Kafansko pozorište Darka Rundeka u Novom Sadu

Rundek Cargo Trio

foto: Stefan Savić

Znate kako su na Balkanu kafane i pozorišta vazda bili povezani na neki način? Sinoć se to i moglo videti u Pozorištu mladih gde su Rundek Cargo Trio nastupili, usput rušeći neke granice koje su nam davno nametnute.

Rundek Cargo TrioZamislite prepuno pozorište, kao recimo kad se Šekspir igra. E, sinoć je upravo tako bilo. Ljudi različitih doba, od 7 do 107 kako Politikin Zabavnik kaže, sjatili su se da poslušaju ovog majstora muzike. I prvo što se da zapaziti jeste intimna atmosfera u kojoj se svi nalazimo. Iako je pozorište krcato, muzika nas je povezala nekako, te svi kao da smo bili poznati jedni drugima. No, krenimo od početka.

Negde oko pola devet na pozornicu je stupio Rundek Cargo Trio. Ovaj sastav čine maestralna violinistkinja Isabel Katala, multinistrumentalista Dušan Duca Vranić, i naravno svima poznat, Darko Rundek. Pozornica je obasjana reflektorima koji uz kombinaciju sa crvenim zavesama stvaraju neku Linčovsku atmosferu, ali vrlo toplu i prijatno. Koncert počinje pesmama sa novog albuma “Mostovi”, i one se tokom cele večeri paralelno smenjuju sa ranijim hitovima i poznatim kompozicija iz doba Haustora. Organizovanost set liste je prosto briljantna, i u tome se vidi iskustvo i umešnost ovih muzičara koji ne dozvoljavaju publici da se uspava, niti dozvoljavaju sebi da se pogube u brzom tempu. Iskusno, lagano, životno, nekako su to atributi sinoćnjeg nastupa.

Rundek Cargo TrioPesme sa novog albuma pokazuju kako se može biti neverovatno kreativan čak i posle duge muzičke karijere, i kako odlika pravog muzičara jesto to da stalno gura granice i da istražuje nova polja. “Džaba” “Vidova” neverovatna “Indijska” su minimalistički biseri sa novog albuma koje Rundek i njegov magični dvojac začinjuju improvizacijama. Čak se tu provukla i po koja greška, ali pošto je sve bilo tako, u porodičnom krugu, muzičarima se nije zameralo.

Rundek Cargo TrioPosle osam ili devet odsviranih pesama, Darko Rundek pita publiku ima li nekog bifea pri pozorištu, i pošto dobija negativan odgovor preporučuje da se napravi pauza kako bi svi mogli okvasiti grla. Posle tih petnaestak minuta, program se nastavlja u sad malo zagrejanijoj atmosferi. Zavese na bini su sad ljubičaste, i ceo ambijent poprima neku avangardnu crtu. Isabel maestralno improvizuje na violini, Darko i Duca se dopunjuju u pevanju, a sve to prati oduševljenje publike. “Uzalud pitaš” i “Bi mogo da mogu” nas sve podižu na noge, a slušajući izvedbu “Ay Carmela” postaje vam jasno kako su i zašto nekad Internacionalne brigade mogle da jurišaju na Frankove rovove. Jedan fini dragulj sa novog albuma, pesma “Ne zaboravi me” je pored “Indijske” možda i najveće iznenađenje večeri (barem za autora ovog teksta). Divno minimalna i repetativna, ova stvar je odisala nekim čudnim trip hop vajbom. Koncert se završava poznatim hitom “Apokalipso” koji sva publika pozdravlja horskim pevanjem. Nakon toga sledi opraštanje i kratak predah kako bi publika shvatila da kraj nikad nije kraj. Naš trio se vraća na binu kako bi izveli još jednu pesmu, pesmu posvećenu svima onima koji više nisu sa nama a čija je umetnost spajala ljude godinama. Lagano se ulazi u stihove “I kao da je bilo nekad, i kao da je bilo tu…” i neka čudna energija se rađa. Tuga, radost, kajanje, sve te emocije se lagano preklapaju, i odjednom nikakva podela više nije bitna, nikakva obojenost već samo eto, taj trenutak muzike i topline.

Odakle sad to poređenje kafana i pozorišta sa početka ovog teksta? Pa Darko Rundek je klasičan kafanski muzičar, i to nikako u negativnoj konotaciji. Sve te njegove sličice iz pesama, ta putovanja, porodična okupljanja, upaljeni kamini i daljina između ljubavnika, svi ti prizori iz običnog života na koje često ni ne obratimo pažnju, sve to nije ništa drugo nego onaj dert i sevdah koji leži u svim balkanskim kafanama, duboko utkan u karirane stoljnjake i piksle. Takvoj atmosferi su sinoć doprinele i neke vesele cure koju se se popele na stolice kako bi videle binu, i time još više razbile granicu između kafane i pozorišta, granicu koja, bar u ovoj zemlji i ne bi trebalo da postoji, a Darko je jedan od onih koji nas svojom muzikom i podseća na to.

Save

Ostavite komentar: