Linkin Park

The Hunting Party

Izdavač: Machine Shop, Warner Bros., 13.6.2014.

Producent: Mike Shinoda, Brad Delson

Žanr: Heavy metal, alternative metal, hard rock, rap rock

Trajanje: 45:12

3.7/5

Ocena

Linkin Park je tokom godina postao bend koji je teško skontati. Prva dva albuma su bila reprezentativna za, tada vrlo popularni, nu metal pokret sa početka 2000-ih i došli su u pravo vreme da zaposednu rok scenu MTV-a i postanu svetski poznat bend nove generacije.

Sa “Minutes to Midnight” sve je krenulo totalno nekim novim putem, sastav je odlučio da batali metal zvuk i distorziju i da se ubaci u više rok element, snažno prožet elektronikom i ambijentalnim zvucima. Naredni albumi, “A Thousands Suns” i “Living Things” su maltene u potpunosti izbrisali bilo kakav trag gitare i pretvorili nekadašnje pop metal ikone u neke čudne muzičke naučnike koji stvaraju čudne drone zvuke, atmosferične post rock pozadine, tekstualno se upliću u socio-političke teme, čak i nekadašnju prijemčivu pop formu transformišu u neki Depeche Mode/U2 zvuk (u ovom kontekstu se misli na neke od eksperimentalnijih pesama navedenih izvođača). Krajnji utisak je bio: “Sada imaju dosta šarenog materijala, ali ja više ne znam šta oni rade.” Problem je nastao onog trenutka kada ti eksperimenti sa žanrom, formom i sadržajem nisu izrodili nikakve snažnije numere i reakcija na njih je vremenom postala: “Slušanje Linkin Parka je nalik vožnji u liftu: uđeš u njega, kreneš, na putu do gore vidiš ponešto unutar lifta i čuješ neke razne zvuke, ali ti samo vreme proleti.”

I evo, nije se ohladio ni prethodni čudni album “Living Things” (ne žalim se za “Burn it Down”, “Lost in the Echo” je bio ok, samo malo previše melanholičan) koji je nastavio neki elektro-pop trip, sada već imamo novi eksperiment zvani “The Hunting Party” koji podrazumeva: “Vraćamo gitare!” Nisu oni matorci za gerijatriju, ali umeju li da gruvaju k’o nekada (za nas koji bismo više hteli da se gruva)? I je l’ dosta bilo sa klavirima, semplovima, govorima istorijskih besednika praćenih R’n’B matricama?

“Keys to the Kingdom” je kao uvodna pesma ona koja će nam reći: “Da, vraćamo gitare!” Dobro, dobro, čuje se tu distorzija, brži tempo koji kasnije prelazi u brzu pankersku “dvojku”, Chester je ljut od početka, zvuk je siroviji. Trebalo bi da su dovoljno besni. Ali, nije to više ono što karakteriše Parkovce. Sada je njihova glavna karakteristika što se unutar tri i po minuta pesme čuje pet do šest različitih uticaja i žanrova. Ja sam uvek za eksperiment, i mogu reći da LP zapravo treba slušati više puta da bi se skontalo više stvari koje se tu dešavaju. Ova pesma će biti definitivno dobra za otvaranje nastupa uživo.

Idemo na “All for Nothing” u kojoj gostuje Page Hamilton iz Helmeta. Ovde bih izdvojio dobar refren u kom Mike Shinoda vodi glavnu vokalnu liniju. S druge, smeta “navijački” uzvik Benningtona koji deluje neubedljivo i dosadno. Treba reći da je jedna od osobenosti na ovom albumu i značajan broj gostiju (pored navedenog Hamiltona, tu su i reper Rakim, Daron Malakian iz S.O.A.D-a, kao i Tom Morello iz nekadašnjeg Rage Against the Machinea i Audioslavea). Definitivno nisu napustili neke od apstraktnih zvučnih pozadina i intermeca između pesama unutar kojih možemo čuti “poigravanja” sa zvukom, kao i povremeni usemplovani govor.

Singl “Guilty All the Same”, iskreno govoreći, nije jedna od interesantnijih tačaka albuma. Činjenica da je gitarski zvuk ponovo u upotrebi ne doprinosi dovoljno pesmi da bi imala neku ubedljiviju energiju. Gostovanje Rakima prolazi gotovo neopaženo i harmonska progresija, kao i vokalne linije nisu posebno inventivne. Ipak, ovo će verovatno biti jedna od pesama koje će se često svirati uživo (nažalost). Ah, da, novina je i sviranje gitarskih solo deonica. I dalje ne pomaže.

Naravno, ništa bez apstraktnih filozofiranja sa “The Summoning” intermecom. Povratak na “A Thousands Suns” dane. ‘Ajde, da se napravi kao neki predah ali nije nešto neophodno.

E, sa “War” već nema zezanja! Pankerica, u dva minuta punom parom gitara, Chesterov hardcore urlik, brz i jak gitarski solo. Ova je za gubljenje uživo, pogotovo dobar momenat kada bend napravi kratku pauzu pa ponovo “grune” u refren. Nije loše, Linkin Park navlači hardcore košulju sa završnim semplom nalik na kraj pesme “Mr. Selfdestruct” od NINa.

“Wastelands” kao singl ponovo slabi tok albuma. Tu je prisutan neki igrivi ritam u kom Shinoda repuje (ponovo “A Thousands Suns” prizvuk), refren prilično dosadan. Trebalo bi da mogu i mnogo bolje, ne ide baš ovako.

“Until it’s Gone” je još jedan singl i za razliku od prethodnih, jeste interesantan. Pevljiva strofa i predrefren, dok će refren svi klicati tokom nastupa na festivalima kada Chester i Shinoda podignu ruke u vazduh. Blago tugaljiva, ali sa dozom motivišuće energije. Tekst nije za Nobelovu nagradu za književnost, ali dobro, prenosi poruku koja nam je svima jasna u jednom delu života.

Šta se dobije kada se Daron Malakian iz S.O.A.D-a susretne sa LP-em? “Rebellion” ukazuje da je sinteza dva benda donela zanimljivu kombinaciju. Drago mi je zbog ovoga, jer su uticaji oba sastava vrlo prepoznatljivi, a tok pesme je interesantan, melodije su dobre, gitarske deonice sa svojim terciranjem su direktno došle sa “Mezmerize/Hypnotize” albuma a refren je pamtljiv.

“Drawbar” i Tom Morello kao gost u pesmi. Završni deo pesme je dobar sa svojom harmonskom progresijom na klaviru, ali šta je sa celom numerom? Instrumental od skoro tri minuta gde se raspredaju neke atmosferične “mreže” uz pomoć gitarskih efekata i dodatne opreme. Nije li LP mogao bolje da iskoristi (kad tako moram reći) gospodina Morella? Nešto energičnije, možda agresivnije? Besciljno.

Kad se sve sabere na kraju – mešano meso. Definitivno će biti interesantnih novih pesama koje vredi čuti uživo ali neke zaista treba izbeći (neke od njih nećete ni moći, ako odete na koncert, nažalost, siguran sam). Realno, dopadaju mi se četiri pesme od ukupno dvanaest, iako su neke od njih samo instrumentalni prelazi ili intermeca. Pokušajte par puta, pronađite nešto za sebe ako možete, ali se ne zadržavajte. Lepo je što eksperimentišu, ali im fale jake, udarne pesme (koji god da je žanr u pitanju) i to ih muči već duže vreme.

Spisak pesama:

1. “Keys to the Kingdom” (3:38)
2. “All for Nothing” (3:33)
3. “Guilty All the Same” (5:56)
4. “The Summoning” (1:00)
5. “War” (2:11)
6. “Wastelands” (3:15)
7. “Until It’s Gone” (3:53)
8. “Rebellion” (3:44)
9. “Mark the Graves” (5:05)
10. “Drawbar” (2:46)
11. “Final Masquerade” (3:37)
12. “A Line in the Sand” (6:35)

Ostavite komentar: