Marc O’Reilly: “Da bi napredovao kao muzičar, moraš da postavljaš izazove ispred sebe”

Marc O'Reilly
Koper, Zagreb, Ljubljana, Novi Sad, Beograd, Jagodina, Sofija, Priština, Kruševac, Temišvar su gradovi gde će irski kantautor, Marc O’Reilly, održati svoje koncerte, u okviru svoje regionalne turneje. O muzičkim počecima, ocu kao uzoru, kombinovanju dva posla, novom albumu, bendu, nervozi pred koncerte i mnogim drugim temama, razgovarali smo upravo sa ovim bluz-folk umetnikom.

Balkanrock: Reci nam nešto o tvojim počecima. Kada si počeo da sviraš gitaru, šta si slušao tada? Kako si odlučio da je bluz- folk tvoja stvar?

Marc O’Reilly: Počeo sam da sviram gitaru kad sam imao devet godina. Najpre sam počeo sa klavirom, međutim, nije mi se baš dopalo, pa sam ubedio roditelje da mi kupe gitaru. Još uvek je imam, samo što je sada premala za mene. Moja prva sećanja u vezi sa slušanjem muzike datiraju iz vremena kada sam otkrio “Rumors“ grupe Fleetwood Mac, na kaseti koju su posedovali moji roditelji. Još uvek se sećam kako sam bio oduvan tim izdanjem, svaka pesma je bila odlično napravljena, a sviranje je bilo fenomenalno. Takođe, sećam se da je moj otac imao album grupe Deep Purple kojim sam, takođe, bio oduševljen.

Nikad se zapravo nisam određivao prema posebnom žanru, samo sam krenuo da pišem, da nastupam i ljudi su to nazvali bluz-folk-rok.

BR: Znam da dolaziš iz muzičke porodice. Da li je to presudno uticalo da i ti kreneš tim putem?

Marc: Definitivno jeste. Kao deca, oduvek smo bili okruženi muzikom. Moj otac i ujak sviraju u folk-rok bendu već pedeset godina i stvaraju muziku i dan-danas. Otac ima 72 godine, ali i dalje voli da nastupa vikendima. Oni su moja najveća inspiracija i pravi uzori.

BR: Ti si po profesiji doktor. Kako uspevaš da balansiraš između redovnog posla i muzičke karijere? Mislim, ne može se reći da ti muzika predstavlja samo hobi, zar ne?

Marc: Studirao sam medicinu pet godina i tokom vremena na Univerzitetu, muzika je uvek bila prisutna, ali, da budem iskren, nikada nije bila dominantna. Svirao sam gitaru nekoliko puta nedeljno u svojoj sobi, ponekad nastupao, ali to je bilo to. Kada sam stekao zvanje, radio sam kao doktor tri i po godine, ali onda sam odlučio da nastavim sa muzikom. To je bilo nešto što sam morao da uradim. Tako da poslednjih šest godina pišem, idem na turneje, snimam, a između toga i dalje ponekad radim kao doktor na zameni – dakle, kada je neko bolestan ili na odmoru, ja ga pokrivam. Sjajno je što mogu da radim obe stvari, jer uživam i u jednom i u drugom poslu.

BR: Porede te sa mnogim slavnim muzičarima kao što su Ray Lamontagne, John Mayer, Bon Iver, John Martyn. Da li ti to prija? Postoji li neko drugi sa kim te porede, a da ti je posebno drago?

Marc: Zaista sam počastvovan svim ovim poređenjima, jer su to sve muzičari koje ja inače slušam. Nakon jednog koncerta u Holadniji, neko iz publike mi je rekao da čuje Thin Lizzy u mojoj muzici. Mislim da je to zabavno, ali i sjajno u istom momentu.

BR: Prošle godine objavio si treći studijski album „Morality Mortality“. Da li je naziv ploče nekakva poruka ili ima skriveno značenje?

Marc: Naziv albuma jednostavno obuhvata teme koje se na njemu nalaze. Na ploči sam se bavio sopstvenom smrtnošću, kao i smrtnošću društva, ali sam takođe ispitivao kako vlastitu, tako i moralnost drugih. Nadam se da ovo ima smisla vašim čitaocima?

BR: Da li se slažeš da je novi album „bendovskiji“ u odnosu na prethodna dva? Zadovoljan si prijemom kod publike?

Marc: Da, slažem se. To je jednostavno prirodni napredak. I da, zadovoljan sam, do sada smo dobili dosta pozitivnih kritika.

BR: Bio si na turneji sa džez-fjužn bendom Two Snarky Puppy, koji se mogu pohvaliti Grammy nagradama? Kakvo je tvoje iskustvo u vezi sa tim?

Marc: Da, bilo je odlično, fantastično. Oni su super ekipa i fenomenalni muzičari.

BR: Iako si tokom godina postao veteran kada su svirke u pitanju, pročitao sam da pre svakog nastupa imaš veliku nervozu. Da li se nešto promenilo tim povodom?

Marc: Ne, još uvek je sve isto, još uvek sam nervozan pre svake svirke. Veoma je zamorno, ali i dobro, jer me drži u stanju pripravnosti.

BR: Počeo si sa svirkama u malim klubovima, a tokom godina nastupao si na velikim festivalima kao što su Glastonbury i Electric Picnic. Šta više prija tvom senzibilitetu, male, intimne svirke ili velike festivalske pozornice?

Marc: Mislim da može da bude dobro u oba slučaja. Manji prostori nas teraju da promenimo dinamiku, ali to može biti veoma zabavno i stavlja nas na ispit kao bend. I na velikim pozornicama bude zabavno, jer možeš skroz da se prepustiš.

BR: Imaš elektropop bend koji se zove R, gde ti društvo pravi brat Pierre, a gostuješ i kao pevač na albumu džez benda Kairos 4Tet. Da li je to neka vrsta ličnog izazova da učestvuješ u projektima koji su izvan tvoje zone komfora?

Marc: Da, definitivno. Saradnja sa Adamom iz grupe Kairos 4Tet je bila veoma prijatna, naučio sam mnogo toga o snimanju i sviranju sa njim i njegovim bendom. To me tera izvan moje zone komfora, ali da bi napredovao i činio stvari interesantnijim, kao muzičar, moraš da postavljaš izazove pred sebe.

BR: Za kraj, možeš li našim čitaocima preporučiti neki dobar bend iz Irske koji te je oduševio u poslednje vreme?

Marc: Preporučio bih vam nove albume koje su objavili Wallis Bird, “Home“ i Overhead, the Albatross, “Learning to Growl“.

Ostavite komentar: