Karizma

Smej se

Izdavač: PGP-RTS, 5.12.2016.

Producent: Dejan-Jelfan Jelisavčić

Žanr: hard rock

Trajanje: 43:52

3.2/5

Ocena

Nedavno sam sedeo u društvu troje ljudi različitih muzičkih ukusa. Neko je pomenuo reklamu (još jedno bledunjavo čedo PGP-ovog marketinga) za novo izdanje Karizme: „Ama, čuste li onu reklamu, ‘Karizma – vratili su se!’?“ Neko je dodao „Il’ barem javili su se!“, na šta smo se svo četvoro od srca nasmejali. I upravo činjenica da smo svo troje, iako ljubitelji različitog zvuka, prepoznali aluziju na verovatno najveći hit beogradskih hard rokera pokazuje da je Karizma – iako krajem osamdesetih učesnik treće lige jugoslovenskog roka, koji nije dospeo na stranice Janjatovićeve Ex YU rock enciklopedije – već obezbedio nekakvo, makar i skromno mesto u panteonu jugo-roka.

Osnovana sredinom osamdesetih, Karizma je pažnju šire javnosti stekla 1988. godine, kada je proglašena Pobednikom publike na zaječarskoj Gitarijadi. Njihov diskografski prvenac, Vreme je za nas, objavljen iste godine, i pored nekoliko komada solidnog hitičnog potencijala („Vrati se“, „Ne želimo kraj“, „Daj mi“, „Vreme je…“) i par muzički zanimljivih pesama („U noći bez sna“, „Ko sam ja“), doneo je ne odveć upečatljiv zvuk na tragu Def Lepparda i Bon Jovia. No zato je drugi album grupe, U snovima, objavljen tri godine kasnije, u svakom pogledu – izvođačkom, produkcijskom i vizuelnom – bio ozbiljniji od svog prethodnika. Sa svojim melodičnim, pevljivim komadima te okretanjem rok klasici u maniru pravog velikog glem sastava (izvrsnom obradom pesme „Ljuljaj me nežno“ Olivera Mandića), taj album je predstavljao jedno od najboljih izdanja jugoslovenske glem metal scene. Avaj, ako ste početkom devedesetih bili glem metal bend mogli ste se smatrati srećnim ako ste zobali poslednje mrve uspeha; ako ste bili srpski glem metal bend mogli ste se smatrati srećnim ako niste završili na frontu. Nakon što je načinila demo snimke za svoj treći studijski album, Karizma je prestala sa radom. Od pesama sa nesnimljenog albuma do publike je došao samo fank metal komad angažovanih stihova „Ludnica“, i prava je šteta što nismo dobili priliku da se uverimo da li bi Karizma tokom devedesetih nastavila put kao bend koji je svestan nužnosti evolucije zvuka i protesta u mutnim vremenima.

Nakon buma domaće metal scene početkom prošle decenije (čak su i neki ozbiljni ljudi to nazivali „novim talasom srpskog metala“) i povećanim interesovanjem za domaću hard & hevi tradiciju Karizma se vratila na scenu 2005. godine. Tada je objavljeno njihovo povratničko izdanje, kompilacija Retro-active, na kojoj se našao remasterizovan čitav U snovima. I na tom mestu se priča o Karizmi prepliće sa pričom o portalu na kome ovaj tekst čitate. Godine 2006. Karizma je dobila svoj fan forum, koji je ubrzo prerastao u internet magazin nazvan Balkanrock.com.

Otud je valjda jasno da je pojava novog studijskog ostvarenja Karizme u redakciji Balkanrocka dočekana u naročitoj atmosferi. Nije to šala, u godini kada naš portal slavi deceniju postojanja dočekati, nakon godina nepovoljnih okolnosti po Karizmu i domaću hard rok scenu uopšte (na samom albumu piše, ne bez tračka autoironije: „Snimano i mixano godinama“), povratnički studijski album starih prijatelja! Pa ipak, oko odgovora na pitanje kako suditi o tom i takvom izdanju dileme nije bilo: objektivno, dabome!

Album Smej se Karizma je snimila u postavi: Dejan-Jelfan Jelisavčić (vokal; pevao na U snovima i inicirao ponovno okupljanje Karizme sredinom prošle decenije), Dragoljub-Đoki Popović (gitara, član originalne postave) Dušan-Duca Janićijević (gitara i prateći vokal, član originalne postave), Saša Đokić-Đoki (bas gitara, svirao u grupi neposredno pre njenog raspada), Nenad-Žvaka Đorđević (klavijature i prateći vokal) i Dragan-Pizzi Živanović (bubanj, svirao u grupi neposredno pre raspada). Album je producirao Jelisavčić, a omot je dizajnirao nekadašnji bubnjar Karizme Goran-Edi Tadić (zaslužan i za omot albuma U snovima).

Smej se je izvođački sasvim dobar, bez zamorne virtuoznosti, aranžerski i produkcijski uspeo, sa pregšti jako dobrih rešenja, poput horskih deonica i deonica na električnom klaviru i orguljama kojima su pesme prošarane, ukusno upotrebljenog reverba, te detaljima kao što je pucketanje ploče u pesmi „Smej se“, zvuk ubacivanja novčića u telefonsku govornicu u „Ja te znam“, ili kloparanje tramvajskih točkova u pesmi „Dvojka“, koji doprinose stvaranju specifične atmosfere komada. Stihovi su, istina, daleko od poetičnosti, ama se to od žanra u kojem se Karizma afirmisala i ne očekuje. Smej se nipošto nije epohalno izdanje, no nudi nekoliko finih komada: vedra naslovna numera, bluzirana „Nema vremena“, te „Oluje“, prigodno izabrana za poslednju na albumu, koja je na tragu domaće rok tradicije; u Đorđevićevim deonicima u ovoj pesmi čitamo uticaj Mikija Petkovskog. (Sličnu svest o pripadnosti određenoj muzičkoj tradiciji nalazimo i u „Dvojci“, kako u zvuku, tako i u tematici. U istu kategoriju bi se mogla svrstati i „Ne vredi plakati“, sa citatom iz istoimenog klasika Zvonka Bogdana.)

Najbolji komadi na albumu su, dakle, balade. Znači li to da brže stvari nisu od vrednosti? Ne – ima u njima, mada je prevashodno reč o durskim komadima (iz kojih je jasno da je na rad Karizme najviše uticaja imao popu okrenutiji ogranak glem pokreta), pristojne količine tvrdoće. Problem je u tome što članovi Karizme nisu iskoristili priliku da svoj zvuk osavremene onako kako su to u poslednjih deceniju i po učinili najprominentija imena glem metal scene. Daleko od toga da je zvuk Karizme na ovom albumu sasvim arhaičan, ali je nekako odveć vedar i ispoliran, ni nalik sirovijem zvuku, povratku bluz korenima i pokušajima angažovanosti koji su poslednjih godina prisutni u radovima Wingera, Europea, Tesle, Deea Snidera, Tom Keifera, i Jacka Rusella. Glem metal estetike i poetike (članovi Karizme bili su, na sreću, potpuno svesni da bi ovo prvo danas bilo sasvim neprimereno) danas se drže samo mladi bendovi čije bi radove mirne duše mogli označiti kao glam metal revival. Većina velikih imena glem metala okrenula se traganju za novim izrazom, i šteta je što to nije učinila Karizma kao sastav koji je na jednoj (istina, maloj) glem metal sceni nešto značio. Sa tim je u vezi i zamerka na obradu komada „Takin’ Me Down“ grupe Hardline; da se razumemo, nije u pitanju obrada loša, naprotiv – Jelisavčić, Popović, Janjićijević i Živanović su, kada je o Smej se reč, najsnažnije zablistali baš u ovoj pesmi. Reč je, međutim, o komadu koji u originalu ne predstavlja pesmu vanserijsku – jedino po čemu se „Takin’ Me Down“ izdvaja od drugih fank-glem himni sa početka devedesetih jeste glas Johnnya Gioelia – i svakako su nešto nalik tome članovi Karizme i sami mogli napisati. (Mnogi koji se sećaju pokušaja domaćih metal sastava da manje poznate kompozicije inostranih grupa podvale kao svoje pitaće: „A jesu li Karizma napisali da je reč o obradi?“ Odgovor je: da, to je uredno učinjeno.)

Megjutoa, što? Smej se možda treba gledati kao album koji Karizma nikada nije uspela da snimi, mada je žarko želela. Vreme nastanka albuma Vreme je za nas i U snovima – uprkos mitovima (naročito živim među metalcima) o prohujalom zlatnom dobu domaćeg roka – nije bilo idealno kada je reč o mogućnostima mladog hard rok sastava da dođe do ugovora za ploču i da ploču snimi u uslovima kojima bi mogao biti zadovoljan. Smej se je, čini se, album kome se pristupilo sa željom da se iskoriste sve mogućnosti koje danas pružaju tehnologija, sopstveni muzički studio, pa i tokom godina koje su protekle od početka karijere stečeno iskustvo. Zato, mislim, Karizmi ne treba zameriti. A onda, tu je jako dobra tvrda „Zrno ljubavi“, na tragu Whitesnakea iz doba Slip Of The Tongue, metalizirani komad sa gudačkim deonicama, koja postavlja pitanja poput: „Zašto samo poneki grafit mi kaže da ljudi postoje? / Zašto pišu po zidovima, javnosti se boje?“ Ima, dakle, kao i početkom devedesetih, spremnosti i sposobnosti da se svira žešće i svesti da se u vremenima mraka ne sme ćutati, da se mora progovoriti u okviru svojih mogućnosti. Ima onda, valjda, i nade da će sledeći album Karizme zvučati baš onako kako bih ja voleo?

Spisak pesama:

  1. „Uvod“ – 1:08
  2. „Na tvojim rukama“ – 4:00
  3. „Ritam mi daj“ – 3:09
  4. „Bebo“ – 3:40
  5. „Pinokio“ – 3:52
  6. „Ja te znam“ – 3:30
  7. „Zrno ljubavi“ – 3:39
  8. „Nema vremena“ – 4:48
  9. „Ne vredi plakati“ – 3:36
  10. „Smej se“ – 4:21
  11. „Dvojka“ – 3:24
  12. „Oluje“ – 4:22

Ostavite komentar: