Laibach

Spectre

Izdavač: Mute Records, 3.3.2014.

Producent: Matevž Kolenc, Luka Jamnik, Iztok Turk

Žanr: martial industrial, neoclassical darkwave, electronic music

Trajanje: 56:45

4.0/5

Ocena

Kada je bio trend da muzičari otvoreno deklarišu svoje političke stavove, oni su proglasili političku neutralnost. Danas, kada politički stav znači gubitak nešto manje fanova a nešto više sponzora, a samim tim i manji broj nula na bankovnom računu, Laibach odlučuju da se po prvi put u karijeri opredele za jedno konkretno političko stanovište, objavivši album „Spectre“, opisan kao njihov novi politički manifest.

„Spectre“, kao i njegov prethodnik, album sa originalnom muzikom iz filma „Iron Sky“, pokazuju da druga decenija dvadesetprvog veka je decenija povratka Laibacha. Završetkom osamdesetih, koje možemo slobodno nazvati „zlatnim dobom“ Laibacha (u kojoj su prošli put od lokalne provokacije, preko disidentskog benda, do svetske atrakcije), rad Laibacha se talasao od uspešnih i relativno uspešnih cover projekata do znatno manje uspelih autorskih albuma, da bi u jednom trenutku veliki broj fanova i poznavaoca njihovog rada ostao zasićen njihovom estetikom i retorikom.

Stvari su krenule na bolje dolaskom sveže krvi, Mine Špiler na vokalima i klavijaturama, koja je sa Laibachom počela kao gost na live i nekim studijskim snimcima, da bi do kraja decenije iza nas postala punopravni član kolektiva. Može se slobodno reći da su vokali Špilerove, i njihovo harmonizovanje sa istim frontmena Milana Frasa, obeležili „Spectre“ i udahnuli Laibachu nov život. Ono što razlikuje „Spectre“ od ostalih albuma Laibacha jeste ta doza humanosti koju reflektuju kako tekstovi pesama, tako i sami vokali, uz svo poštovanje svih prethodnih ženskih vokala, saradnika Laibacha.

„Spectre“ je posvećen „svetom trojstvu“ liberitarianskog aktivizma 21. veka, Julianu Assangeu, Bradleyu/Chelsea Manning i Edwardu Snowdenu. Samim tim i ne iznenađuje naslov prve pesme sa albuma „The Wistleblowers“, jedne optimistične military pop pesmice o misiji uzbunjivača u savremenom svetu. Tema otkrivanja informacija koje su u svetu pre pomenutih „digitalnih Prometeja“, kako ih opisuje pesma „Eat Liver“, stavljane u domen teorija zavere, i njihovo poklapanje sa građanskim pokretima poput Occupy Wall Street ili Anonymous, su centralna tema celokupnog albuma.

U kontekstu građanskih pokreta kako u SAD-u, tako i Evropi, Laibach zauzimaju poziciju „masa koje traže da budu saslušane,“ kako kaže singl ironičnog naziva „Eurovision,“ proglašavajući „raspad Evrope“. Ništa blažu retoriku nećete naći i u stvari „No History“, koja predstavlja srž novog Laibachovog manifesta, pozivajući na istrajnost u naporima da iznedre sve potrebne promene u svetu. Pomenuti naslovi pozivaju pojedinca na preuzimanje društvene odgovornosti, što se da čuti u narednim, protestnim himnama „Americana“, „We are Millions and Millions are Like One“ i „Walk With Me“.

„Tipičniji“ Laibach materijal se može naći u pesmama „Bossanova“ i „Resistance is Futile“, obe obojene tipičnom laibachovskom ironijom, ranija pozivajući na mučenje, odsustvo političke i ekonomske kontrole i potpuni sistemski kolaps. Kasnija, oblačeći se u ruho Borg kolektiva iz serije „Star Trek: the Next Generation“ (inače distopijske vizije Genea Roddenberryja, tvorca franize, o pravcu u kojem čovečanstvo može da krene), pretvara „Laibach“ u simbol parazitske civilizacije koja kolonizuje sve pred sobom i asimiluje u svoje kolektivno biće. Otpor je, naravno, uzaludan.

Za sam kraj ostaje „Koran“, optimistični klavirski duet Špilerove i Frasa, koji nazivom rehabilituje knjigu čija reputacija nakon 11. septebra 2001. godine u Zapadnom mainstereamu nije najsjajnija. Laibach, naprotiv, na samom kraju albuma stavlja „Koran“ u kontekst slobode i jednakosti za sve, prevazilažeći granice religije ili nacionalne pripadnosti. Iako idealna za završetak slušanja ovog albuma, „Koran“ u deluxe verziji prati još četiri bonus naslova, uključujući obrade pesama „Love on the Beat“ Sergea Gainsburga i „See That My Grave Is Kept Clean” Blind Lemon Jeffersona.

Za sam kraj ostaje kratka debata o samom sadržaju celokupnog albuma. Iako treba pozdraviti hrabrost Laibacha da se nakon decenija rada smesti u aktuelni društveni i istorijski kontekst, treba takođe imati na umu da samu Laibachovu „Sablast“ proganja jedna druga sablast: neuspeh pokreta Occupy i Arapskog proleća, kojima je, između ostalog, posvećen ovaj album. Ipak, neuspeh ovih pokreta treba posmatrati kao dokaz da nije dovoljno samo izaći na ulicu, šetati, mahati transparentom i pevati protestne pesmice, a da će promene doći same od sebe bez zasukanih rukava.

Sa druge strane, da Laibach nisu svesni toga ne bi formirali svoju političku partiju, „Spectre Party“, čija namera je okupljanje ljudi širom sveta i njihovo usmeravanje u neku formu društvenog aktivizma. Na kraju krajeva, muzika ne poznaje granice, pa formula spoja muzike i društvenog aktivizma može biti dobitna kombinacja za dobijanje nekih političkih bitaka. U svakom slučaju, „Spectre“ se može posmatrati kao soundtrack turbulentnog vremena u kojem se globalno selo trenutno nalazi. Samo vreme će pokazati koliko će rad ovog Laibacha 2.0 imati uspeha.

Spisak pesama:

1. The Whistleblowers (3:31)
2. No History (3:16)
3. Eat Liver! (3:10)
4. Americana (4:28)
5. We Are Millions and Millions Are One (4:22)
6. Eurovision (4:38)
7. Walk With Me (3:55)
8. Bossanova (3:10)
9. Resistance Is Futile (6:54)
10. Koran (5:22)

Bonus

11. The Parade (4:04)
12. Love on the Beat (3:20)
13. Just Say No! (2:30)
14. See That My Grave Is Kept Clean (4:05)

Ostavite komentar: