Marjan i Aleksandar Stošić (Kiša Kerozina): “Nikada nam niko nije izašao u susret”

O samom nastanku, imenu benda, poteškoćama kroz koje je bend prolazio, kao i o prvom albumu, razgovarali smo sa okosnicom alternativnog niškog sastava Kiša KerozinaMarjanom i Aleksandrom Stošićem Stošketom.

Za početak, kako je nastala Srebrna Kiša Kerozina?

Marjan: Ja sam svirao sa Plasma-Arc Machining-om, a Kišu sam osnovao sa Bracom, koji je tada bio u bendu PRC. Došao sam na ideju da radim muziku koja nije trebala da se uklopi u ono što smo do tada radili. U Plasmi je sve bilo odmereno, proračunato. Kasnije to jednostavno nije uspelo. Tako je krenula cela priča. Bila je i ideja da se muzičari u bendu često smenjuju, poput raznih gostiju, kao Queens of the stone age. Problem je bio u tome što su ljudi koji su dolazili u SKK mislima uvek bili u svojim, primarnim bendovima, zbog toga sam se sada i dogovorio sa Stošketom, da radimo samo nas dvojica i bubnjar.

Stoške: Da, to je dosta teško, ja sam 2 godine u bendu, a pritom radim sa velikim brojem muzičara. Tako da ponovo probaš pesme koje već znaš, mada je svaki koncert izazov, u suštini. Ipak, nikad nisi siguran u sve to, ne znaš na čemu si, da li bubnjar svira isto, da li sve to štima kada neko drugi uđe u bend, jednostavno to prilagođavanje nije lako.

Otkud baš takvo ime benda – Srebrna Kiša Kerozina?

Marjan: Braca i ja smo tražili neko ime, ali na engleskom, tako da je u startu ime bilo Silver Kerosine Rain. Prve dve svirke su i bile pod tim imenom. Ali, sama ta reč Kiša Kerozina ima veze sa knjigom “Fahrenheit 451” i toga da oni pale knjige. Oni su vatropalci, nasuprot vatrogascima. U knizi Gaj Montag kišom kerozina spaljuje knjige, odnosno pisanu reč, tako da ima neke veze sa time. Šire značenje, sama ta „kiša kerozina“ ima veze sa apokaliptičnim vremenom koje je u neku ruku već nastupilo. Ne znam, možda je bilo pretenciozno to Srebrna Kiša Kerozina, pa smo skratili, taj prefiks Srebrna.

Stoške: Da, pošto već imamo Kišu Kerozina podrazumeva se da je ona srebrna, tako da je to praktično bilo suvišno. Ovo sada ima više smisla.

Da razjasnimo čitaocima, od sada pa ubuduće ste Kiša Kerozina?

Marjan: Na prvom koncertu, koji je bio u Majdanpeku na festivalu „Sounds and Visions“, bili smo plakatirani kao Kiša Kerozina.

Stoške: Da, sa ovim albumom kreće Kiša Kerozina. Na tom koncertu smo nastupili prvi put u sastavu Stefan, Stoške i Maki, kao trio.

U tom periodu ste odlučili da bend čini trojka, a ne četvorka, kao do tada?

Marjan: Pa znaš, mnogo ljudi je prošlo kroz bend. Krenuli smo kao četvorka, pa smo onda bili trio, negde krajem 2007. godine. Onda početkom 2008. skroz nova ekipa. Ali, kao trojka nam bolje ide, nekako je zvuk rasterećeniji. Pre smo imali dosta teži zvuk, neka heavy varijanta sa drugom rif gitarom. Ovako, malo distorzije, malo efekata.

U petak svirate sa beogradskim sastavom Stuttgart Online, u kakvim ste odnosima sa tim bendom?

Marjan: Sa njima smo svirali u Rexu prošle godine, zatim su nas rasporedili u Majdanpeku iste večeri, i za razliku od ostalih večeri gde je bilo po tri benda, te prve večeri smo bili samo mi i oni. Tada smo u restoranu nekog hotela u naizgled šali rekli kako još samo u Nišu nismo odradili koncert zajedno. A ja se i družim privatno sa njima, tako da je ovaj koncert logičan splet okolnosti. Da nisu oni mogli radili bi sa nekim niškim bendom, ili sami, nije nikakav problem.

Stoške: Ovo je trebalo da bude solo koncert kao promocija albuma, međutim, ljudi su hteli da sviraju sa nama, pa kao hajde, što da ne. Inače, sviraćemo baš koncert, i mi, i Stuttgarti. Neće biti svirke od 20 minuta, pola sata, niti nekog statusa gostiju.

Šta očekuje publiku na predstojećem koncertu u Feedbacku?

Marjan: Bukvalno dva koncerta u jednom. Mi imamo to neko gostoprimstvo da primimo bend sa strane, i da se potrudimo da sve prođe ok. Pošto su ovde ljudi navikli da na svirku dođu u 12h, tako će oni nastupiti drugi, da sve protekne super.

Stoške: Biće svakako dva cela koncerta. Oni će, prema njihovoj želji, svirati drugi. Mi ćemo svirati skoro sat i po.

Na prošloj svirci, pored pesama Kiše Kerozina svirali ste pesme Vašeg bivšeg benda Noćne Fiskulture, kao i pesmu “Veštačko Cveće”, niškog benda Wagner Hat Lang Gehalten, koji više ne postoji. Da li će to biti slučaj i sa ovom svirkom?

Marjan: Zasigurno nećemo svirati Van Gogh, haha. Pošto smo Stoške i ja autori svih pesama Fiskulture, i pošto smo nailazili na upite kada ćemo da sviramo te pesme, tada smo ih i odsvirali, čisto za stare fanove. A što se tiče Wagnera, kada sam ih čuo, tamo negde 95. , 96, meni je to bilo skroz super. Možda su tada oni bili jedini pravi alternativni bend u Nišu. To je bio omaž bendu, da se ta pesma ne zaboravi, a ne da bi krpili repertoar tuđim pesmama. Čak su nas ljudi odavde, iz Beograda takođe, nakon te svirke zvali da im damo snimak te pesme, tako da je priča išla dalje, što je bilo i najvažnije.

Stoške: Da, mi smo iz poštovanja svirali Wagner hat lang gehalten, jer je taj bend bio jako poznat u alternativnim krugovima 90tih godina. Na ovom koncertu ćemo svirati samo Kišu Kerozina, odnosno ceo album, znači 10 pesama, plus 4 nove pesme, ukupno 14 pesama.

Da li je ta priča oko Noćne Fiskulture tada potpuno završena?

Marjan: Noćna Fiskultura je prestala sa radom još 2002. godine. Nekako, posle raspada, mnogi ljudi nisu ni hteli ni da čuju za sledeće naše projekte: Plasma-Arc Machining i Nahty. Pitaju nas kada će koncert, a mi smo upravo svirali na EXITu, pa nas onda pitaju kad će svirka Fiskulture. Prošlo je skoro 10 godina, imamo snimke, EP-jeve, album, a neki nas još uvek vraćaju u 2002. godinu. Mi nećemo da se sakupljamo kao Goblini, jer bi to bilo stvarno bezveze.

Stoške: To je bila jedna od jedine dve svirke na kojoj smo svirali Noćnu Fiskulturu. Bilo je, prošlo je.

Kako objašnjavate upravo tu situaciju da mnogi muzičari sviraju u nekoliko benda, da li je to nužno dobro ili nužno zlo?

Stoške: Eto, ja sviram i u Nahty, Stefan u Plasmi, a u Kiši sam jednostavno pritekao bratu u pomoć na poziv. Pratio sam njihovu muziku i rad, slušao ih na probama, meni je to bilo dosta zanimljivo, i veoma mi je drago što sam ušao u bend, plus što nikada do tada nisam javno svirao bas gitaru. Za bubnjare je jasno, malo ljudi i svira bubanj, uvek su nekako u nedostatku, samim tim i sviraju u 3, 4 benda. Pa nije nužno zlo, jer ja lično to radim iz zadovoljstva. Na primer, svirao sam kao gost sastavu Figurative Theatre, zvali su me, sviraću opet, volim to da radim. Volim da nekom možda doprinesem nešto sopstvenom pričom.

Koji muzičari i bendovi su uticali na Vaš rad?

Marjan: Blonde Redhead, Midnight Oil, Pink Floyd. Ja sam dosta slušao Radiohead, i danas ih slušam, zatim At drive-in. Ima mnogo dobre muzike, i mi sami slušamo dosta bendova. Kao mlađi sam slušao i Block Out. Oni su 90tih u jednom trenutku imali zasigurno najbolje pesme, samo što je nekako Vranjković ostao u tim godinama, još nisu raskrstili sa tim Slobinim vremenom, još uvek imaju nešto protiv nekoga, nečega. Od novijih bendova sviđaju mi se Kriške, trenutno najsavremenija svirka u Srbiji, jedino mi vokal ne štima tu. Onda Petrol, Berneys Propaganda, iz Makedonije. Zvuk koji oni neguju je za mene prosto genijalan.

Stoške: Therapy, Smashing Pumpkins, Sonic Youth, to je velika trojka. Tu je i PJ Harvey. Od naših bih jedino izdvojio Obojeni Program i Darkwood Dub, koje dosta poštujem. Šteta što više ne postoji bend Projekat A iz Pirota, deo njih su sada u Kuririma.

Vrlo dobro poznajete Nikolu Vranjkovića. Recite nam, kako je došlo do Vašeg poznanstva?

Marjan: Mi smo 99. godine snimili album Noćne Fiskulture u Akademiji. Od negde marta 99. do juna 2000. godine, živeli smo Vranjkovića kući, spavali, na svakih desetak dana, dve nedelje smo dolazili, bili u studiju. On je stvarno neverovatan lik, profesionalac. Mi smo tu dosta i naučili, kako treba raditi pesme, kako podesiti zvuk, kako svirati gitaru u određenim situacijama. Takva prilika se retko kome pruža.

Šta se desilo sa tim albumom Noćne Fiskulture?

Stoške: Imali smo predugovor sa izdavačkom kućom „Metropolis“, ali jednostavno uslovi nisu bili dobri. Prevario nas je jedan lik koji je bio posrednik između nas i izdavačke kuće. Mi smo potpisali taj ugovor, ali nismo znali šta je u glavnom ugovoru, koga su oni mogli po sopstvenom nahođenju da napišu. To je bio mač sa dve oštrice, nismo znali šta da očekujemo i nismo smeli da rizikujemo.

Marjan: Sabotaža, niko nije ni hteo to da čuje, jer smo sa juga. Sa druge strane niko iz Niša nije stao na našu stranu, tako da je to ostalo negde po fijokama. Tada nije bilo interneta, retko ko je imao kompjuter, ali dobro, mi idemo dalje.

Kako su podeljene uloge u bendu, ko piše tekstove, muziku?

Marjan: Tekstove smo uradili otprilike pola – pola, ja i Stoške, a muziku sam malo više ja. Takođe sam i aranžman većinom ja, mada je neke pesme aranžirao i Dejan Ilijić. U budućem periodu će ceo bend raditi na pesmama.

Šta iskazujete u tekstovima Kiše Kerozina?

Marjan: Uglavnom iskazujemo neke lične stvari. Odmah da kažem da tekstovi nisu politički, nemaju veze sa politikom niti bilo kojim režimom. Iako smo živeli u najgorim godinama ni ja ni Stoške nikada nismo pisali tekstove sa političkom podlogom. Mi smo uvek pokušavali da pobegnemo od toga. Stošketovi tekstovi su vezani za ljubav, dok su moji vezani za lične frustracije i razočaranja, u vidu bivših prijatelja, odnosa ljudi prema drugim ljudima, ljudi prema životinjama, prema okolini uopšteno. Na primer, pesma „Virtuelni svet“ je pisana kada je My space bio hit, pre tri godine. Mene je oko toga jedna stvar potpuno izbacila iz takta. Radi se o tome da su neki ljudi bukvalno počeli da se kunu u svoje myspace drugare, koje pritom u životu nisu videli. To je vrhunac idiotizma.

Stoške: Lični doživljaj realnosti je neko moje objašnjenje tih tekstova. Ljubav takođe ima značajnu ulogu pri pisanju pesama.

Kakvi su Vam sledeći planovi, pretpostavljam da će posle koncerta u Nišu uslediti promotivna turneja?

Marjan: Posle svirke u Nišu imaćemo mini tour u Makedoniji. Sviraćemo 11, 12, 13, i 14. novembra, redom u Kumanovu, Štipu, Prilepu i Skoplju. Još samo Prilep treba da se potvrdi. Bitno nam je da se mrdnemo malo odavde. Nakon toga možda skoknemo do istoka, jugoistoka, zatim Pirot, Zaječar, Bor. Kasnije Beograd, pošto je najteže tamo srediti koncert, a da posle toga ostaneš na nuli, da pokriješ bar troškove.

Stoške: Cilj je i da odemo do Hrvatske i Slovenije. Logično je nekako da odemo do Hrtvaske, jer nam je album izdala njihova izdavačka kuća.

Na myspace stranici benda stoji da je Kiša Kerozina sa relacije Niš/Beograd, da li to tako samo zbog tvog (Marjan) prisustva u Beogradu?

Marjan: Da. Ja sam trenutno u Beogradu, boravim tamo, ali dolazim u Niš kada imamo probe. Pa da, da je neko iz benda iz Aleksinca bilo bi Niš/Bg/Aleksinac. Da se razumemo, mi uopšte nemamo taj trip da smo “niški bend”. Niš i kad je imao šta da da muzičarima meni nije dao. Kada je prošle godine snimana emisija “Bunt”, mene nisu zvali, iako smo tada kao Kiša Kerozina nastupili u Beogradu i na Exitu, za razliku od ostalih niških sastava. Kao da smo u nekom vakumu. Sa bivšim bendom smo u jednom poznatom niškom klubu imali zabranu od 2 godine nesviranja, samo zbog ega seronje koji je tamo radio. On je tražio da Nahty, gde Stoške svira, prepevaju pesme na srpskom, da bi uopšte svirali u tom klubu.

Stoške: Nama niko iz grada nikad nije pružio ruku, niti dao ikakav vid podrške. Da ljudi pogrešno ne skapiraju, Beograd nam je pa tek daleko, oni nam tek ništa dobro nisu učinili, ali to više nije ni bitno. Mi nikada nismo svirali na dočeku Nove godine, u centru grada, u ime neke političke partije ili slično.

Kakvo je stanje mladih bednova i koncertnih prostora sada, a kakvo je bilo pre nekoliko, 10 godina? Ima li razlike?

Marjan: Ma sve je ostalo isto. Ja sam u tadašnjem klubu „Bauhaus“ sam donosio binu da bih napravio svirku. I sada imaš dva kluba, i to je to. Nema izdavačke kuće, ako si pisac nema ko knjigu da ti izda knjigu, kao umetnik nemaš gde da izlažeš slike. Sve to ustvari možeš, ali ti trebaju određene kombinacije sa ljudima koji upravljaju ovim gradom. Nisomnija je, na primer, običan vašar. Taj festival treba ugasiti. Ona je bezbroj puta vraćana iz mrtvila. Čak i neke ljude, koji ipak znače nešto više, nije briga. Eto, Gale Kerber. U Beogradu kada kažeš Niš, prva asocijacija im je Kerber. Kada je on spomenuo neki mladi niški bend? Nikad. Uvek će da spomene ili samo Kerber, ili kuglanje. Takve ljude će uvek i da zovu po emisijama.

Stoške: Nikada nam niko nije izašao u susret. Tako ide priča.

Ostavite komentar: