Last Chance To Dance u Domu Omladine- poslednji hc ples u ovoj godini

T-error

T-error; Foto: Arhiva

Najave za jubilarno petnaesti Last Chance To Dance, tradicionalni decembarski koncert koji okuplja bendove pretežno hc i punk zvuka u Domu omladine Beograda, obećavale su mnogo.

Posebnu pažnju privukli su hedlajneri te večeri, osiječki Debeli Precjednik, a reakcije na facebook eventu najavljivale su rasprodat koncert. Međutim, ove godine organizacija nije prošla bez problema. Ubrzo nakon objavljivanja lajnapa, možda dve i po nedelje kasnije, kultni novosadski sastav Reflections Of Internal Rain odlučuje da ne svira na ovogodišnjem LCTD i biva zamenjen T-Errorom iz Niša. A kao da to nije bilo dovoljno, Debeli Precjednik na dan koncerta otkazuje svoje gostovanje usled iznenadnih ličnih problema, za koje se nadamo da će se brzo i lako rešiti. Ali i pored toga što je koncert ostao bez glavne zvezde, koliko god bilo degutantno iz takve grupe bendova nekoga posebno izdvajati, publika je maksimalno ispoštovala ovaj kultni festival.

Mala sala Doma Omladine polako i gotovo stidljivo počinje da se puni već oko 19 časova. Festival otvara Predrag Adamović iz bendova No Comply i Sweeper. Dok su ljudi cirkali Monster koji se delio na ulazu, zvuci Peđine akustične gitare odzvanjale su salom.

Sledeći na redu bili su Muerto Rico. Sastav se oformio ove godine ali čine ga vrlo poznata lica, naime, bend je sastavljen od bivših (i sadašnjih) članova bendova The Young Husbands i Technicolor Lies. Momci sviraju post-hardcore i screamo, ali nismo dobila ono što sam očekivala od njih, zapravo, potpuno su nadmašili sva očekivanja. Muerto Rico ima ozbiljniji muzički izraz, mračniji su i njihov zvuk je rezultat rada i iskustva zrelih muzičara.

Ali haos nastaje kada je odmah nakon Muerto Rica na binu izašao Soulcage iz Gornjeg Milanovca i potpuno izmenio atmosferu. U tom trenutku sala postaje dupke puna, a prve redove zauzimaju meštani rodnog im grada koji ih tradicionalno grupno prate na svaku svirku. Šutke i dupli stejdž skokovi bili su neizostavni delovi ovog nastupa. Publika je maksimalno ispratila ovu testosteronsku hc četvorku koja je početkom ove godine izbacila svoj prvi album. Soulcage nas je sjajno prodrmao, iako nas je ostavio gladnima za još ponekom pesmom, i pripremio teren za ostatak večeri.

Sledeći na redu su Blankfile, bend koji trenutno definitivno prednjači po kvalitetu muzičkih spotova koje izbacuju. Svirali su delove opusa svog trogodišnjeg rada pred vrlo veselom i entuzijastičnom publikom. Nastupi ovog melodičnog hc sastava izdvajaju se od nastupa ostalih bendova sličnog zvuka iz jednostavnog razloga: na njima se vidi da su srećni što su na bini i sviraju pred gomilom prijatelja, a takođe se oseća i jak duh zajedništva koji ih povezuje. Neizostavno se ljudi penju na binu ili pojavljuju iz bekstejdža, otimajući se za mikrofon. Bendu je dozvoljeno da svira duže nego što je predviđeno, a za sam kraj sviraju himnu prijateljstva i dobre zabave – “Close to our hearts”.

Bina se očistila od članova benda Blankfile i njihovih prijatelja kako bi se napravilo mesta za goste iz Niša, T-Error, koji je u nekom trenutku upao na lajnap umesto novosadskog ROIRa. Iako je postojao deo publike koji se radovao nastupu ROIRa, verujem da smo odlično prošli sa ovom izmenom. T-Error je svojim tvrđim zvukom vratio atmosferu koju je u tragovima Soulcage ostavio iza sebe. Dok nas voze kroz svoj dvadesetogodišnji rad, prva polovina Male sale postaje mosh pit iz kog je teško izvući se ne ozleđen.

Bend koji je došao iz Sofije, Last Hope, jedno je od imena koje ne treba posebno najavljivati. Kultni hc bend koji je već dve dekade na sceni doveo nas je do tačke usijanja, možda zato što nam je sa ovim bendom zaista bila poslednja prilika da zađuskamo te večeri. Publika horski prati svaku pesmu, leti pivo, lete ljudi. Cela sala se poga dok jedan od najboljih regionalnih hc bendova pravi sjajnu atmosferu napujdanu energijom. Ni sami nismo bili svesni koliko vremena je prošlo, pa smo odjednom bili oslepljeni svetlom koje je oko ponoći označilo kraj koncerta, te smo kolektivno odskakutali, neko na after, neko u kafanu, a neko kući.

Ovogodišnji Last Chance To Dance se sjajno izborio sa problemima koje su nastajali u toku cele organizacije, i još jednom dokazuje da ovakve manifestacije ne čine samo velika imena već i veliki ljudi koji će da se đuskaju iz godine u godinu do kasno u noć.

Ostavite komentar: