Marilyn Manson

The Pale Emperor

Izdavač: Hell, etc, 15.1.2015.

Producent: Marilyn Manson, Tyler Bates

Žanr: Alternative, Blues, Hard Rock

Trajanje: 65:31

2.7/5

Ocena

Dosta vremena je prošlo otkako sam poslednji put naleteo na nešto što je bukvalni primer iskrenog marketinga. Znate, onaj veoma retki momenat kada je na etiketi produkta koji je pred vama veoma jasno i konkretno stavljeno do znanja šta je unutra. Kao što, na primer, Suicidal Tendencies kod mene bude upravo to kao brzo rešenje. Poenta je da ne morate da gledate dalje, dešifrujete šta tu iza artikla može da vas nespremne sačeka. Nema farse, stvar je skroz naivna koliko je iskrena. Možete da verujete i svojoj intuiciji a i mašti, ako vam je volja.

Moram napomenuti da slušanje Mensona nakon 15 godina je veoma… čudno. Sećam se kada sam prvi put čuo pesme sa tada još svežeg “Holy Wood” albuma, u efektu šoka gledajući bizarne scenografije i kostime koji su mračili sa televizijskog ekrana kada je VIVA postojala a MTV još uvek imao momente slabosti da pusti nešto zanimljivo. U tom periodu, do preloma novog milenijuma, Merlin Menson je značio nešto. Aktivno je provocirao tinejdžersko divljenje i roditeljsko zabranjivanje kroz masu horor-film vizualizacija, provokativnim liričkim temama i tesnog industrial roka. Dve decenije kasnije, u svojim četrdesetim, još uvek se kreće isto, poput pantomime negativca koji kopa nostalgiju za svoju raskalašnu mladost, bacajući na slušaoca baraž osiromašenih šokova. Nu metal Ozzi Ozborn maltene.

Rekavši to, mogu se vratiti na primer etikete sa početka teksta. “The Pale Emperor” je upravo to… bled. Ne bled u smislu nijanse pudera koji koristi, već transparentno bled. Bled kao odsustvo pigmenta. Bled kao strah razočarenja kada skontate da su sva prikupljena iščekivanja pala u vodu. Bled kao lenj crtež slabo popunjenog papira gde je na mašti posmatrača da poveže onih par crtica u kompletnu sliku jer autor nije mogao da se maltretira. Bled kao oslabljeni smisao reči koja se isponovila previše puta. Petnaest prokletih godina.

Nove pesme je Menson pisao i producirao u saradnji sa Tajlerom Bejtsom, novim članom grupe na gitari i klavijaturi i kompozitorom koji na svom CV-u ima muziku iz filmskih ostvarenja kao što su Guardians of the Galaxy, 300 i Sucker Punch. Problem je što ni kombinovanim snagama ovaj dinamični duo nije uspao da stvori nešto što bi vam ostalo u ušima duže od, recimo, nekoliko dana. Bukvalno kao da su se sastali i odlučili da štikliraju listu svih mogućih mensonizama jer ne možeš pogrešiti ako igraš sigurno i radiš ono što najbolje znaš, zar ne? Muzičko znanje koje se prikupilo još iz škole Trenta Reznora i primenjujemo na svoj zamračeni način – check. Mala doza metaličkog gruva preko šuštavog glem roka – check. Pozadinski šum atmosferičnog mraka kakav se da očekivati u bilo kom random gotik klubu – check! Liričke teme koje sadrže moć, mučenje, seks, droge, nasilje, zavisnost i prazninu – check! Generički ritam bubnjeva koji smo toliko puta koristili, a sada ćemo da ih primenimo u čak tri pesme (“The Mephistopheles of Los Angeles“, “Slave Only Dreams To Be King” i “Cupid Carries A Gun“) – CHECK!

Ono što je na kraju proniklo je stilski najsvedeniji album koji je Menson do sada odradio. Veoma radijski pristupačan zvuk koji nudi razvodnjenu verziju nekada jakog šok-efekta kome je mesto u loži noćnog strip-kluba lepljivog poda i skarletnih garnitura koji se pojavljuje u nekakvom pseudo-erotskom filmu B-klase. Za razliku od prethodnih albuma, ovde nema nekog dominantnog vodećeg koncepta, što je možda i najbolje. Brajan Vorner je svakako u svojoj karijeri udario malu, ali sigurnu tačku kojom je zatvorio svaki razlog da nakon ovoga i dalje postoji.

Lista pesama:

  1. Killing Strangers (05:36)
  2. Deep Six (05:03)
  3. Third Day Of A Seven Day Binge (04:26)
  4. The Mephistopheles Of Los Angeles (04:57)
  5. Warship My Wreck (05:57)
  6. Slave Only Dreams To Be King (05:20)
  7. The Devil Beneath My Feet (04:16)
  8. Birds Of Hell Awaiting (05:05)
  9. Cupid Carries A Gun (04:59)
  10. Odds Of Even (06:23)
  11. Day 3 (04:11)
  12. Fated, Faithful, Fatal (04:41)
  13. Fall Of The House Of Death (04:31)

2 komentara o “Marilyn Manson – The Pale Emperor (2015)

  • SunKing baby

    Apsolutno se ne slažem sa ocenom i recenzijom. Ovo je najzreliji album Marilyn Manson-a. Konačno je izašao iz svoje muzičko-tinejdžerske faze u kojoj su još uvek bendovi tipa Slipknot, Korn, HIM ili neko deseti. Sve navedene prezirem baš zbog tog plastično-tinejdžerskog zvuka. Zapravo uopšte ne gotivim Marilyn Manson-a i njegove ranije radove nešto posebno. Zbog toga mi se ovaj album i svideo, zato što je ujedno neka čudna kombinacija dark muzike, bluza, roka i metala. Najmanje ima njegovog industrial prezpoznatvljivog stila.

    Ovo je jedan od retkih albuma koji mi se svideo na prvo slušanja i prijatno me iznenadio. Verujem da si ti očekivao starog Mansona, pa otuda razočarenje.

    No, čak ni Rolling Stone koji nema dlake na jeziku mnogo i poprilično je strog, ima bolje mišljenje nego što si ti dao. Ali to pripisujem prosto muzičkom ukusu i različitosti. :)

    http://www.rollingstone.com/music/albumreviews/marilyn-manson-the-pale-emperor-20150120

    U svakom slučaju svaka čast na tekstu i pisanju o albumu iz svog ugla. Domaće recenzije sam prestao davno da čitam jer su 90% njih hvalospevi o realno lošim bendovima, lošim albumima…. Kad vidim da neko ovakvu ocenu da, pročitam recenziju jer vidim da je slušao album.

    Svako dobro :)

    Reply

Ostavite komentar: