Jurnjava kroz džunglu: 20 godina od smrti Jeffreyja Leeja Piercea

Jeffrey Lee PierceAko na umu imamo činjenicu da je Džek Vajt jedan od glavnih predstavnika rok muzike današnjice, onda njegovu zapitanost nad tim zbog čega se pesme sastava The Gun Club: Sex Beat, She’s Like Heroin To Me i For The Love Of Ivy ne uče u školi treba shvatiti sasvim ozbiljno. Danas, kada se navršava dvadeset godina od smrti Džefrija Lija Pirsa, lidera ovog benda, osvrćemo se na ključne momente njegove karijere, kako bismo ukazali na njegov veliki uticaj ne samo na muziku osamdesetih, već i na čitave generacije izvođača do dana današnjeg.

Pirs je sredinom sedamdeseth godina prošlog veka bio u potrazi za muzikom koja je u korenima američke kulture i tradicije. Zainteresovanost za rege ga je odvela na Jamajku. Sa putovanja se vratio pun utisaka i priča, ali i sa dozom razočaranja zbog nedovoljne suštinske povezanosti jamajčanske i američke muzike. Ubrzo je tu vrstu veze pronašao u delta bluzu i o njegovoj fascinaciji tom vrstom muzike ponajbolje govori posthumno objavljen album Six String Sermon, na kome se nalaze snimci iz 1980. godine na kojima Džefri svira tradicionalne delta pesme, ali i svoje kompozicije, koje će kasnije uz znatne izmene uvrstiti na The Gun Club albume. Paralelno sa interesovanjem za tradicionalnu muziku Džefri je gajio i veliku ljubav prema panku, o čemu, između ostalog, svedoči pisanje za muzički časopis Slash.

Ključni susret za početak ozbiljnijeg bavljenja muzikom bio je onaj sa Kidom Kongom (Kid Congo Powers). Obojica predsednici fan klubova, Pirs benda Blondie, a Kid The Ramonesa, brzo su pronašli zajedničke teme. Tada je Džefri predložio da osnuju bend. I sam ne baš sjajan gitarista, učio je Kida da svira u otvorenom štimu i davao mu ploče Boa Didlija da slušajući njih “peče zanat”. Kako Pirs nije bio zadovoljan stanjem u kome se muzika tada nalazila, jer je rok većinom postao mašina za pravljenje para, a i pank je gubio početnu oštrinu, osećao je da nešto treba radikalno promeniti. Kada se krajem sedamdesetih The Gun Club pojavio na losanđeleskoj sceni, muzički izraz koji su nudili bio je potpuno formiran i originalan. Kombinovanje suštastvenosti bluza i pankerskog primitivizma odvelo je Džefrija do onog iskonskog zvuka koji je tražio. Otuda se u njegovim pesmama ne čuje samo poj crnaca sa Misisipija, već i krik njihovih dalekih predaka sa obala reke Kongo.

The Gun Club

The Gun Club ’81.

Prvi album, The Fire Of Love, objavljen 1981. smatra se remek-delom. Iako Kid Kongo nije učestvovao u njegovom snimanju zbog toga što je u međuvremenu postao gitarista grupe The Cramps, osnovi koje su on i Pirs postavili kreirajući zvuk The Gun Cluba su ostali isti. Način na koji se na ovoj ploči ukrštaju tribalni i pank ritmovi, primalni krici, močvarni zvuk slajd gitare, seks, droge, rokenrol i teme preuzete iz kantrija, naročito iz balada o ubistvima (murder ballads), do tada nije čut. Jedanaest pesama sa ovog albuma, među kojima i tri koje je Džek Vajt spomenuo, prevazilazeći okvire žanrova, postale su ohrabrenje svim onim muzičarima koji su nakon njegovog izlaska odlučili da se upuste u slične avanture.  Naredni, Miami, praktično se nastavlja na svog prethodnika. I dalje su tu ubistva, vudu, zazivanje gromova (Like Calling Up Thunder), jurnjava kroz džunglu (Run Through The Jungle) i oganj ljubavi (numera Džodija Rejnoldsa, The Fire Of Love, po kojoj debi nosi naziv, nalazi se na ovoj ploči). Međutim, za razliku od prethodnog albuma, ovaj nailazi na nešto slabiji prijem. Sniman u stešnjenom studiju i usled par (loših) producentskih odluka, Miami nema žestinu koja je krasila debi. Ipak, gledano iz ugla sadašnjice, radi se o odličnoj ploči sa obiljem izuzetnih pesama.

Iako je u svojim ranim radovima insistirao na primitivizmu, ne treba pomisliti da su Džefrijeve numere delo nepromišljenosti i naivnosti, čak naprotiv. Kao strastveni posetilac knjižara i prodavnica ploča, Pirs je svoju estetiku gradio na dobro probranim uzorima. U muzičkom smislu je veliku ulogu igrao katalog čuvene izdavačke kuće Chess, a među hrpama knjiga koje je vukao za sobom ponajveću inspiraciju pronalazio je u delima Džozefa Konrada i Vilijema Barouza.

The Gun Club

The Gun Club sredinom osamdesetih

Od trećeg ostvarenja sastava The Gun Club, The Las Vegas Story, objavljenog 1984. u muzici koju Pirs stvara počinje da se oseća ritam osamdesetih i urbane sredine, premda se ne odriče ni svoje fascinacije ruralnim temama. Ujedno se može primetiti i veći pomak u sviračkom umeću, naročito u načinu na koji je Džefri svirao gitaru, a od značaja je i to što se Kid Kongo vratio u bend. Uprkos stilskim promenama, ne treba pomisliti da je Džefri Li na bilo koji način pokušao da svoje delo prilagodi trendovima i da ga pripitomi. Poput onog “stranca u gradu” (Stranger In Our Town) sa kojim su pomenute izmene ušle u njegovo stvaralaštvo, i njegova muzika je tumarala gradskim zapišanim pločnicima, isto onako mističnim, mračnim i opakim, kao što je to bio slučaj i sa džunglama i ruralnim Američkim predelima o kojima je do tada pevao.

Usled Pirsovih čestih ispada i neprijatnog ponašanja, potpomognutog obilnom konzumacijom droga i alkohola, veći deo benda ga je napustio tokom evropske turneje na kojoj su promovisali The Las Vegas Story. Treba napomenuti to da su se postave ovog sastava često menjale upravo zbog pomenutih osobina njegovog lidera. Tokom tog perioda Džefri Li je objavio solo album Wildweed, ploču koja se umnogome nastavlja na prethodno The Gun Club ostvarenje.

Nakon kratkog prekida, u novoj postavi, bend se vraća na scenu albumom Mother Juno. Do poslednjeg, Lucky Jim, izašlog 1993. objavili su još par solidnih izdanja, a izdvaja se i ono koje je Pirs snimio u saradnji sa dvojicom istaknutih muzičara, pod nazivom Ramblin’ Jeffrey Lee & Cypress Grove with Willie Love, na kojoj se ponovo vraća delta bluz korenima.

Jeffrey Lee Pierce

Jeffrey Lee Pierce krajem osamdesetih

Poslednjeg dana maja 1996. godine, Džefri Li je preminuo od moždanog udara u svojoj trideset i sedmoj godini. Organizam nije izdržao teret dugogodišnjeg konzumiranja droga i alkohola, kao i bolovanja od većine bolesti koje se porokom mogu steći, a Pirs, uprkos silnim amuletima oko vrata i odevanja u safari/vojno odelo nije uspeo da rastera i nalovi sve demone koje je godinama autodestruktivnog ponašanja navukao na sebe.

Koliko je Džefri Li Pirs bitna figura za rok muziku, ponajbolje pokazuje to što se njegove pesme nalaze na repertoarima mnogih muzičara, kao i to što na nekolicini albuma objavljenim pod zajedničkim imenom The Jeffrey Lee Pierce Sessions Project njegove neobjavljene pesme izvode Igi Pop, Nik Kejv, Debi Hari, Mark Lanegan, Stiv Vin  i drugi viđeniji rokeri. Dve decenije nakon njegovog odlaska, jasno je da ga je hrabra, avanturistička odluka da hodanje ustaljenim muzičkim stazama zameni jurnjavom kroz džunglu svrstala u nekolicinu onih koji su osamdesetih godina spasili rokenrol i vratili mu dostojanstvo koje je gubio. Zbog toga ne treba da čude tvrdnje svih onih koji govore da je The Gun Club najveći bend tog vremena.

Ostavite komentar: