Kaliakra: Rokaj Bugarsko!

Scorpions Kaliakra

Scorpions

Da kojim slučajem imam tu moć (ili barem gomilu para) da napravim neki festival, verovatno bi headliner-i bili isti kao na ovom festivalu. Jer ova tri benda su sigurno u mojih Top 10, a možda čak i u prvih 5. Možda bih dodao još koji bend, ali to bi već bilo preterivanje. U svakom slučaju ova 3 benda bi sigurno našla mesto na nekom mom festivalu. E sad, što na takvom ne bi bilo više od hiljadu do dve posetilaca (ako bi se on održavao u Beogradu), to je već neki drugi (naš) problem.

Dan I – Motley Crue
Image
Motley Crue

Konačno mi je treća bila sreća. U trećem pokušaju sam upeo da izbegnem L. Harris. Što zbog uobičajenog kašnjenja srpskih vozova, što zbog naše urodjene opuštenosti, u Kavarnu smo stigli baš na početak nastupa male Harrisove. I dok sam čekao akreditacije samo sam uspeo da razaznam njene najave (pošto pesmu ni jednu ne znam, a gledao sam je dva puta) – ’’Ovo je pesma sa mog prošlog albuam’’; ’’a ovo je hit sa mog novog albuma’’. Vidi, vidi, tata joj je podario i drugi album. Kao igračku. Ali ne trošimo više mesto i vreme na malenu Lauren. Teško da ona može nešto više i bolje od ovoga.

A onda dolaze ONI. Gledao sam ih pre 18 godina i sada ponovo. Još jednom su posle uvoda krenuli sa raspadom od Kickstart my heart, što sam više puta čuo na ovoj turneji. Ima tu usporenosti Mick Marsa, falša Vince Neila (mada je večeras pevao iznenađujuće dobro, što će reći da nije mnogo falširao; ma kakav bi to Vince bio bez falša), Nikki Sixx nikada nije bio vrhunski basista (niti će biti), a Tommy Lee je jedina svetla muzičarska tačka u ovom bendu (koja se više loži na rap nego na RnR). Ali ipak ta ogromna energija nesavršenosti koja melje zove se MOTLEY CRUE.

Image
Tommy Lee (Motley Crue)

 

I onda provereni hitovi Wild Side i Shout at the devil. U jednom trenutku su mi i oči zasuzile, ali to je verovatno bilo zbog prejakog svetla. Kad smo kod njega, i zvuk je bio odličan.

Da ne nabrajam, evo set liste:

  • Kickstart My Heart
  • Wild Side
  • Shout At The Devil
  • Saints Of L.A.
  • Mick Mars solo/ Live Wire
  • Tommy Lee talk
  • Muthafaka Of The Year
  • Don’t Go Away Mad
  • S.O.S.
  • Primal Scream.
  • Girls, Girls, Girls
  • Dr. Feelgood
  • Home Sweet Home

Mickov solo je kao i uvek sastavljen od Hendrixovih tema, a Tommy je usmesto sola održao jedan kraći govor, koji mi je jako zaličao na ove iz naše skupštine. Naime, on je pričao kako nas sve voli, kao koristi priliku da pozdravi kompletnu ekipu koja je radila ovu evropsku turneju, kako su bili u mnogim divnim mestima, pa i ovde, po prvi put. Kada je publika skandirala Tommy, Tommy, on je otprilika rekao – Volim i ja vas. Onda je narodu dao nesto i da se popije, jer narod u ovim krajevima više voli da pije nego da jede. Častio je publiku Jaggermaisterom. Malo nas je palio da će skočiti u publiku, pa smo mi vikali Jump, jump. Ali to se naravno nije desilo. I tako, pravi cirkus sa sve ogromnim balonima u publici i na bini. Medjutim brzo dodje kraj- Posle samo sat i 10 minuta. Na bis jos dve pesme, što u zbiru daje sat i 20. Mala minutaža. Činimi se da nedostaju White trash circus, Looks that kill, možda Sick love song. Ali dobro – možda je ovo bio skraćeni festivalski nastup.

Image
Motley Crue

 

Ono što je najbolje radilo kod Crue-a bili su prateći vokali. Savršeni. Bolji nego da su tu bile Nasty Habbits (dve čuvene igračice i pevačice koje prate ovaj bend). Ali kriza je ekonomska velika. Mnogo je isplativije puštati prateće sa matrice. Tu nema greške. A za vizuelno – ma ko se još pali na dve zgodne plavuše. To je bilo 80-ih.

Za kraj svakako Home sweet home, uz veliki beli klavir na sred bine. Na njemu svira T. Lee. Svi ostali su oko klavira i patetično pružaju ruke na gomilu. Mnogo se vole (vidi u dodatku koliko). Pevač kao greši na početku pesme. Ukapirao sam da to u stvari rade na svakom koncerttu. A onda publika peva …. I da se sve to ne bi tako baladerski završilo pobrinuo se Tommy Lee koji sa publikom repuje imena svih članova benda kao i sam naziv benda. Šta ćete – voli čovek rap pa to ti je.

Image
Nikki Sixx (Motley Crue)

 

Inače, izostao je najavljeni spektukularni vatromet. Izgleda da im je ponestalo pirotehnike jer je ovo bio polednji koncert na evropskoj turneji. Uzgred, prethodni u Atini nije održan zbog kiše. Nas oko 10.000 posetilaca imalo je sreće. Bio je ovo, ipak, najslabije posećen dan na festivalu.

Dan II – Edguy, Blind Guardian i Scoprions
Image
Tobias Sammet (Edguy)

 

Ovo je bio najposećeniji dan. Stadion je bio pun. Otprilike preko 25.000 gledalaca. Ne znam da li je to zato što je tog dana bila najveća ponuda bendova, da li zbog Scorpionsa ili možda zbog Guardiana koji su imali evidentno brojnu publiku. Sve u svemu, nemačka muzička kolonija je sakupila najviše gledalaca.

Image
Edguy

Kao i svake večeri tačno u 20h počinje prva grupa – Edguy. Ovi momci su u 45 minuta potvrdili moje jako pozitivno mišljenje o njima. Otvorili su koncert sa odličnom pesmom za početak Dead or rock, sa novog albuma Tinitus Sanctus. Sa njega smo još čuli i prvi singl Ministry of saints, a od starijih Tears of Mandrake. Pored Lavatory love machine i nove Speedhoven, tu je i Superheros, a za kraj je ostavljen najveći hit King of fools.

Image
Edguy

Svirka sastava Edguy još jednom me je naterala da se zapitam zašto oni nisu veći i priznatiji. Tobias je odličan autor i pevač, bend odlično svira. Sve je tu. A oni još uvek otvaraju festivale. Možda bi im neki veliki hit dobrodošao.

Image
Tobias Sammet (Edguy)

 

O Blind Guardian-u ću najmanje napisati. Ne zato što su bili loši. Daleko od toga. Bili su dobri kao i svi ostali. Jednostavno njihv rad najmanje poznajem. Mada, pratio sam njihove prve albume i još po neki u toku karijere. Gledao sam ih prvi put u Beogradu. Ono što me je iznenadilo je da su i ovde pokazali da imaju jako veliku bazu onih tvrdokornih fanova. Od ove ekipe odličlnih i dokazanih muzičara može se još dosta očekivati i ako su već etablirani na metal sceni.

Image
Blind Guardian
Image
Hansai Kursch (Blind Guardian)

 

Na slikama ćete videti set listu i, kažu, najvažniju vizuelnu promenu pevača Hansi Kurscha.

Image
Blind Guardian
Image
Blind Guardian setlist

 

Ipak, za kraj večeri, Nemci koje su svi najviše očekivali – SCORPIONS.
Prve večeri menadžment M. Crue-a nije dozvoli fotografisanje ispred bine iz takozvanog photo-pita. Druge večeri Scorpions i svi ostali bendovi su bili mnogo fleksibilniji. Tako sam već pre početka nastupa Scorpsa uspeo da uslikam set listu i vidim da će to biti još jedan odličan koncert.

Image
Scorpions
Image
Scorpions setlist

 

Počelo je sa povratkom kući (Coming home) jer nemačke Škorpije ovde uvek nailaze na dobar prijem. Nastavilo se nešto umerenijim i starijim pesmama, pa pucačinama Make it real, The zoo, instrumentalna Coast to coast, a onda neizbežne balade Send me an angel i Holiday. Zatim nešto novija 321, a pre Kottakovog furioznog sola sa sve ispijanjem piva i pokazivanjem ledjne tetovaže Rockand roll forever (što isto piše i na ledjima njegove majce ali u drugačijem kontrastu crne i bele boje) čuli smo Tease me i Bad boys. Za kraj oficijelnog dela dve nešto brže – Black out i Big city night. Ne znam da li treba napominjati da je zvuk bio odličan. Iza njih je veliki Led ekran, a ovo je bio jedini nastup na festivalu koji je imao video bimove sa strane.

Image
Rudolf Schenker (Scorpions)

I bez uvida u set listu moglo se predvideti koje će tri pesme ostaviti za kraj. A mnogobrojna publika nije propustila priliku da ih gromoglasno pozove da izadju na bis.
Medjutim, sat je neumoljivo pokazivao da svirka Scorpionsa nije prešla sat i 30 minuta. To je više od Motley Crue-a, ali dosta manje od uobičajenog nastupa nemačkog kvinteta. Ostaje pitanje – a gde je Humanity?, naslovna pesma sa poslednjeg albuma koja je dosta dobro prošla na svim medijima.

Image
James Kottak (Scorpions)
Dan III – Cynic i Dream Theater
Image
Cynic

Dođosmo i do poslednjeg dana. Trebalo je sve to preživeti. Nije to samo festival. Tu su i plaža i more, pa improvizovani kafići (sa mnogo piva i roštilja) oko stadiona, pa čitava jedna ulica sa prodajnim štandovima svih mogućih HM i rock džidža – bidžama (majce, veoma jeftine, narukvice,sa i bez nitni, mindjuše, pa čak i perike, neki ukrasi za auto). Ma svašta. Sve ono što je jednom pravom metalcu, rokeru ili bajkeru potrebno. Znam ljude koji su kupovali po 10-ak majci.

Image
Cynic

No vratimo se muzici. Cynic su za mene najprijatnije iznenadjenje. Slušao sam ja njih sporadično. Znao sam da su odlični muzičari. Upozoravali su me na njih moji drugari iz Alogie. Ali njihv nastup me je oduševio. Takva perfekcija u muziciranju i zvuku. Mogu slobodno reći da su imali bolji zvuk i od zvezda te večeri Dream Theater. A očekivao sam da bude obrnuto. Jedino mi malo smetaju vokali – onaj grubi growl i onaj drugi melahonlični. Ali dobro – to je moj ukus. Možda neko baš to voli. Njihova mešavina metala, jazza, progressiva, psychodelie, fusiona i jos svega i svačega, dovodi do pomenute perfekcije.

Image
Cynic

Inače ovi momci su jedini izašli posle koncert ispred bine u publiku i potpisivali se, slikali i razgovarali sa fanovima. Svaka im čast.

Image
Cynic
Image
Dream Theater

 

Stižemo do kraja. Dolazimo do najperfektnijih muzičara. Tu nema geške. Sve je tačno i precizno. Šou program bubnjara Mike Portnoya svakako jedan od najboljih, ako ne i najboljih u tom domenu. Petrucci je bog gitare. Za mnoge nedosanjan san. Ne pominjem ostale, ali su i oni na vrhunskom nivou. I možda je baš tu ona kvaka. Možda je baš ta ultra savršenost ono što ih guši. Moram priznati da im je zvuk bio mnogo čistiji kada sam ih prethodni put gledao pre 7 godina. Sada se sve pretvorilo u zvuk jednog velikog bubanja. Koga prirodno prati bas. Tek tu i tamo se čuju Rudessove klavijature, često se i zvuk gitare gubi. Naravno, u centru pažnje je Portnoy. Labrie se pojavljuje na bini samo kada treba da peva. Kada ne peva – šta će on na bini? Sve oči su uprte ka bubnju. Čini se da smo svi tu da bi se videlo kako šef svira stojeći, kako vrti palice, baca ih u vazduh, dobacuje se sa roudijima. I sve to uz perfektnu tehniku. Da se razumemo. I ja sam bubnjar. Obozavam Portnoya. Ali sva ta hiperprodukcija mi pomalo postaje silovanje muzike. Čak sam čuo da je i sam Petrucci, potpisujući diskove jednom bugarskom fanu, pitao: Jel su svi ovi diskovi tvoji? (Čiko jel ovo sav lebac tvoj?) Baš imamo mnogo albuma.

Image
John Petrucci (Dream Theater)
Image
Dream Theater
Image
Dream Theater

I upravo usled te njihove hiperprodukcije ja nisam upeo da se setim kojom su pesmom počeli. Znam da su imali odličan uvod koji je bio sastavljen od brzog i efikasnog mixa njihovih najpoznatijih pesama, koje su se preplitale i ulazile jedna u drugu. Zato sam i prepoznao uglavnom one starije pesme,one za koje su radjeni spotovi ili one sa poslednjih par albuma, jer su mi oni nekako najsvežiji u sećanju. Tek kasnije sam, gledajući snimak koji sam napravio, utvrdio da su počeli sa In the presence of enemies, pesmom koja otvara pretposlednji album Systematic chaos. Sa najnovijeg albuma čuli smo dve koje počinju sa A: A nightmre to remember i A rite of passage. Sa onog pre njega Constant motion (znam po spotu). Prepoznao sam i nešto laganije a starije Spirit carries on i Hollow Years. Čuli smo i neizostavne glasove – Voices. Panic attack (sa Octavariuma), a i Learning to live (sada sam već počeo da se oslanjam na snimke koje sam napravio). I naravno neizbežna Metropolis. Za bis je ostavljena As I am (Train of thought 2003.). I kada su svi očekivali Pull Me Under, iznenadjenje – kraj, nema više. Dobro. Ipak je to znatno više nego što su pružile zvezde u dve prethodne večeri. Dva sata i deset minuta. Za DT – sića. Znaju oni da teraju i po 3 sata. Ovoga puta su se više opredelili za relativno novije pesme, mada je bilo i starih, već oprobanih. Verovatno im je dosadilo da sviraju stalno jedno isto. Ali ne budimo nezadovoljni. Lepo je bilo ponovo videti DT. Najviše su im se, od prisutnih 15-ak hiljada fanova, obradovali oni koji su ih gledali prvi put, kao i njihovi verni fanovi. Mislim da sam ja ipak, još uvek, ovo drugo. I pored sitnih zamerki.

Image
Dream Theater
Image
Dream Theater
Druženje sa Scorpionsima

Jednog od ovih dana sam žrtvovao provod na divnoj plaži i uz pomoć mojih bugarskih prijatelja stigao do poznatog letovališta Zlatni Pjasci. Tu su, u hotelu Ermitge (ex Kampisnki) bili smešteni članovi onih najvećih bendova.

Za Motley Crue smo za malo zakasnili. Ali i oni koji su uspeli da ih sačekaju ostali su razčarani. Naime, kako očevici tvrde, Tommy Lee se dugo prepirao sa recepcionarom.Verovatno je popio piće u sobi a nije hteo da plati. Možda nije takav običaj u Americi, ali u Evropi jeste. I nije im prvi put da su u Evropi. A Bugarska je u EU. Ma platio bi mu ja to piće. Ali je problem bio u tome što je on onako besan izjurio iz hotela ne želeči da da nijedan autogram niti da se slika. Uz to su ga čuvali telohranitelji i nisu dozvoljavali nikome da mu pridje. Nikki Sixx je pored fanova prošao kao da ne postoje. A Mick Mars je čak dao jedan autogram (pa kad je spor!) a onda se ljubazno izvinio rekavši da zbog bolesti ne može više da se potpisuje. Vincea niko nije ni video. Možda je bio prerušen.

Onda je svako je seo u svoj deo autobusa jer izmedju sebe ne razgovaraju i otišli su.
Evo autograma sa book-a koji se prodavao na stadionu zajedno sa majcama i ostalim sitnicama koje život znače za MC.

Image
Motley Crue autogrami
Image
Rudolf Schenker i Dragan Živković (novinar Balkanrock.com)

 

Za razliku od njih, sa Scorpionsima smo imali mnogo više sreće. Oni su bili preljubazni. Od ručka do njihovog odlaska pričali smo, slikali se i snimali sve iz benda. Nadam se da ćete moći da vidite kako je Rudolph Schanker pozdravio sve sa Balkanrocka. Podsetio sam ih na njihov koncert u Sarajevu 1990. god. Schanker se jako dobro seća te turneje sa Wingerom, a Klausa je to zbunilo pa je u pozdravu srpskim fanovima rekao da se nada da ćemo se videti ponovo!!??(http://www.youtube.com/watch?v=_va_G6pAn-0). Verovatno je mislio da je to još uvek Jugoslavija ili možda da je Sarajevo u Srbiji. Mada je svima njima ovo obraćanje prešlo u jednu vrstu rutine pa maltene više i ne razmišljaju mnogo šta će da kažu. Zato je James Kottak najotkačeniji. On nas je prilikom odlaska pozdravljao kao da se znamo 100 godina. Sjajan lik.

Image
Klaus Meine i Dragan Živković

Matthias je delio trzalice, a basista Pawel je na izvinjavanje službenice hotela zbog toga što im mi navodno ne damo mira, samo odgovorio: Nema problema. Navikli smo mi na to. To je deo našeg posla.

Image
 James Kottak i Dragan Živković
Image
James Kottak

Na žalost Dream Theater nismo uspeli da dočekamo jer su odseli u drugom hotelu. Oni koji su bili sa njima kažu da su veoma korektni i da su se bez problema potpisivali, slikali i razgovarali sa fanovima.

Image
Pawel Maciwoda i Dragan Živković
Kavarna – Grad rokenrola

I za kraj, slike čuvenih murala na zgradama Kavarne, po ideji još čuvenijeg rock-gradonačelnika (ili kmeta kako se to u Bugarskoj kaže) Tzonka Tzoneva.

Jedino nisam uspeo da nadjem mural Glenn Hughesa, a sliku Davida Coverdalea sam video dva puta, ali tog dana kada sam fotografisao nisam uspeo da je nadjem. Nadam se da ću uspeti sledeće godine.

Image
Ronnie James Dio mural
Image
Joey DeMaio mural
Image
Lemmy Kilmister mural
Image
Lemmy Kilmister mural
Image
John Lawton mural
Image
Billy Idol mural

HVALA
– mojim bugarskim prijateljima (Boris i ostali)
– drugarima iz Srbije (Laza, Toša i Nebojša)
– organizatorima Kaliakra rock festivala (specialy Radost Peneva PR)

See you next year!

Save

Ostavite komentar: