Marko Marjanović (Mark Rainey): “Big in Japan – To mora da ti bude želja”

rainey

„Svaka osoba koja tamo negde sazna da ja postojim, mene to čini mnogo srećnim. Fascinantno mi je da tamo negde neko zna da sam ja ovde u sobi sam napisao album“, citat je koji u jednoj rečenici objašnjava Marka Raineya i njegov cilj muzičkog stvaralaštva.

Marko Marjanović je mladi niški umetnik koji je startovao solo muzičku karijeru pod pseudonimom Mark Rainey, a nedavno je objavio i debi album „Farewell Sweetie“. Kada smo se našli da razgovaramo o njemu i njegovoj muzici prvo što je pomenuo je osećaj nelagodnosti što je završio album: „Znaš koliko mi nedostaje snimanje? Juče sam počeo da pišem jer jedino što sam radio 4 meseci je da sam komponovao i snimao i sad kao šta da radim? Šta ću?“

mark_rainey1Markova soba je posebna i neobična u svakom pogledu. Na zidu je nacrtana ogromna sova, otuda i ideja da je nazove „Owl room“. Ima uramljenu trzalicu Merlina Mensona i puno knjiga. Sa druge strane, neki bi rekli da je soba u haosu, sa čime se Marko nikako ne slaže, zbog papira sa ispisanim tekstovima pesama, akordima i razbacanom muzičkom opremom. Ali ta „sovina soba“ je zapravo Mark Rainey. To je njegov studio, njegov izvor inspiracije i ceo „Farewell Sweetie“ je nastao tu, uglavnom izolovan od spoljašnjeg sveta. Razgledam sobu, pokušavajući da zapazim što više detalja, prepoznajem neke gitare sa svirki i vidim jednu po prvi put:  „To mi je prva gitara na kojoj sam počeo da učim. U stvari nije, počeo sam da učim na jednoj mnogo staroj gitari. Evo je ona. Sad ima samo jednu žicu i pokušavam da naučim da sviram gitaru koja ima samo jednu žicu, jer i toliko je dovoljno. Koristim je nekad za komponovanje. Nekako mi suzi moć izbora. Aj sad ti napiši pesmu koja ima jednu žicu, kao izazov je nekako. Koristim je nekad za komponovanje samo sa jednom žicom. I napisao sam čak par pesama samo koristeći nju. I onda posle, kad uzmeš normalnu gitaru nekako ti se otvori novi svet, pa imaš mnogo više mogućnosti, ali kao ipak, dosta ti je jedna žica da napišeš pesmu. Ja volim te jednostavne ali genijalne stvari.

Na radnom stolu, ispred kompjutera koji je Markov svojevrsni miks pult, jer na njemu obavlja produkciju svoje muzike, stoji otvorena knjiga. „Učim međunarodno pravo“. Ti si pravnik?!, bila je moja redakcija. Poznajem Marka nekoliko godina, umetnička je duša i na kraj pameti mi nije bilo da ga interesuje pravo, što i nije daleko od istine: „Nažalost. Znaš, ja se mnogo uzdam da će muzika da krene na dobro i da neću morati da budem dosadni pravnik u četiri zida, ma koliko ljudi pričali da je to zanimljiv posao…meni nije nimalo. Slušaj, dolazim kod asistenta i pričamo nešto tipa ovo nije kreativni fakultet. A ona mi kaže – Bože, ovo je jedan od najkreativnijih fakulteta koji možeš da studiraš. Za ime Boga, napisao sam tri knjige i objavio dva albuma i ako ja ne pronalazim nešto kreativno u nečemu, to verovatno nije kreativno. Šta može u tome da bude kreativno, prijatelju moj? Imam jednog profesora, drži predavanje i kaže – I mogu da vam kažem nešto zanimljivo, ali ovo nije ni vreme ni mesto za to. Kao, ovo je pravo, ovde se ne dešavaju zanimljive stvari“, kaže kroz smeh. „Zašto bi ti proživeo ili imao neku lepu uspomenu sa ovog fakulteta?“, postavlja pitanje samom sebi. „Apsolvent sam. Nego, ne mogu psihički… muzika mi je jedini izlaz. To što ja imam problema sa tim anksioznim poremećajima i depresijom, to je stvarno zbog fakulteta.“, poverio se Marko. Ali ispada da je upravo to ono što ga navodi na snimanje i stvaranje Marka Raineya: „Onda se samo zatvorim u sobu za snimanje. I onda ide samo piši, snimaj, piši, snimaj… Uopšte ne izlazim napolje.“

_______________________________________________________________________

Nisi imao ništa na početku i napraviš sebe na heroja. Da budeš nečiji uzor, idol, da te drugi vide kao heroja. Da neki rade zbog tebe.

_______________________________________________________________________

Kada sam razgovarao sa Markom u toku je bilo snimanje prvog spota za pesmu „Wallpaper“ koji je pre nove godine kompletiran i dostupan na preko Jutjuba. „Koncept spota je trebalo da bude da ja vozim skejt i da igram fudbal, pošto baš volim da igram fudbal, i da upoznam neku devojku, pošto, takođe, volim da upoznam neku devojku (smeh). To je bio koncept, i onda padne kiša. Čisto da ispoštuje moje prezime Rainey. To je ograničilo igranje fudbala i ostale aktivnosti. I onda smo samo snimili simpatična mesta po gradu, poput Sremske ulice.“ Spot je snimao Markov drug iz osnovne škola Lazar Zagorac kome je ovo rediteljski debi. „Ovo mu je prvi spot, kao i meni. Do sada sam samo glumio po tuđim spotovima. Ja mislim da smo mi jedan od onih retkih bendova (misleći na period sa The Combs) koji je imao toliko svirki i festivalskih nastupa a da nema nijedan spot. To je, mislim, zato što smo bili lenji.“  Da li je novac bio problem? „Znaš kako, novac je jebeno mnogo prokleta stvar. Ja sam poslao preko 70 mejlova, išao svuda gde je moglo da se ode po Nišu i tražio novac za sponzorstvo, prvo za album i sada za spot. I to je toliko…znaš kada ti se neko smeje? Još radnik kulturi kada ti kroz smeh kaže Pa, dečko… Znaš koliko je to prokleto smešno.“

mark_rainey2Slušajući album, i njegovu priču, taj sirovi uradi sam koncept čini se da bi i izgubio čar kada bi bio rađen visoko budžetno. „Jeste! Kada sam izgubio svu nadu da ja mogu da dobijem za ovo neki novac od sponzorstva, shvatio sam da moram sve sam. Kupio sam ovu muzički karticu, kao muzički interfejs (Alesis) sa četiri kanala. Kupio sam mikrofon i Bogdanov otac mi je prodao njegove zvučnike. Nisam imao zvučnike ranije. Ties sam snimio, pošto su mi se pokvarili moji koje je moja mama kupila od njenog kolege za 10 evra…i ono, ne radi vufer. Nekoliko pesama sam snimio samo na slušalicama, jer nisam posedovao zvučnike. I ja sam to sve kupio sam i naučio sam za manje od godinu dana da produciram i snimam. Ja nisam ništa znao. Čak nisam imao ni internet. To je DIY do maksimuma. Bez interneta nisam video šta znači šta. I ti sedneš i imaš desetine i desetine samih plaginova, ekvilajzer, pa onda 50 nekih vrsti. Ja odsviram gitaru i onda isprobam sve što postoji. Iako mi verovatno 90% ne treba, ja sam morao da znam šta radi to, za šta služi. I onda je bio zabavan ceo taj proces učenja bez ičije pomoći. Zato mislim da se moj zvuk razlikuje od drugih bendova.“ Iako je sve radio bez novca, ovom muzičaru je ipak ambicija da mu u budućnosti ovo bude zanimanje od kojeg će zarađivati: „Ja se stvarno nadam jednog dana da ću da živim od muzike. Mnogo volim te heroje koji su spremili samog sebe i čini mi se da mi je to jedna od velikih želja. Da sam sebe napraviš na velikog heroja. A za to je potrebno mnogo rada, mnogo odricanja… Nisi imao ništa na početku i napraviš sebe na heroja. Da budeš nečiji uzor, idol, da te drugi vide kao heroja. Da neki rade zbog tebe. Ja imam neke moje idole i mnogo mi je drago kada njima pošaljem svoju muziku i oni se oduševe.

Tada je Marko i otkrio koji su izvođači bili uzori za takav sirov, melanholičan zvuk albuma: „Ja mnogo volim Bon Iver, prvi album (For Emma, Forever Ago, 2007), koji je snimljen u nekoj vikendici (u Medfordu, Viskonsin) i posle je u studiju samo dosnimio. Ja volim takve stvari. Recimo slušam Arctic Monkeys od 2006. i imam i one njihove prve demo snimke. Ja i dalje volim te snimke koje su snimili ko zna gde. Mnogo više volim taj rad kao, kao evo sešn što imaju po nekim, ko zna, gde snimaju The Libertines i Babyshambles. Ja mnogo volim tu sirovost, kao da ti osetiš pravog muzičara, a ne ti sad slušaš ko zna kakve mašine sve iza. To je glupo. Ti sada čuješ neki kvalitetan snimak u koji je neko uložio par hiljada evra i onda naiđeš na taj bend i pitaš se šta se desilo. Meni je Pit Doerti idol i ja volim kad oni greše i ispadaju. Nemam problema sa tim. Ali njihova muzika nije ispeglana. Ona je sve, verovatno, na ’jedan, dva, tri’ snimana. Ništa nema tu mnogo ubacivanja sa strane.“ Pitao sam ga za Tallest Man on the Earth, jer im je muzika dosta slična: „Da, mnogo sam tada slušao Tallest man on the Earth. Slušao sam Lanu Del Rej za neke pesme, jer je prokleto jednostavna i prokleto genijalna. Ja sve slušam. Mogu da ti sviram Slipknot i mogu da ti sviram Lanu Del Rej i Lejdi Gagu. Zato što je to muzika koja je sada aktuelna. Možeš ti da se ugledaš na muziku iz 70ih ali to sada nema mnogo smisla. Možeš da kradeš od njih neke fore“. Tu Marko otkriva i fascinaciju Džonom Lenonom: „Mnogo volim Lenona, jedan je od mojih idola, i gledao sam sve moguće intervjue sa njim. U jednom trenutku ga novinar pita u stilu Šta misliš, da li će u 80im da se pojavi neki bend kao što su Beatlesi? I za trenutak, mislim da je bio zatečen – Što bi se pojavio bend kao što su Beatlesi?. Čak je i on shvatao da u tom trenutku nema smisla vraćati se na Beatlese. Oduševio sam se kada on kaže: I kada sam bio klinac, još tada sam bio svestan, da neću za 20 godina da sviram Love me do, jer je to bilo tada. Tada ću da budem zreliji i sviraću drugačiju muziku. Tako da se i sam čovek iz Beatlesa ne bi vraćao na ono što je radio ranije, na Beatlese sa početka“.

Razgovor nastavljamo pričom o samom procesu snimanja debija: „Recimo, sve moje i gitare i vokale sam snimao na prvu. U stvari, samo neke stvari sam seckao. Recimo, I Love You In Japan je cela na prvu snimana. Sve gitare i vokali su snimljeni iz prve. Oba vokala. Jer želim tako. Zato što želim da se oseti živost da sam bio tu u sobi i da mi je bilo lepo, da sam se samo prepustio i pevao. Snimio sam recimo dve verzije za Pier i prvu sam nekako izbrisao. Izgubio sam je negde. Čini mi se da je ta verzija bila mnogo napetija, imao sam neke bubnjeve koji su baš odskakali od pesme i kao vatromet je zvučao. Kao petarde neko da baca…refren je bio takav…“ Što se tiče novog albuma, on će biti nešto drugačiji: „Sada Lorde slušam za naredni album koji zamišljam sa dosta elektronike. Ovde sam bio sebičan za prvi album, da sam sve radim, da pokažem da mogu i sebi, i drugima. Izvodljivo je, ali su ljudi razmaženi. Ne veruju da mogu. A sada hoću da skupim i druge muzičare“.

_______________________________________________________________________

U jednom od paralelnih univerzuma moja majka kaže, sedi Marko u sobu i komponuj, snimaj.

_______________________________________________________________________

Simpatično je što je Marko erotskom modelu Arijel Rebel posvetio pesmu Rebel a onda joj ju je i poslao preko Tvitera da presluša. Arijel mu je odgovorila sa Ovo je preslatko! Volim je! (This is so damn cute! I love it!).Ja to mnogo volim. Recimo, dopisivao sam se i sa Lakom. On je čak i studirao u Nišu na Zaštiti na radu. Mnogo je lako doći do tako nekih ljudi ako si uporan. I onda mi je drago što prihvataju moju muziku. Fora sa ljudima je što ima dosta muzičara koji će da puste muziku i kažu sranje, samo zato što nije iz njihovog domena, sveta. A čini mi se da veliki muzičari slušaju sve. Štagod im ti dao. Uglavnom će da preslušaju, jer oni shvataju koliko si ti truda uložio u to i koliko je, verovatno, bilo teško doći do njih i poslati im to.“ Na to se Marko nadovezao: „Mnogo je važno slušati što više muzike, i različite. I za komponovanje i za sam taj deo produkcije. Ja stvarno ne znam ko je to rekao, ali čuvam na desktopu – Loš umetnik imitira, a dobar umetnik krade. imam sliku sa citatom na kojoj je Pikaso dopisao svoje ime, a onda je Benksi precrtao i dopisao svoje. To je fora. Tako nastaju super pesme. Jer ti u svim pesmama čuješ nešto. Ja na to gledam kao da niko nema prava na muziku. Ti kada si to pustio u svet, to je gotovo. Imaš fore i da Oasis mnogo krade od Beatlesa i Lenona. Fora je da se, bar ja tako gledam, da se krade mudro. I sama ta ideja može da se uzme ali je ti izmeniš toliko inteligentno, da i onaj koji sluša novu muziku ne shvati da je to nešto što je on već čuo“. Da li onda osećaš da varaš sebe? „Ne, ne… ali ja to ne radim toliko. To mi je samo ideja. Jer ako već ne možeš sam, zašto bi pravio loše pesme sa kojima ne možeš ništa da postigneš, kad možeš da ukradeš dobru pesmu i da je napraviš mnogo boljom od onoga što sam možeš i napraviš neki uspeh. Ja tako gledam na te stvari, zato što volim tu pop muziku. Mislim, kvalitetnu pop muziku.

mark_rainey4Četiri tona i ta jednostavnost muzike upravo su Markov cilj: „Ja pokušavam da to što sviram bude što jednostavnije i intimnije. Mnogo mi je bilo drago kada je Peđa Živanović (osnivač benda Figurative Theatre) napisao da voli da stavi slušalice i pusti moju muziku pre spavanja jer je mnogo intimna. To je mnogo lepa stvar. Ja želim da moja muzika bude intimna. Da sediš u svojoj sobi, slušaš i da uživaš.“ Jednom delom ume da deluje i depresivno. U opisu albuma, koji si napisao, navodiš da može da se sluša kada si sam, ili u društvu…kada si sa devojkom ili opet slušati samo. To su baš neki kontrasti. „Mnogo mi je drago kada mi neko napiše da moja muzika iako je tužna, a zna se da ja to pišem da bih izbacio tu setu iz mene, ali ipak oraspoloži ljude. Te melodije jesu melanholične i tužne, ali ipak kao da im daje nadu. Jeste, danas je sranje, ali biće bolje. Znam da neće biti bolje sa vremenom, to nema smisla. Očekivati da će stvari da se promene samo zbog proticanja vremena, ne, stvari će da se promene tako što radiš na tome. Mogao sam ja da čekam pre godinu dana da mi neko da pare da snimim album, ali ne, ja sam seo i naučio sam da produciram i sam sam snimio album. Ja to pokušavam u muzici. Ako već danas nije išlo, ako danas nešto ne možeš da promeniš u vezi sa svojim životom, sutra već imaš mnogo veliku šansu. To je novi dan, imaš novu energiju i možeš nešto da uradiš. A ako sediš i čekaš da vreme to odnese, to se nikada neće desiti.

Zainteresovalo me je da li će uživo to nadalje da bude samo Mark Rainey, ili u pratnji nekog benda, na šta saznajemo da počinje sradnju sa gitaristom Todorom Živkovićem „Ja mnogo volim kako on svira. Kad gledaš njega kako svira to je strašno. On me je pitao da svira sa mnom, tako da će on svirati na novom albumu i uživo. Sviđa mi se koncept kako Dotri svira uživo. Zamišljam Marka Raineya kao mene, Todora koji svira gitaru, može i bas, i nekoga za semplerom. Već sam krenuo da snimam naredni EP, koji će biti između dva albuma. Isto sam mislio da bude melanholičan. Zamišljao sam tako akustično, i onda u pozadini Todor da svira drugu gitaru koja će da ima dosta reverba i dileja…atmosferično.“

Ti si toliko DIY i indi, ali opet slušaš pop i muzika ti je u neku ruku pop: „Da, ja se i trudim da bude pop. Nekako mi se čini da I Love You In Japan može da prođe kao neki pop. Mnogo mi je drago kada neko upamti tvoju pesmu. Zbog snimanja spota smo često slušali Wallpaper i onda, malo po malo, nego počne da je peva. To mi je mnogo drago. Trudim se da moja muzika, da barem ti refreni budu melodični, da budu pop. Da ćeš, kao kad čuješ Royals (Lorde) posle par dana da je pevaš. Tako recimo kad neko dođe kod mene i ja mu sviram nešto moje, posle mi stigne poruka od njega Ej, ja još pevam refren. Meni je barem to kvalitetna pesma. Kada neko čuje pesmu u bilo kom obliku, ako ti i neko samo kuca, lupa ili peva, i ako ti i to zapamtiš, to je dobra pesma. Ne sva ona skupoća instrumenata. Znaš, moja oprema je jako jeftina. Moja gitara košta 13.000 dinara. Sve je ovde u sobi prilično jeftino. Ja više cenim ideju i kako si uspeo da uklopiš tu melodiju za gitaru, a ne sad toliko taj deo skupe produkcije. I Kiton Henson, on je strašan, ne izlazi iz sobe, plaši se ljudi i retko kad nastupa. Dva albuma ima, prvi je izašao besplatno. Napisao ga je za prijatelja nekog kao rođendanski poklon. Strašan je! Jednostavan je, samo gitara i glas. Isto u sobi snimano, mada je on nešto kao i u studiju radio“.

mark_rainey6Svoj debi album „Farewell Sweetie“, kao i EP „Stay“ koji mu je prethodio, Marko je objavio za online izdavačku kuću Balkanrock Records. Na pitanje zašto se odlučio za free download soluciju i internet etiketu, rekao je: „Mogao sam da imam izdavačku kuću koja će da prodaje to, ali sam onda shvatio da to niko neće da kupi zapravo (smeh). Imam ponude vani, ali da se to prodaje, niko neće besplatno da ti izda sigurno. I onda sam mislio, čoveče, moji drugari neće nikada da poseduju album. Osim ako im ja pošaljem, ali postoji razlika poslati nekom i staviti na besplatan download. Ovako će mnogo više ljudi moći da dođe u kontakt sa albumom, ako je prvi besplatan. A drugi već mogu da stavim da se prodaje i da imam diskove. Želeo sam što više da sviram i da što više ljudi dođe u kontakt sa ovim albumom. Prvi je, pa ajde.

Više puta je pomenuo zatvaranje u sobu, rad u izolaciji, isključen od sveta, pokušao sam da saznam šta stoji iza toga: „Ej, ne znam, mislim da mi je trebalo. Fakultet me je uništio skroz. Vidiš koliko sam pesama spremio. Nisam sedeo i plakao…jesam neko vreme (smeh). Ali onda shvatiš, jebiga, to neće da pomogne.“ Koliko sam razumeo, neka depresija je bila u pitanju: „Da, jeste. Imao sam ja povoda za to. Imao sam povoda na početku. Zašto ostati? A onda sam prihvatio da ako depresivnim ljudima oduzmeš razlog depresiji, oni nemaju zašto da budu depresivni. A opet su depresivni… ti tražiš neki povod da budeš depresivan, nesrećan. Zato što u nekoj toj fazi ne postoji nada. Ti ne vidiš da će ikada nešto da se promeni. Kao da će zauvek da traje. Ti možeš da mi pričaš Ej, Marko, biće super , ne veruješ u to. Sa vremenom to prolazi“. Ali Marko je ipak video to svetlo na kraju tunela i u muzici pronašao sebe: „Sedneš i radiš. Fora ti je sa depresijom da izbegavaš stvari koji te čini takvim, i da samo radiš stvari koje te čine srećnim. Jebeš sve ostalo, radi stvari koje će da te usreće. Meni je u tom trenutku bila muzika. Zatvorio sam se i komponovao, komponovao… U tom trenutku sam mogao u bilo koje doba dana i noći da sednem i da komponujem. Sada sam se malo olenjio, kada sam završio deo sa komponovanjem i prešao na produkciju. Nije mi tada bilo potrebno da čekam inspiraciju.“

_______________________________________________________________________

Želim da putujem svetom, da imam koncerte, da postanem veliki u Japanu (smeh). To mora da ti bude želja – Big in Japan.

_______________________________________________________________________

„Owl room“ je puna knjiga. Što na srpskom, što na engleskom jeziku. „Mnogo je važno čitati za taj lirski deo. Ja obožavam knjige koje kupujem na kilo kod uličnih prodavaca. Kupiš šta ti dođe pod ruku i čitaš. Mnogo volim ove reč i misao knjige. 80 dinara su. Mnogo volim Hemingveja“. A kada ne čita ili komponuje, Marko vozi skejt ili igra fudbal: „Volim da vežbam slobodne udarce. To mi je fetiš. Mnogo volim zakrivljene udarce, felševe. I vežbam sve moguće udarce. Gledam ovde (na kompjuteru) sate i sate kako vežbaju udarce i onda odem u školsko dvorište i šutiram satima i satima i satima. Ali to je mnogo komplikovano. Tebi nema ko da objasni kako Mesi šutira one zakrivljene lopte, ili Karlosove iz pune sa lukom od pola metra, Ronaldove lopte koje propadaju… Ipak je lako da ti neko pokaže na Jutjubu, tamo sve izgleda jednostavno, ali izađi napolje i šutni loptu. To je promenljiva stvar, ne znaš gde on tačno šutira loptu. Ima mnogo super fora koje čak ni fudbaleri ne znaju. Zašto ono onoliko nameštaju loptu kada je stavljaju dole, pre udarca. Nameštaju na ventil, zato što je tu lopta tvrđa. Ima još jednu opnu gde je lepljen ventil. Uvek se šutira u ventil zbog onog spina. Tako ti je i sa gitarom. Tako je i kad razgovaraš sa nekim muzičarem. Polaziš od toga da ne znaš ništa i onda ga slušaš i skupljaš fore. Ako imaš, lupam 5-6 minuta sa nekim, pitaj ga što više stvari možeš.“

Marko, inače nema četiri prsta na jednoj ruci.  Kako ne može da prebira po žicama, niti da koristi klasičnu trzalicu, Marko na prst navlači trzalicu za klasične gitare i čak je pisao kompaniji Ernnie Ball da počnu da prave takve trzalice za levu ruku – „Odgovorili su mi da će je staviti na spisak“. Kada smo se dotakli te teme, nije imao problema da priča o tome. Za Marka je širi auditorijum čuo upravo u jednom novinarskom članku kada je predstavljen kao dečak koji svira uprkos svom hendikepu. „Ja nemam problema sa tim. Želim da to vidi tamo negde neko ko ima istih problema. Da neko vidi i kaže hej, ako može on tamo, mogu i ja. To je taj deo gde ja hoću da budem napravljeni superheroj“.

Kakve si reakcije na album dobio od prijatelja? „Odlične. Čak i ljudi za koje znam da su veliki kritičari muzike su me pohvalili, kao i emocije na albumu. Ja pišem muziku za ljude, ne pišem muziku da bi se ona dopala ljudima koji su opsednuti tehničkim stvarima. Pišem muziku za tebe, moju sestru, za drugare koji sede kući i žele da im bude lepo.“ Kako iz razgovora zaključujem roditelji mu nisu prevelika podrška – „Oni mi više žele da završim Pravni fakultet. U jednom od paralelnih univerzuma moja majka kaže, sedi Marko u sobu i komponuj, snimaj.“ Međutim, on smatra da je pogrešno da roditelji pritiskaju da radiš na muzici, ali kako kaže, poslušaju njegove pesme. „Ovako je super. Ujna me mnogo podržava. Ona mi pomaže. Jednoga dana kada Mark Rainey bude veliki muzičar, rekao sam joj skoro, sve će da delimo na pola, jer mi stvarno uliva nadu. Ma koliko ljudi pričali da nije bitno to šta drugi ljudi misle o tvojoj muzici, jebeno je mnogo bitno.“

mark_rainey5Njegove pesme su sve otpevane na engleskom jeziku, umesto na maternjem srpskom, a razlog je vrlo prost: „Prilično užasno zvučim na srpskom. Mnogo. Nemam svoju boju glasa. Čak i toliko sam loš da ne mogu da pohvatam tonove. Poeziju ovako pišem na srpskom. Mnogo se bolje izražavam na srpskom. Mnogo se trudim da se pri izgovoru ne oseća slovenski akcenat. Drug iz Engleske je bio kod mene i pročitao je moje pesme, a ja sam to snimao i onda pazio na dikciju“. Raineyev kolega i prijatelj Aleksandar Stošić iz niških bendova Nahty i Kiša Kerozina je podelivši na Fejsbuku novi album Marka Raineya stavio komentar da album nije za licemere koji su gadljivi na to kad neko naš peva na engleskom a pritom slušaju Skandinavce, Belgijance, Francuze itd. na tom istom jeziku što je Marka obradovalo. „Primer, moj omiljeni bend iz detinjstva je HiM, oni su iz Finske. Jesi čuo da su snimili neku pesmu na finskom? The Hives iz Švedske, isto. Njihov akcenat kad pričaju nema veze sa engleskim ali se u pesmama trude da zvuči pravilno. Imaš gomilu tih bendova koji pevaju na engleskom, samo je kod nas problem kad ne pevaš na srpskom. Zašto ti slušaš HiM onda? (smeh). Verovatno postoji i mnogo bendova koje slušam a ne znam da nisu sa engleskog govornog područja. Trudim se da maksimalno ispoštujem taj deo akcenta, jer para uši ako nije dobro. Nemam problema sa tim da prihvatim. Realno ne želim da se zadržim samo u Nišu i Srbiji. Želim da putujem svetom, da imam koncerte, da postanem veliki u Japanu (smeh). To mora da ti bude želja – Big in Japan.“

Raniji koncerti The Combsa i gostovanja sa bendom Plastic Sunday Marjanoviću su bila povod da on izdivlja po bini. Skakao bi, jurcao i istovremen svirao gitaru, a sada solo mora malo da spusti loptu: „Pošto sam sam na bini, ljudi su poprilično koncentrisani na gledanje u jednu tačku, samo u mene. Ja se zato trudim da unesem neku živost, iako je Mark Rainey mirnija muzika.“ Podsetio se i svog nastupa letos na festivalu Uličnih svirača u Novom Sadu: „To ti je ogroman broj ljudi za moju muziku koja nije baš za ogroman broj ljudi. I ti sad moraš što više fora da iskoristiš, moraš što više da se trudiš da taj scenski nastup zadrži te ljude koji imaju priliku da odu i na druge bine. I sad sam se ja dosta tu mrdao, čak mi je jednom ispao kabl. Svirao sam pesmu You make my angel cry koja je prilično spora i ima samo dva akorda. Ja sam se uplašio čoveče ovde ima mnogo ljudi, kako da sviram pesmu sa dva akorda? I zatvorim oči, i celu pesmu sam svirao sa zatvorenim očima. Pred kraj pesme, na onaj jači refren sam otvorio oči i svi onako stoje, ćute i gledaju. Nekako osećaš moć. Ne moć, uspeh. Vidiš ga. Uspeo si da tolikim ljudima zadržiš pažnju“. Važnim delom nastupa vidi kontakt sa publikom i razgovor sa njima: „Stvori vam vezu između vas. Nije dovoljno samo da sviraš dobro. Jeste, to je značajan deo toga, ali taj odnos muzičar i publika je mnogo važan. Da te oni prihvate, znaš. Kao da zajedno budete koncert.  A ne, tebi je to posao, odradiš ga, uzmeš pare i odeš kući. Mora da se oni osete kao deo tvog performansa“. To nam govori da je Marko prvenstveno drug sa svima, i da publiku ne vidi kao klijenta, slušaoca. „Koliko je tebi lepo, toliko i njima da bude lepo…a to je taj razgovor. Ti se od njih jedino razlikuješ što imaš gitaru i što je mikrofon ispred tebe“.

Ostavite komentar: