da se izgradi nešto da bi se popravljalo. U prethodnom odgovoru sam već objasnio načine.

BR: Može li trenutno da se zaradi od muzičkog menadžerstva?

Marko: Čir na zelucu i dosta neplaćenih računa, svakako. Naravno, po koji dobar prijatelj i dosta uspomena, na kraju sve to treba zaraditi. Opet, puka egzistencija je na neki način obezbeđena mizernim novčanim ciframa ali prema onom starom „koliko radiš toliko i dobiješ“. Faktor snalažljivosti je uključen u spomenuto.

BR: Bendovi koje tvoja agencija vodi sviraju i izvan Srbije, kakva iskustva imaš u poslovanju van naših granice i kako bi ih uporedio sa poslovanjem u zemlji?

Marko: Bendovi koje moja agencija zastupa sviraju ne toliko često van naših granica koliko bih ja,verujem i oni, to želeli, ali uslovi su uglavnom svuda isti, samo su ljudi možda na nekim mestima profesionalniji jer imaju više sredstava za ugošćavanja izvođača na raspolaganju pa je i to neki faktor koji olakšava lakšu saradnju i sporazumevanje. Opet, u svakoj bašti je po neki korov, nemoguće je izbeći takve organizatore i jalove uslove ali moramo da se „rolamo“, preko trnja do zvezda.

BR: Jedan deo tvog posle ja da se postaraš da bendovi budu plaćeni pošteno za svoj posao. U mnogim mestima u zemlji ta naplata je skoro nemoguća. Ima li prostora za kompromis, ili publika u tim mestima mora da bude uskraćena za neki bend zbog toga?

Marko: Tamo gde je naplata nemoguća nemoguć je i nastup izvođača kojeg zastupam. Desi se ponekada da su na najmanje očekivanim mestima takve stvari zbog raznoraznih razloga neminovne ali postoje razne preventive kojima se takve neprijatne situacije u početku pregovora anuliraju. Takve anomalije nisu česte, a nisu ni retke, ali ono što je najbitnije jeste da publika skoro nikada ne ispašta zbog gluposti organizatora jer na kraju ne postoji druga reč za takav nemar osim Gluposti. „Organizatori“ su često fanovi ili prosto ljudi željni dokazivanja na lokalnom nivou ili nekakvog drugačijeg ličnog poriva zbog kog najčešće mi najgore ispaštamo.

BR: Šta po tebi idealan menadžer treba da pruži bendu?

Marko: Lepeza uslova bi bila izrečena od strane izvođača da je ovo pitanje za njih, ali pošto je za mene rekao bih u nekoliko reči da to pre svega treba da bude jedan izuzetan osećaj obostranog poštovanja i poverenja, matematičke preciznosti što se tiče ispunjenja uslova ali i izuzetnog osećaja za improvizaciju i snalažljivost jer tako se izvođaču uliva osećaj sigurnosti i samopouzdanja da ono što radi jeste ispravno, sve drugo se da doraditi,nadograditi.

BR: Šta sa druge strane treba bend, osim stvaranje dobre muzike, da radi kako bi ti mogao svoj posao da radiš kako treba?

Marko: Da me ne zamara glupostima. :)

markomilojevic3

BR: Možeš li da podeliš neku zanimljivu anegdotu sa posla?

Marko: Mislim da to ne bi bilo baš prigodno zar ne… ipak, ljudi koji se bave ovom profesijom su prvi ljudi od diskrecije ispred izvođača. Ima ih svakako mnogo, u to ne treba da sumnjate.

BR: A neko gorko iskustvo?

Marko: Najgori je onaj osećaj kada pre, posle i za čitavo vreme nastupa nešto nije u redu od najbanalnijih stvari kao što su neispoštovani uslovi do nekih najminimalnijih granica prihvatljivosti pa sve do tehničkih problema što je na brdovitom Balkanu čest slučaj. Tada ni organizator, ni izvođač, ni ja, niko, nije srećan. Svi su uskraćeni za to osećanje pripadnosti svetu bezbrižnosti koje muzika i izvedba iste nosi sa sobom.

BR: Kako bi predstavio tvoju agenciju? Šta bendovi dobijaju saradnjom sa “Papi chulo”?

Marko: Papi Chulo je jedna od najmlađih koncertnih agencija u Srbiji sa sedištem u Beogradu. Za svojih godinu dana postojanja PC agencija je organizovala oko stotinak koncerata širom Balkana.

Delovanje agencije je direktno proizašlo iz preporoda alternativne scene Srbije koja se oslanjala na čvrste temelje dugogodišnjih rodonačelnika gitarskog zvuka. Papi Chulo nije jedina ali je za sada sigurno jedna od značajnijih koncertnih agencija koja svojim predanim radom i zalaganjem za održavanje i popularizovanje čitave alternativne scene zaslužuje vodeće mesto među organizatorima raznih muzičkih i drugih kulturnih dešavanja.

BR: Koji vam je cilj?

Marko: Nastojimo da uvek ispoštujemo uslove izvođača koje zastupamo i one sa kojima sarađujemo kao i da pronađemo kompromisno rešenje između organizatora i izvođača. Naša misija je konstantno ažuriranje sluha slušaoca i postavljanje novog kamena temeljca nove alternativne scene. Obogaćeni iskustvom starijih izvođača i energičnim poletom mlađih, naša misija ima racionalan karakter.

BR: Kako se nosiš sa konkurencijom?

Marko: Nemam je. :)

BR: Koji sve bendovi trenutno posluju sa vama?

  • Kanda, Kodža i Nebojša
  • Eyesburn
  • Zaa
  • Bad Copy
  • Goribor
  • E-Play
  • Negative
  • Zemlja Gruva
  • Sunshine
  • Repetitor
  • Straight Mickey and the boyz
  • SevdahBABY
  • Sharks, Snakes and Planes
  • Fish In Oil
  • Leni Kravac
  • Sopot

BR: Šta bi od njihovih trenutnih aktivnosti izdvojio?

Marko: Kanda, Kodza i Nebojša predano rade u svom studiju pripremajući novi album i imaju već nekoliko pripremljenih festivalskih nastupa od kojih je jedan na najvećem festivalu u Sloveniji, na Lent festu, u gradu evropske prestonice kulture, Mariboru. ZAA i dalje nastavlja svoju hiperaktivnost koncertnih aktivnosti širom Balkana te će tako svirati sutra u Sofiji (9. maj) i promovišu svoj poslednji spot za novu stvar pod naslovom „99 Hope“. Eyesburn se priprema za jako angažovano leto koje je počelo 4. maja u Pančevu i završava se ko zna gde ali verujemo slavno, takođe se priprema promocija novog albuma pod nazivom „Reality Check“. Goribor je ponovo preko moje agencije koncertno aktivan i to me jako raduje te tako imamo dva nastupa već potvrđena u Nikšiću i Dubrovniku i još nekoliko koje čekamo. Bad Copy zagreva svoj sarkazam za vruće leto. Biće tu još nekoliko festivala na kojima će svi gorenavedeni izvođači nastupati periodično ali bi ovaj intervju prešao sve dozvoljene granice obimnosti ako bih nastavljao da nabrajam pojedinačne nastupe svih bukiranih koncerata koje sam do sada potvrdio.

BR: Koji kriterijumi su ti bitni da bi probao da dovedeš neki bend pod tvoje okrilje?

Marko: Ako misliš na njihove kriterijume onda bi to pre svega bili sjajno muziciranje na svakom mogućem nivou, požrtvovanost, kreativnost i na kraju popularnost, naravno.

markomilojevicnemanja

Marko (levo) sa rok fotografom Nemanjom Đorđevićem

BR: Najveći napredak u karijeri primetan je kod ZAA od kad su kod vas. Kako si uspeo da jedan ne-beogradski bend proguraš da sviraju na toliko koncerata i na nekim značajnim festivalima?

Marko: Misliš od kada ih zastupam? Nisam ja „probio“ njih, oni su mene. ;) Naravno, za svakog izvođača je potrebna požrtvovanost i nadljudska mentalna snaga da se izdrži put kojim su se ZAA-ovci provozali! Nema tu nikakve glorifikacije, samo realnosti, mogo kilometara i nekoliko kofa znoja. Niko ne bi trebalo da im zavidi, trebalo bi da nauče nešto od njih. Dobra skupina dobrih ljudi, velikih profesionalaca i znalaca svog zanata koji imaju dobar proizvod – kako ne „prodati“ nešto takvo?! Tako su oni probili mene.

BR: Koliko trpi tvoj privatan život? Da li uopšte možeš da odvojiš poslovno od privatnog?

Marko: Bavim se muzikom, nema ničega ličnijeg od toga, te je tako moj posao i moj privatni život. Nekome je možda to čudno ali prosto „posao“ je takav, nema radnog vremena, nema načina na koji se jedno može razdvojiti od drugog, mislim da je to kob svih velikih entuzijasta. Surova realnost i blistava čestica zadovoljstva. Neko bi rekao da se bavim određenom vrstom „biznisa“ ali ja ipak preferimam da za sebe kazem da se bavim kulturom, umetnošću. Nema tog novca koji može da kupi osećaj druženja sa svojim omiljenim bendom na turneji.

BR: Kakvu ti satisfakciju pruža bavljenje ovim poslom, ne računajući materijalnu?

Marko: Koja je ta materijalna? Hahah… To što ću videti svoj omiljeni bend Down 25. juna u Zagrebu, a dan pre njih Iggy and the Stooges. Je li to dovoljno? :)

BR: Koliko dugo se baviš ovim poslom? Šta te je navelo da rok novinarstvo zameniš menadžerstvom?

Marko: Nedovoljno dugo. Naveo me je jedan određen osećaj materijalne sigurnosti za koji se kasnije ispostavilo da ni on, kao i sve drugo, u ovoj zemlji nije siguran… i približavanje onome o čemu sam pisao jedno vreme jer biti i pisati u/o muzici nije isto. Nazovi me avanturistom…

BR: Kada smo se već dotakli rok novinarsta… Pisao si za Nocturne magazin, i iz prve ruke video kakva je situacija u medijima. Kako bi tu “situaciju” okarakterisao?

Marko: NM je jedinstvena borba protiv ružičaste „muzičke“ realnosti pre svega, pa tek onda časopis. Nisu oni birali da li će biti borci već su bili izabrani. Neka su! Meni je čast da sam bio član jedinstvenog kolektiva koji je iznedrio sva moja nadanja i očekivanja ali koja su me na kraju odvela na drugu stranu, u središte zbivanja onoga o čemu smo pisali. Bio sam član intelektualne okosnice muzičkih „kritičara“, pre bih rekao zaljubljenika u muziku, predvođenih dirigentskim palicama vizionarskih urednika i kolega novinara koji su na kraju svakog meseca, svakim novim izdanjem, britkim jezicima brisali granice izmedju „nas“ i „njih“, dovodivši „njihove“ reči na papir i „naše“ umove i uši u stadijum muzičke katarze. Meni, lično, je bilo važno što nisam radio sa ljudima koji imaju indiferentan stav prema svemu, tačnije, dok sam bio tu oni su bili sve suprotno od indiferentnosti i ta revoltna, buntovna, pokretačka snaga me je „vozila“. Svaka reč je bila kao svaki ton muzike o kojoj smo pisali, svaka, sa mudima. Mastodoni. Ali to nije bilo klasično novinarstvo u pravom smislu te reči. Nije to bila nikakva nauka koja se knjiški uči u onim virtuozno oronulim zgradam na Voždovcu već je to bio pakleni entuzijazam u svom najčistijem obliku. Bozon prapočetka želje za saznanjem „šta li su ovi što ih sada slušam mislili dok su snimali i miksali ovo“?! Što se tiče generalno novinarske situacije u medijima nemam šta da okarakterišem jer se nema šta okarakterisati. Novinarstvo ne postoji, ne postoje mediji, postoje samo korporacijske mašinerije koje preko ekrana diktiraju svaki tvoj tren,dah,korak,misao. Kako da okarakterišem pakao? Ne mogu, nema karakter.

BR: Koje savete bi mogao da podeliš početnicima u muzičkom biznisu?

Marko: Budite hrabri, emancipovani, elokventni, smireni, pošteni, obrazujte se… Ništa nešto konkretno ne bih imao da poručim budućim kolegama što ne bih poželeo svakome nevezano za ovaj posao. Najteže je biti čovek.

Ostavite komentar: