Kako sam doživela rodni kraj Exit-a

My Dying Bride

Prošlo je već nedelju dana od desetog jubilarnog Exit-a. Kada se nakon tog protoka vremena podvuče crta, ostaju kakvi-takvi utisci o tome gde si bio i šta si radio četiri dana.

Vest da će ove godine na Exit-u nastupiti Patti Smith, Walls of Jericho, My Dying Bride i Overdrive bila je presudna da konačno posetim ovu našu toliko hvaljenu muzičku manifestaciju. “Ti si prvi put ovde?! E, izabrala si na koji Exit da dođeš!”, još na početku pokušaše dugogodišnji posetioci da mi ubiju početni entuzijazam ali uzalud.

Već sa prvim sumrakom reke posetilaca su se slivale ka Petrovaradinskoj tvrđavi. Na hiljde mladih ljudi pravilo je gužvu na mostu ispred Tvrđave.

Pojava A/H1N1 gripa (svinjskog, meksičkog, kako vam već drago) i nekoliko registrovanih slučajeva u samom kampu, otvorili su još jednu priliku za zaradu lokalnom stanovništvu. Tako su se na gotovo svaka dva metra mogle kupiti zaštitne maske jer, ne daj bože da neki stranac tamo u masi kine, pa se inhaliraju te čestice… Ove maske prodavane su po daleko višoj ceni od nabavne, recimo u apoteci im je cena bila 9/10 dinara a ispred Tvrđave su ih nudili za 50 pa čak i 100 dinara. I tada mi bi krivo što ove godine ne nastupaju “Zaklana čeljad”. Koliko bi to samo bilo moćno: oni pod maskama, publika pod maskama, a ide “Mika upao u šamotnu peć”…

Da bi se ušlo na sam festival, bilo je neophodno proći tri kontrolna punkta i pentrati se sve vreme uzbrdo, kao uz kakvu piramidu iliti mitski Olimp. Devojke koje su očitavale karte i propuštale posetioce kao stoku, ljubazno su se smešile svakome i usput bi poželele lep provod gore. Za to su, uostalom, i bile plaćene. Kada bi se prošle sve kontrolne stanice (a brzina protoka bila je srazmerna proizvodu psihoaktivnih supstanci koje biste eventualno posedovali i stepenu sumnjivosti vašeg izgleda), ulazilo se u sam centar dešavanja, na sam vrh velike muzičke piramide. A tamo je priča tek počinjala.

Putevi su se račvali, ljudi su prolazili non-stop, pravi pravcati vašar. Na svim binama program je već uveliko trajao. Main stage, sa ubedljivo najviše posetilaca, tada je pripadao Lilly Alen. No, zvuci koji su dopirali otud nisu mi bili preterano zanimljivi. Trebalo je istražiti ostatak prostora i razmeniti novac za tokene, zvaničnu valutu festivala, bar kada je kupovina pića u pitanju. A piće je bilo očajno! Od piva samo Tuborg, oporo crno i sumnjivo belo vino, jazak voda (grrr!), energetsko piće batery + i bilo je i nekih sokova. Sve u svemu, jadno! O hrani ne mogu da pričam jer nije bilo poente ni probati je.

Trzalice “Anđela smrti”

Prvog dana najinteresantniji beše Explosive jer je ugostio tri fenomenalna benda i to ovim redom: Keep of Kalesin, Kataklysm i Death Angel. Nastupi su im bili gradativni. Prva dva benda kao da su bila neka vrsta pripreme za “Anđele smrti”. Death Angel je bend koji vredi videti uživo, čak iako nikada pre niste nešto preterano slušali taj bend. Energija koja je sa svakom narednom pesmom prosto eksplodirala, ostavljala je bez daha. Tokom njihovog nastupa gitarista Rob je podelio sigurno preko 20 trzalica, reagujući na svaku molbu iz prvih redova. Čak je posle i sišao do same ograde (jeste, bio je svega na pola metra od mene :)) što je naišlo na veliko oduševljenje svih prisutnih, veće nego kada se pentrao na zvučnike. A i sam bend je bio oduševljen publikom i samim prijemom tako da su obećali da će uvrstiti Srbiju u svoju narednu turneju. Živi bili pa videli!

Ono što je pomalo bilo nezgodno bilo je poklapanje satnica nekih bendova na različitim binama. Par puta je pomoglo trčanje od jednog do drugog, te tako uspeh da čujem i nekoliko pesama Partibrejkersa na Fusion-u. Tu sam kasnije slušala i Majke ali sam gorko zažalila jerbo je njihov nastup bio nekako umarajući da sam uhvatila sebe kako sam par puta zadremala stojeći. Valjalo se nekako animirati te je promena bine i vraćanje na Explosive bilo odlično rešenje jerbo je tamo počinjao Draconic. Svaka čast momcima i devojci čiji growl dominantno nadjačava muški clean vokal.

What a beautiful evening!

Drugi dan je počeo prilično obećavajuće, mada se to nije moglo reći i za nebo iznad Petrovaradina. Iako sam stigla par minuta pre zvaničnog termina Hetere, oni su već uveliko prašili na Explosive-u. Neki stranac (de, de, nije kijao) mi reče da sviraju već 10 minuta. E, super! Cele te večeri sam se utrkivala s vremenom. Hetera je super svirala, bar tih 15ak minuta koje odslušah. A mogu misliti kako je njima bilo kada su ih konstantno požurivali da što pre završe svoj nastup. Kakav bezobrazluk!

Nakon kraće pauze, baš pred početak kiše, nađoh se na Main stage-u da čujem Overdrive, prvi domaći bend koji je nastupio na ovom stage-u. Prilično energičan nastup uspeo je da potisne i kišu (i stranca tu pored koji je smarao) i održi dobre vibracije. Ali je to sve palo u vodu kada je trebalo proći nazad kroz klinč, masu koja je nadirala u susret i mimoići se sa svim tim ljudima kako bih se dokopala Fusion-a. Tamo su već uveliko Orthodox Celts uveseljavali sve prisutne. A uspela sam da stignem baš pred kraj njihovog nastupa i to na “Far Away” i “The Celts Strike Again”.
Kiša je ispijala i umarala a energija je bila neophodna jer je na Main-u nastupao Korn. Nakon svega toga, po kiši koja se baš nije dala, My Dying Bride nastupiše na Explosive-u. Možda bi bilo više ljudi da nije kiše, ali nema veze. “What a beautiful evening! Oh, well, whereever we go, the rain seems to follow us…”, prokomentarisao je usporenim glasom pevač MDB-a na početku njihovog nastupa. I zaista, kiša je napravila odličnu atmosferu za njihov nastup tako da je doom zaista prijao, onako, posle svega. Preostala energija istrošena je na Fusion-u gde je nastup Hladnog Piva praćen velikim šutkama.

The future is now!

Razlog mog dolaska na ovogodišnji Exit nalazio se desetak metara ispred mene na Main stage-u: živa legenda, kuma punk-a, Patti Smith. I sada, kada se setim njenog nastupa, podilaze me žmarci. Patti je prosto fenomenalna! Iako je navršila 63 godine, ona i dalje živi duh 70-ih i poseduje punk stav. Njen nastup bi se najbolje mogao opisati kao kombinacija nostalgije, besa i energije. “Gloria”, “Because the night”, “Rock’n’roll nigger”, “People have the power”… odjekivale su sa Main-a i širile najpozitivnije vibracije. Vrhunac nastupa bio je kada je Patti uzela gitaru i počela da svira. “Use your voice to be free, the future is now!”, poručivala je Patti sa bine i na kraju je pokidala žicu na gitari.

Usledila je malo duža pauza na Main-u. Bila je neophodna tehničarima da nameste sve za naredni bend a i nama da se vratimo na zemlju.

Sintetizovani glasovi, ljudi i mašine i Kraftwerk je počeo svoj nastup na veliko oduševljenje svih prisutnih. Rodonačelnici elektronske muzike opravdali su očekivanja svojim fenomenalnim scensko-vizuelnim nastupom. Definitivno bend koji zaista vredi videti uživo, bez obzira jeste li ljubitelj elektro zvuka ili ne.

Nakon tako fenomenalnih nastupa moglo se komotno otići kući ali trebalo je videti i Deathstars na Explosive-u. Propustih Sabaton. Čula sam samo poslednju pesmu, ali šta da se radi.

Nastup “Smrtonosnih zvezda” kasnio je čitavih sat vremena. Zanimljivo je da su Šveđani naučili dosta srpskih reči i u pauzama između pesama publici se obraćali na srpskom. Pevač je ložio publiku, prvenstveno prve redove u kojima je bilo dosta devojaka. Skoro da je podelio svoju fantaziju sa prisutnima šta bi radio Džesiki Simpson.

Na zidinama Jerihona

Ubedljivo najveća atrakcija festivala bili su The Prodigy, bend koji je pratilo gotovo 80% posetilaca, pravi stampedo. No, njihov nastup se poklapao sa fantastičnim Walls of Jericho, a to se nije smelo propustiti ni za šta na svetu! Frontwoman, Candice, je žena koja zaslužuje najdublje poštovanje! Koliko energije i razornih vibracija je poteklo sa Explosive-a te večeri. Svaka čast kako je animirala publiku. Koliko je Walls of Jericho bio dobar, toliko je posle njih nastup Deadrise-a bio bled i čak i dosadan. A to je bio signal da se promeni stage.

Novina na Exit-u bio je Suba stage, posvećen novosadskom kompozitoru Mitru Subotiću Subi. Ideja je bila da na ovom stage-u nastupe njegovi prijatelji kao i muzičari sa kojima je sarađivao. Dizajn Suba stage-a radio je naš poznati strip ilustrator Zoran Janjetov, dobar prijatelj pokojnog Sube. Tu je vredelo sedeti, ako ne zbog muzike, onda zbog mono mikija (zaštitni znak/lik Zorana Janjetova) koji je posmatrao sve prisutne sa platna iza bine.

Apsolutni hit Exit-a bio je Silent Disco, stage na kome se čekao red da bi se dobile velike slušalice tako se muzika mogla slušati isključivo preko njih. Ako se nekome ne bi svideo izbor DJ-a, mogao je da ih skine i da viče.

Summa sumarum

Kada se podvuče crta, dolazi se do toga da je:

1) Exit jedno skupo zadovoljstvo i da nikako nije isplativo za nas koji živimo ovde ali zato jeste za strance. Bilo je komentara da se ovaj festival upravo i pravi za strance, tačnije za Britance (a oni koriste priliku da daju oduška svim svojim animalnim instiktima). A najbolji ilustrator te tvrdnje je lista izvođača za Main stage.

2) Nekoliko dana nakon Exit-a potrebno je odgovarati na jedno te isto pitanje: “I, kako je bilo na Exit-u? Čujem ima i poginulih…”

3) Kampanja “I want to live green and clean” je čist marketing i ništa više. Kese koje su stavljane sa strane za bacanje plastičnih čaša, papira i tsl. su bile jako uske i više je bilo otpada svuda naokolo nego u njima.

4) A/H1N1 grip – još jedan marketinški potez, mada oprez nikad nije na odmet, dok god ne preraste u hipohondriju.

5) Nemoguće je izgubiti se na festivalu. Samo bi neviđeno glup čovek mogao da se izgubi pored onoliko tabli i signala.

6) Hoću li otići i naredne godine? Teško…

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Ostavite komentar: