Wrekmeister Harmonies u Beogradu: Lamentna orkestarska atmosfera

Wrekmeister Harmonies

Wrekmeister Harmonies / foto: Nemanja Đorđević

Hladno decembarsko veče ponedeljka bilo je kao poručeno za unutrašnjost Elektropionira i nove nastupe dva interesantna sastava, domaćeg death folk sastava Tamerlan kao i  Wrekmeister Harmonies, eksperimentalnog muzičkog kolektiva iz Kanade koji je osnovan od strane kompozitora JR Robinsona. Tamerlan, koji predstavlja projekat i viziju Timura Iskandrova, predstavio je beogradskoj publici deo svog repertoara i na prigodan način uveo u svet ambijentalnih muzičkih svetova dok se polagano pripremao kanadski kvintet.

Tamerlan je započeo svoj set nešto malo nakon 21:30 i trio je vrlo brzo svojim akustičnim i ambijentalnim zvukom omađijao svest i uveo u neke vrlo mračne prostore, ali istovremeno i prostore pune smiraja. Kompozicije su tekle vrlo pitko i vrlo nenametljivo, čitav zvuk je fantastično bio prepleten sa svetlošću na sceni. Trio je vrlo mirno i nenametljivo izvodio pesme koje su u u nekim momentima podsećale čak i na neki vid orijentalne muzike. Vokal Timura je posebno dodao na kvalitetu muzike sa svojim volumenom i specifičnim basom koji se odlično uklapao u celokupnu sliku. Publika je u tišini, ali sa velikom pažnjom pratila set, koji kao da je podsećao na neki teatar u određenim trenucima nego na koncertni nastup. Na momente je bilo nekih manjih razmimoilaženja sa ritmom ali je sveukupan utisak bio izuzetno prijatan i odgovarajući. Publika možda nije nužno bila u prevelikom broju, ali je zaista podržala bend sa brojnim aplauzima i potpunim fokusom na čitav nastup benda.

Wrekmeister Harmonies se nedugo zatim popeo na binu i bez nekog naročitog uvoda u nastup započeo svoj set. Pošto se u okviru ovog benda nalaze i neki od članova koji su deo čuvenog Wrekmeister Harmonieseksperimentalnog benda (koji je takođe iz Kanade) Godspeed You! Black Emperor, karakteristike zvuka su vrlo prepoznatljive i u više trenutaka deluje kao da vam se pred očima odigrava film, ili bar u potpunosti verno prikazana studijska verzija materijala. Naravno, muzika benda je i zasnovana na izuzetno dugim i slojevitim pesmama, pretežno instrumentalima koji traju desetine i desetine minuta. Na mnogo načina nastup takođe podseća kao da je u pitanju film koji prati lamentna orkestarska atmosfera. Postoji podatak da je bend bio predgrupa Nine Inch Nailsu na turneji za “Hesitation Marks” album 2013. godine, i kada se zapravo sluša muzika i gleda nastup, u mnogo čemu je Wrekmeister Harmonies sličnog senzibiliteta i odnosa prema materijalu. Mnoge od tih pesama i podsećaju delom na neke od dugih ambijentalnih kompozicija Trenta Reznora. U jednom trenutku, u pauzi između pesama, Robinson se obratio publici sa rečima i pozvao da priđu bliže bini: “We’re not that scary. America is a scary place, but we’re not. We’re from Canada.” Robinson je u skladu sa mračnom i melanholičnom muzikom i podsećao na kojekakvog pogrebnika sa prostora nekadašnjeg Divljeg zapada sa svojim crnim šeširom, velikom bradom i kosom, kao i sa svojim glasom. Mnoge od deonica se prepliću jedna u drugu, setni pasaži na violini, zatim i sjajne, ledeno hladne melodije na klavijaturi, zatim distorzija u gitari koja se u određenim trenucima pojavi niotkuda a istovremeno je većinu vremena akustična i prepuna hladnih, distanciranih melodija.

Wrekmeister HarmoniesNe postoji kraj pesme, pa početak nove, kao neki uobičajen set. Ovo je muzičko putovanje koje neprekidno nosi priče u sebi, ponekad i teške ljudske priče i mnogobrojne uspomene. Prosto je sjajno kako bend bez ikakvog ega i sa iskustvom nosi ovakvu muziku ka publici koja ni ne govori jer nema ni potrebe, sve je već rečeno kroz duge i beskrajne melodije i ambijentalne deonice. Muzikoterapija na delu, ljudi tek posle dugo vremena počinju reaguju i to snažno. Kvintet nastavlja da “pliva” u svojoj pojavi i zvuku u mraku i zelenom svetlu. I tako do kraja, gde se svest konačno gubi i nestaje negde daleko, poput sna.

Možda je pomalo poetično, ali tako se jedino i može opisati ovakav nastup i ovakvi bendovi, kao muzička poezija koja se nenametljivo sliva kroz mnogobrojne svetove i portale, nestaje u njima i ponovo se pojavljuje. U tom smislu, još jedno veliko hvala organizaciji Resetor za ovaj 100ti koncert po redu, izvođačima i svima koji su zaslužni za ovakvo veče, jer ono treba da se pamti i u nekoj dalekoj budućnosti.

Ostavite komentar: