Jovan Matić (Del Arno Band): “U reggae muzici opcija odustajanja ne postoji”

Jovan Matić (Del Arno Band) / foto: Ivana Marjanović

“U subotu ćemo prvo da podvučemo crtu ispod ovih trideset godina.”, rekao je Jovan Matić, frontmen Del Arno Banda najavljujući koncert u Domu omladine Beograda kojim će bend proslaviti trideset godina postojanja.

BR: Tri decenije benda je iza vas. Kako Vi gledate na ovaj period i šta biste izdvojili kao najznačajnije momente koji definišu Del Arno Band?

Jovan: Sam nastanak benda je meni najznačajniji. U odabiru žanra je bilo ozbiljne rasprave. U kom bismo žanru mogli da se oprobamo na tadašnjoj velikoj sceni. Bekgraund mog brata i mene nije sasvim isti. On je obitavao u sastavima osamdesetih. Ja sam radio akustiku i višeglasno pevanje. Ali negde smo u tom međuvremenu pre samog osnivanja benda bili ozbiljno zagriženi za rege muziku i tako sam ja u tom ritmu pronašao možda onaj izraz koji odgovara mom senzibilitetu. Tako da je relativno brzo pala odluka da pokušamo da napravimo rege bend. Danas to možda ne izgleda tako fascinantno zato što danas svako svira rege. Svako može da svira svaku muziku. U ono vreme je bilo dileme da ta crna muzika nije nešto što bi beli ljudi mogli da sviraju. Bilo da je fank, rege ili soul, to više zvuči kao neka kopija, ne baš uspela. Tako da je za nas istovremeno tu bilo dva izazova: da se oprobamo na velikoj sceni i da pokušamo da taj izraz koji tada nije imao nekog svog reprezenta u smislu da nije bilo benda koji se bave isključivo rege muzikom. Da pokušamo da pobedimo na oba ta fronta i da se izrazimo adekvatno i relevantno u tom žanru, da sebi napravimo mesto na sceni. Ja moram da kažem da mi nismo nikada razmiljali nešto preterano o tome da dostignemo neke rekorde trajanja. Mi želimo da pravimo muziku, ovo rege odelo nam se čini podesno za ono što želimo da kažemo i želimo da radimo i jedino se razmišljalo o sledećoj pesmi, noti, svirci i mic po mic, dok smo se okrenuli, prošlo je trideset godina. Ono što je bilo zanimljivo je da je tadašnja država nudila mnogo više mogućnosti početnicima nego ono što je nastalo iz nje kasnije i negde smo se mi vodili time da potpis na nekakvom ugovoru kod nekog izdavača značiće mnogo toga trasiranog u našim životima. Kao što sad već svi znamo iz istorije, ništa od toga se nije desilo na taj način.

BR: Pošto je u to vreme publika bila skeptična povodom rege muzike, da li je Vaša početna ideja bila da približite svoj zvuk publici ili publiku svom zvuku?

Jovan: Zaista mislim da ozbiljan autor ne razmišlja na način šta bih mogao da uradim da se dodvorim publici. On razmišlja samo o tome da li je svoju inicijalnu ideju spakovao na način na koji je zamislio. Kod mene je matematika jednostavna. Savršeno mi je nebitno da li je publika sluša rege zagriženo ili ga nikad nije slušala. Moj posao je da rege predstavim na način da se to njima dopadne, a to mogu samo ako uradim ono što sam zamislio na početku. Znači, kao što sam već rekao, prva briga umetnika treba da bude da spakuje svoju umetnost na način na koji je on zamislio. A to treba da bude način dovoljno dobar da publici ne bude bitno da li neko svira rok ili rege. Jednostavno odsluša koncert i kaže da je to bila dobra svirka. E onda ima smisla.

BR: Postoji li neostvarena želja Del Arno Banda?

Jovan: Ima mnogo neostvarenih želja, ali ukoliko radite ono što volite i ako ste relativno time zadovoljni, manje vas zamaraju neostvarene želje. Mogu ja da izvlačim neke neostvarene želje iz rukava… Da ne bi bilo loše da priredimo publici još jedan koncert na bazenima, recimo. Ali to su sitne stvari. Kad god čovek govori o  neostvarenim željama, on projektuje sebe kao nekog ko nije uspeo. Mnogo je bolje da se čovek oseća zadovoljno posle nekog obavljenog posla nego da misli: „Šteta što mi se nije desilo i to i to…“ Ja nisam do te mere nerealan. Mislim da je razmišljanje o neostvarenim željama neplodotvorno.

BR: Iako je rege muzika u jednom momentu postala veoma popularna na ex-Yu prostoru, nikada se nije desilo da zapravo dosegne ono što se najčešće naziva mejnstrimom. Šta tu vidite kao dobru, a šta kao lošu stvar?

Jovan: Vidim dobro u tome što to znači da se naša rege scena ponašala u skladu sa onim što radi rege širom sveta. Vi kad odaberete rege koji je subverzivna muzika, koji dovodi u pitanje sistem u kom egzistiramo, ne možete da računate da ćete imati podršku koka-kole. To nekako ne ide zajedno. Pojedini ljudi u rege muzici su ceo svoj opus posvetili upravo blaćenju tih korporativnih skotova i ne vidim kako bi se ovi predstavili kao sponzori tog rada. Vi kada izaberete rege, odmah se pomirite sa tim da nećete imati glamuroznu karijeru ovih estradnih zvezdica i zvezdanih prašina. Ne možete da očekujete da svirate muziku koja ima pretenziju da ljude uči dobrome, subverziji, da razvijaju svoju svest i kritički pristupaju društvu, a i da očekujete da to društvo bude tu za vas i da budete u svakom domu kao što je i koka-kola, nažalost, to ne ide zajedno. Ništa što su ljudi radili na ovom prostoru nije bilo van okvira koji zadaje rege svuda u svetu i kada se to odabere, čovek mora da bude spreman da plati cenu te slobode. Niko ne bi trebalo da ima neku žal. Ako ima žal, verovatno bi trebalo da menja to čime se bavi.

BR: Da li ste zadovoljni činjenicom da rege muzika ima svoju publiku koja zna zašto i šta dolazi da sluša, i ne mora da dolazi do nje komercijalnom eksploatacijom?

Jovan: Ja sam zadovoljan da se naša publika izgradila; da je od nekoliko zaljubljenika od Ljubljane do Skoplja postao pravac koji može da stoji ravnopravno sa svim ostalim. I to je dobro da se na ovom prostoru sluša svakojaka dobra muzika. Negde na početku je bilo teško i nagovoriti muzičare da sviraju sa nama, jer nikom nije baš bilo jasno kakva je to muzika. Ako su i čuli za Marlija, već dalje od toga je to bilo komplikovano. Danas klinci znaju sve o regeju i on je izvor jednog zadovoljstva kao ustoličen pravac. Ali svi zajedno pravci dobre muzike se nalazimo u jedno položaju koji je drugačiji nego što je bio nekada. Danas muzika, naročito ona kvalitetna i subverzivna, sklonjena je u stranu i ja imam neka svoja razmišljanja zašto je to tako. Teško je mlađima danas da poveruju da je nekada u ovom gradu bilo dovoljno da se skupe tri demo benda, dogovore oko jednog termina i da uzmu veliku salu SKC-a, zalepe dva plakata i prodaju hiljadu karata. To je potpuno nezamislivo za one koji danas prate muziku. Interesovanje za ovo je bilo mnogo veće. Mesto muzike u društvu i životima ljudi je bilo mnogo važnije. A to je bilo vreme kada su oni koji gospodare našim životima bili u zlatnom položaju. Bilo je i novca i sredstava, a kad ima toga, onda se grade koloseumi. Čak možete da finansirate i one koji govore protiv vas. Jer to negde uvećava vašu sliku kao slobodarskom lideru. E kad kola krenu nizbrdo, nemate više toliko ni vremena, ni volje ni novca da finansiraju one koji kritikuju. Moj je utisak da se društvo nalazi u takvoj fazi da kritička misao koja širi svest nije po volji naših elita. Onda je savršeno logično da mesto muzike ne može da bude tamo gde je bilo. Logično je da svaka umetnost koja ima to zrno koje bi moglo da utiče na formiranje svesti koja bi bila kritičnija u odnosu na ono što je mejnstrim, a mejnstrim je: „Troši, troši, troši, zezaj se i nemoj da razmišljaš“. Ne možete je ukinuti, ali je možete skloniti tako u stranu. Sve to samo znači da će muzika morati na drugačiji način da se probija do ljudi, a oni ukoliko žele da se osećaju ispunjenim pošto kupe određenu kartu, moraće da se trude mnogo više nego što su se trudili njihovi očevi i majke koji su sve to dobijali na tacni i u ogromnim količinama.

BR: Da li mislite da je muzika trenutno u nekom položaju opozicije?

Jovan: To je postala gerila. Mi smo svi postali jednostavno partizani. A to samo potvrđuje ovo što sam govorio prethodno. Mi smo jednostavno gurnuti u stranu. Ostavili su nam napuštene, još uvek neprodate fabrike da po njima egzistiramo. A sve se to događa na tako maloj razini da ne zahvata većinu stanovništva. Ne samo ove zemlje nego sve skupa. Kao što tolerišu penzionere, moraće da sačekaju da svi Bouviji umru. Ali neće novog Bouvija imati. Da je Bouvi danas početnik sigurno ne bi potpisao ugovor ni sa jednom kućom. Niko ne želi takve umetnike vani. Danas „nam trebaju“ pernate šljokice što ne opterećuju previše glavice naših potrošača. To je jedna metoda. Svi mi smo trenutno u istom položaju i zato smo uslovno u nekoj vrsti gerile. Tako da mi ne možemo da računamo na sve, ali možemo na tu grupaciju koja još nije toliko zaglupela da im Bouvi postane nebitan. Kada nekom svoje zadovoljstvo postane važno onda on traži i nađe ga kod nas i bude ispunjen na jedan drugačiji način koji nije materijalan, koji mora da se potraži. To i nije tako loša vest, jer stvarno ne bih voleo da mi u publici sedi dve stotine ljudi koji gledaju u svoje mobilne telefone.

BR: Da li zapravo doslednost svojoj ideji i radost zbog toga daju snagu s kojom istrajavate?

Jovan: Rege vam je malo kao kad se zamonašite. Vi ako hoćete ozbiljno da se bavite ovim, nemate tu opciju da odustanete. Ne možete da pitate regejaša da li je raspoložen tog dana da se širi ideja o toleranciji, radu na sebi, pažnji prema naštoj zemlji… I srećom, pravac je takav da možete da ga upražnjavate i svirate do duboke starosti. Odabrao si da budeš manje nagrađen, a za više posla, ali zato je i zadovoljstvo mnogo veće. U regeu opcija odustajanja ne postoji.

BR: Kroz Del Arno Band je prošlo zaista mnogo muzičara, a neki od njih, poput Nemanja Kojića, ostavili su neizbrisiv trag ne samo na domaćoj, već i svetskoj sceni. Da li u tom kontekstu razmišljate o svom bendu kao rasadniku talenata?

Jovan: Baš smo sad tokom priprema za koncert kontaktirali sa bivšim članovima. I u subotu će biti mnogo dobra žurka gde će se družiti ljudi iz svih perioda naše istorije. I svi ti razgovori su me povukli da promislim da ovo možda više nije jedan bend, nego prosto jedan pokret koji okuplja ljude koji odbijaju da se predaju negativnim emocijama i mejnstrim matrici. I svi naši članovi to rade svojim daljim delovanjem. Nemanja najviše od svih i to mi je posebno drago, jer je Nemanja počeo sa nama. Ja sam upoznao Nemanju kada je imao petnaest godina i on je prve tonove tada odsvirao u Del Arno bendu. A onda je ostvario jednu internacionalnu karijeru i drugovao sa brojnim legendama naše muzike. On je personifikacija ovoga što govorim. Mi smo postali više pokret, pozitivna snaga. Ako je tako, onda sam obavio pola posla koji su mi oni koji su me učili regeu predali u amanet.

BR: A šta je onda to ostalo da se uradi?

Jovan: Što se benda tiče ostalo je da se uradi nešto što me grize bar petnaest godina. Mislim da nismo dovoljno objavljivali i to hoću da popravim u narednom periodu. Sve ostalo radimo redovno. Imamo neki grubi plan da odradimo bar četiri albuma u narednih pet godina i to je neki tempo koji bismo želeli da uhvatimo. Već u martu snimamo neke naše nove ideje koje želimo da sviramo tokom leta. Onda već u junu i julu su zakazane druge snimačke obaveze.

BR: Koje poruke će nositi nove pesme?

Jovan: Uvek su to na izvestan način analize stvarnosti, sugestije kako bismo mogli da popravimo sebe. To uopšte nije lako i ja to prvo proveravam na sebi. Uopšte nije lako u današnjem vremenu biti čovek, za početak. U vremenu gde je sama čovečnost došla u pitanje nema mogućnosti da bude premalo poruka. Nikada ne mogu da se načudim do koje mere smo se otuđili jedni od drugih i sve ono što je nama ostalo da radimo je da neprekidno ponavljamo i podsećamo da je užasno važno da smo u kontaktu jedni sa drugima. Da je to presudno i da sve ovo što nam se dešava nema nikakvog smisla.

BR: Koji izvođači su direktno uticali na Vaš rad i inspirisali Vas?

Jovan: Nema ko nije. Jer sam ja još kao mali otkrio klasičnu muziku. Pa me je fascinirao Betoven i ja mislim da je to najveća rok zvezda koju sam ja u životu čuo.

BR: Zašto?

Jovan: Zato što ne znam nikog drugog ko je gluv napisao muziku za simfonijski orkestar i zato je najveći kralj koji je ikada među nama hodio. Onda Šopen, Mocart, Bah, Hajdn, Debisi, Čajkovski… Pa onda Luj Armstrong, pa rok: Stonsi, Sabati, Ti Reks, Slejv, Flojd, Cepelin… Ramonsi, ja sam veliki njihov fan… Nemačka elektronska scena… Polis, Juritmiks… Mogao bih da ređam sad. Ja nisam nikad bio autor koji je slušao Ju Tu, odlepio i hteo da bude Bono dva. Ja sam slušao i gutao svaku dobru muziku i to toplo preporučujem svakome. Da se ne ograničava. Bitno je slušati dobru muziku. Da li je to muzika iz žanra koji najviše voliš ili ne, nije bitno. Bitno je slušati mnogo dobre muzike i uvek ostaviti otvorene uši za dobru muziku. Bilo da si potrošač ili autor, nije dobro da te je inspirisao jedan, uvek je dobro slušati više njih.

BR: Da li postoji jedan klasičan radni dan Jovana Matića i kako on izgleda?

Jovan: Ustajanje u sedam nula nula, kafa, spremanje klinaca za školu i vrtić, radni dan, povratak kući, ručak, kratak odmor, studio, proba, ostale aktivnosti, razgovori sa devojkama iz Balkanrocka, pa nazad kući i to je to. Počinjem rano, završavam kasno. Jedna stvar koju mogu da otkrijem za vaše čitaoce – odbio sam da budem samostalni umetnik klošar. Možda sam plati cenu da Del Arno neće imati sjaj jedne Karleuše ili Cece i novac koji to nosi, ali to mi ne smeta. Opredelio sam se za neku srednju liniju, a to je da dirinčim strašno da bih mogao da ostanem samostalan u svojoj umetnosti i da bi mogao svojoj porodici da pružim privid normalnog života onoliko koliko to svako u ovoj zemlji može. To je balans u kom sam se ja pronašao.

BR: Da li radite svakog dana ili čekate trenutke inspiracije?

Jovan: Nikad nisam bio vredan umetnik u tom smislu. Kod mene ne postoji da od šest do osam pravim nove tekstove, više to nailazi u talasima. I onda se kroz život to menja. Nekada je tapor užasan. Ja sam „Regeneraciju“ napisao za desetak dana, a „Vreme vode“ skoro dve godine. Menja se to zato što se menja čovek i što više imaš iza sebe, ne možeš da pobegneš od osećaja da si možda rekao sve što si imao. To nije konstanta. Treba prepustiti stvaranje trenutku, a i kod svakog je to individualno. Neki rade baš predano i ako to radi, u redu je.

BR: Možete li se setiti nekog koncerta na kom ste bili, a koji je na Vas ostavio veliki utisak?

Jovan: Au, tu je spisak kao kod uzora. Brning spir u Ljubljani osamdeset i sedme. Tu sam ukapirao kako nije ni bitno da li sviraš rege ili ne. Na koncert je možda došlo nas dvadesetak koji smo možda znali ko je Brning spir, ostalih tri hiljade prisutnih nije imalo pojma. A čovek je jedna od najvećih živih rege muzičara. On je došao i oduvao sve toliko da je pijana masa na kraju klicala: „Živeo rokenrol!“. On je to isto uradio i u Beogradu 2003. na Eko festivalu. Došao i poravnao Ratno ostrvo i otišao dalje. Takođe, Šade u Areni sad nedavno. Buldožer u SKC-u. Azrinih sedam koncerata vezanih. Piter Gebrijel u Beogradu. Rolingstonsi u Budvi i Beogradu… Status kvo u Novom Sadu, dva i po sata čiste pozitivne energije, to je bend koji uživo ne može da ne osvoji…

BR: Balkanrock je nedavno izabrao top najboljih domaćih albuma u 2016. Koji je najbolji ovogodišnji album koji ste Vi čuli?

Jovan: Kralj Čačka. On je pojava. Skidam kapu činjenici da on ne samo da se bavi jednim podčlanom rok kulture koji od početka nije predodređen da zahvati stadijumske mase. I to radi na jedan vrlo duhovit način koristeći minimalni akustički set instrumenata. Stereo Banana isto. Samo na drugi način. Sveži, smeni, duhoviti, predani svom poslu… Artan Lili koji već imaju karijeru ozbiljnu. Milan Petrović džez kvartet. To je čovek kome skidam kapu, jer je iz regea koji ne nekurentan, otišao da radi nešto to je još manje kurentno. Svaka čast.

BR: Kada biste sumirali sve ono što ste rekli, kako biste u jednoj rečenici iskazali šta je misija rege muzike danas?

Jovan: Misija rege muzike je da popraviš sebe, samim tim da popraviš druge.

BR: Šta je, po Vašem mišljenju, misija rege muzike danas? Neupućeni su skloni da rege vezuju striktno za rastafarijanstvo, koje sa sobom povlači neizbežne dredove, marihuanu, itd. Gde se u ovoj celoj priči pozicionirao Del Arno Band?

Jovan: Ako se ozbiljno baviš time čime se baviš, onda nikada ne kopiraš ono to si uzeo. Rege muzika predstavlja jedan internacionalni predložak i onda nema apsolutno nikakvog smisla ukoliko je samo to. Koliko bi bilo smešno da ja izađem na binu i počnem da pevam o tome kako svi treba da se vratimo u Afriku. Šta ćemo mi tamo? Dakle, ona ima smisao ukoliko joj ti daš svoj lični pečat. Stara poslovica kaže: „Ne možeš Arapinu prodavati pesak u Sahari.“ Nikakvog to smisla ne bi imalo ne samo u rege, nego u bilo kojoj formi ako bi to bilo samo jedna puka kopija originala. Ja sam čovek odavde, sa ovom kičmom i kulturološkom i religioznom i ne prodajem nešto što nisam.

BR: Kako kod publike, tako i kod kritičara, donedavno je vladalo mišljenje da se rege sve više izmešta sa njegove “rodne grude” – Jamajke, ponajviše zahvaljujući ogromnom uspehu rege struje sa Devičanskih ostrva. Kakav je Vaš stav po ovom pitanju?

Jovan: Pričao sam sa Nemanjom baš o tome sad u subotu, jer smo zajedno išli za Novi Sad. Ispostavlja se da ta inicijalna kapisla koju je rege dao se toliko dobro raširila i primila da ona danas, zapravo, mnogo autentičnije stoji na periferiji, ako uzmemo da je Jamajka centrala. U centrali, muzička industrija je kao uragan poharala i umesto pitomih autora imamo razjarene hiphopere sa kajlama koji uopšte ne liče na ono što je rege bio na početku. Na izvestan način obesmišljavaju taj žanr. Danas oni koji sviraju rege po svetu su vrlo često posvećeniji i autentičniji. I sigurno neću preterati kada kažem da ovaj bend može da izađe na crtu bilo kome.

BR: Kada smo već kod Jamajke, sa ovog karipskog ostrva stižu neke nove rege struje, a pritom mislimo na ono što se u medijima uveliko naziva “reggae revival”. Da li ovaj zvuk zaista čini budućnost rege muzike i da li će uspeti da vrati sjaj regea širom sveta?

Jovan: Bez povratka toj kičmi koja čini rege suštinski različitim od ostalih žanrova, budućnosti nema. Rege ima smisla samo ukoliko ima tu dimenziju. Vizualizacija: Marlijev koncert, pa on onda izađe i izdeklimuje neki psalm, pa kreće ta neka duhovna dimenzija. Ako je „revival“ u tom pravcu, onda ima budućnost, ako ne, koga briga. Da ne bude zabune, pevao je Marli o ljubavi onoliko. Znači nije to samo muzika protesta. Ali ako nema te dimenzije koja je malo mistična, duhovna, pa da vam je to iskustvo različito od koncerta nečeg drugog, onda će biti samo na tragu večitog ono što stoji.

BR: Za kraj, da li nam možete reći nešto o samom koncertu koji spremate?

Jovan: U subotu ćemo prvo da podvučemo crtu ispod ovih trideset godina. Pozvali smo stare drugare koji su se sa velikim zadovoljstvom odazvali. Biće tu ljudi koji su učestvovali u stvaranju Del Arno benda, prvog albuma… Koji su posle nas izgradili svoje karijere. Svi će nam se pridružiti u tom nekom prelistavanju trideset godina. Setlista je takva da neće biti nimalo slična onome što je publika imala prilike da čuje. Siguran sam da će iznenaditi svakog ko dođe.

3 komentara o “Jovan Matić (Del Arno Band): “U reggae muzici opcija odustajanja ne postoji”

  • Gorcilo

    Prodajem kartu za koncert DAB, 24.12.’16. DOB
    Karta je kupljena na zvanicnom prodajnom mestu.
    Cena je 500 din.
    Lokacija NS

    Reply
  • zoran

    razmišljalo se o žanru….prvi među fejkovima. šade azra, piter gebrijel…ah, da i burning spear.

    Reply

Ostavite komentar: