Kraljevski progresivni rok Stevena Wilsona u Sofiji

Steven WilsonSinoć je u okviru turneje “Hand.Cannot.Erase.Steven Wilson nastupio u Sofiji. Trosatnim koncertom u sali Nacionalog dvorca kulture obuhvatio je sve važnije trenutke u njegovoj dosadašnjoj karijeri, tako da smo pored aktuelnog albuma imali prilike da čujemo i ranije radove, ali i nekoliko numera sa EP izdanja najnovijeg datuma “4½”. 

Čitavom utisku u mnogome je doprineo i grad u kome je koncert održan. Nihilizam, mizerija i sva ona emotivna stanja koja bude dela Wilsona savršeno su se uklopila u socijalistički brutalizam koji preovladava u arhitekturi glavnog grada Bugarske. Oblačan dan i masivne građevine bile su savršena uvertira za koncert, koji je zahvaljujući odličnoj organizaciji krenuo tačno na vreme. Sedišta u sali broj 3 bila su gotovo do poslednjeg mesta popunjena, a onda su praćeni beličasto plavim svetlima na binu izašli Nick Beggs zadužen za bas, prateći glas, a u pojedinim numerama i za gitaru, Adam Holzman sjajni džez klavijaturista, Dave Kilminster na gitari, Craig Blundell za bubnjveima i zvezda večeri dočekana ovacijama publike, Steven WIlson.

Prvi deo koncerta bio je posvećen izvođenju albuma “Hand.Cannot.Erase”, te je tako i otpočeto sa “First Regret“, nakon koje se po prvi put Steven obratio publici i za početak naglasio da voli da priča na koncertima, što se kasnije i ispostavilo kao istinito. Početak je bio rezervisan za nešto laganije numere i za “3 Years Older“, “Hand.Cannot.Erase” i “Perfect Life“. Interesantni spotovi i slike smenjivali su se na velikom platnu koje se nalazilo iza bine doprineli su utisku, a muzičari su se na trenutke savršno uklapali u vizuelnu kompoziciju svojim siluetama. Naredno obraćanje publici bilo je rezervisano za objašnjenje da je Wilson zapravo, iako je mnogima to neverovatno, srećan čovek, što je najpre izazvalo smeh kod prisutnih. A onda je nastavio sa tim da on, kao i svi umetnici, zna kako da sva svoja negativna osećanja pretvori u pesmu i onda ih (negativna osećanja) podari fanovima, te je u tom maniru i najavio, kako kaže, najtužniju pesmu sa ovog albuma “Routine“. U tih desetak minuta, koji su bili animirani i spotom i neverovatno dobrim ozvučenjem, ali nažalost glasom Ninet Tayeb samo putem tehnologije, imali smo priliku da prođemo kroz svih pet faza patnje.

Ovo je verovatno jedini rok koncert na kome se sedelo, ali količina tuge i patnje uz gotovo neznatne tračke nade provučene kroz pojedine deonice pesama lakše se prime i dožive na ovaj način, kako je Steven rekao. Od prvog do poslednjeg reda zvuk se savršeno čuo i svaki posetilac je mogao da uživa (mazohistički) u onome što je ovim koncertom pruženo. “Ascendant Here On…” označio je kraj prve polovine večeri, nakon  je usledila kratka pauza, koja  jeste neophodna nakon više od sat vremena mešavine elektičnijih tonova, progresivnih gitarskih deonica i mešavine glasova Stevena, Nicka i Ninet koji su preneli neverovatnu energiju budeći veoma snažna osećanja.

Na oduševljenje prisutnih druga polovina kreće sa pesmom iz Porcupine Tree perioda “Dark Matter” na koju se nadovezala “Harmony Korine“. Nakon toga usledilo je i kraće predstavljanje izdanja “4½” čiji je celokupni proces nastajanja Wilson objasnio, naime on je sačinjen od pesama koje se nisu uklopile u priču “Hand.Cannot.Erase”, ali su dobre i zaslužuju da budu objavljene i pogađate, perfekcionista je ponosan na njih, te je do kraja odsvirao “My Book of Regrets” i “Vermilioncore” i pokazao da zaista i jesu kvalitetne pesme i da su potpuno opravdano, kao i ostale sa ovog izdanja, predstavljene auditorijumu.

Govoreći o razvoju muzike, Steven se dotakao i ovogodišnjih tragedija u vidu smrti velikih muzičara i umetnika, a njega je posebno pogodio najpre odlazak Davida Bowiea, a potom činjenica da nas je pre svega nedelju dana napustio i Prince. U tom svetlu naglasio je da bi obojici voleo da oda počast, jer smatra da su šezdesete kao najveći virtuozi i stvaraoci koji pomeraju granice obeležili Beatelsi, sedamdesete Bowie, a osamdesete Prince. Međutim, na Davida nas je podsetio na krajnje neobičan način, ne obradom njegove pesme, već izvođenjem numere “Lazarus” i to iz dva razloga. Naime, pesma je trebalo da se nađe u filmu koji je Steven osmišljao sa svojim prijateljima, a deo teksta glasi “My David don’t you worry, this cold world is not for you”, a drugi razlog je naravno taj što se na poslednjem albumu Bowiea “Blackstar”, nalazi takođe pesma “Lazarus”.

Iako je puno pričao Wilson nijednom nije izgovorio Porcupine Tree, a puno je govorio o prošlosti, ranijim radovima, promenama u muzici koju stvara, kao i razlozima zbog kojih stvara. Mada je priznao da je i muzika biznis, otvoreno je rekao da stvara iz sebičnih razloga, da bi se on sećao lepo, da bi izrazio ono što oseća u sebi, a ne zbog publike, jer smatra da veliki umetnici ne treba da brinu o tome, jer ni Pikaso nije slikao da zabavi, već da izrazi sebe i tu je granica između zabavljača i muzičara odnosno umetnika bilo koje vrste. I stvarno, sinoć, kao i na verovatno ostalim koncertima, moglo je da se vidi, oseti i proživi koliko on uživa u tome što radi, koliko je predan, profesionalan i koliko brine i o najmanjim sitnicama.

Pred sam kraj koncerta više niko nije sedeo, a zvanični deo seta završen je ekspresivnim i tvrdim izvođenjem “Sleep Together” za vreme koje je između bine i publike bila zavesa iza koje su se poput silueta videli muzičari, a koja je poslužila za stvaranje holograma, koji je predstavljao vrhunac animacije, koja je tokom čitave večeri bila na uzornom nivou. Suvišno je reći da su se vratili na bis, odsviravši još i pesmu Princa “Sign O’ The Times“, a potom i jedinu pesmu za koju je Steven zamolio publiku da samostalo otpeva refren, jer smatra da je to jedna od retkih pesama čiji se stihovi lako hvataju i toliko su pevljivi, reč je o “Sound of Muzak“, onda je u depresivnom maniru i zatvoren koncert najtužnim pesmom “The Raven That Refused to Sing“, kojom je zaokruženo čitavo veče.

Koncert ovakvog muzičara, na ovakvom mestu i izveden na ovakav način, predstavlja savršenstvo ne samo za slušni aparat, već i za dušu, jer stanja kroz koja nas je Stevica uz pratnju odličnih muzičara proveo, ostavljaju zatečenim, toliko da u pojedinim trenucima niste u stanju da se pomaknete. Izlišno je govoriti o tome da niste sposobni da iskontrolišete suzne kanale, te se u instrumentalnim deonicama zagubite i samo osetite slane kapljice vode kako idu niz obraze, ali u mraku to ne vidi niko, a i ako ste stigli do ovog dela izveštaja zasigurno znate o čemu govorim. Jedino što se za kraj može reći je ono što Stevica sam nije hteo da kaže, a to je da je ono što su Bitlsi bili šezdesetih, Bowie sedamdesetih, Prince osamdesetih, Steven Wilson je danas i verujem da će se svako ko je imao prilike da uživo čuje ovog ekscentrika u potpunosti složiti.

Set lista:

  1. First Regret
  2. 3 Years Older
  3. Hand.Cannot.Erase.
  4. Perfect Life
  5. Routine
  6. Home Invasion
  7. Regret #9
  8. Transience
  9. Ancestral
  10. Happy Returns
  11. Ascendant Here On…
  12. Dark Matter
  13. Harmony Korine
  14. My Book of Regrets
  15. Index
  16. Lazarus
  17. Don’t Hate Me
  18. Vermilioncore
  19. Sleep Together
    Bis:
  20. Sign O’ The Times
  21. Sound of Muzak
  22. The Raven That Refused to Sing

Ostavite komentar: