Šta muzičari slušaju: Anjuta Janković (Stray Dogg, Turisti)

foto: Marija Strajnić

Članica bendova Stray Dogg i Turisti, mlada i talentovana Anjuta Janković, za čitaoce portala Balkanrock otkrila priče koje stoje iza njenih omiljenih albuma.

Morphine – The Night (2000)

Kakav bend. Iako mi je možda omiljena „All Wrong“ s drugog albuma, poslednji album „The Night“ najčešće pustim u celosti, i iznova se oduševim. Činjenica da se zvuk benda zasniva na basu, bubnju i saksofonu je meni svojevremeno bila nezamisliva – a kako su oni to majstorski radili! I to ne na silu (da bi bilo kul i drugačije). Da, ima povremenih upliva gitare, perkusija, ali i bez toga bi bilo sve savršeno. Možda pomalo mrača muzika, verovatno zbog svih dubokih registara bas gitare, bariton saksofona i njegovog vokala, ipak, mene ovaj album vodi na najsvetlija mesta.

Chilly Gonzales – Solo piano (2004)

Gotovo celu osnovnu i srednju školu sam slušala uglavnom „klasiku“ (ozbiljnu muziku, umetničku, ili koji god već termin ljudi žele da upotrebe). Tek početkom srednje škole sam počela da otkrivam da i popularna muzika (mislim na sve što nije ova prva – džez, rok, bluz, pop, elektronika bilo koje vrste…) i te kako može da bude „ozbiljna“. No, ostao mi je blizak zvuk punog orkestra ili nekog solo instrumenta, taj zvuk instrumentalne muzike, koji te vodi gde si ti zamislio. Ovaj Gonzalesov album je skup klavirskih minijatura koje u meni mire sopstvenu dvojbu. Poznati zvuk i boja klavira, no jednostavne forme i melodije, poput nekog popularnog formata. Naravno, to ne umanjuje Gonzalesovo majstorstvo koje postiže u toj jednostavnosti. Divan album za sunčan ili kišni dan, kako vam drago. Još ako ste u prilica da sednete i prosvirate ga, divota.

The Beatles

Teško je izdvojiti jedan album. Celog života me prate sve njihove pesme, što i nije toliko teško kada si rođen godinama nakon što su oni završili svoje zajedničko stvaralaštvo. Sećam se da su ćale i njegovi bendaši stalno na našim okupljanjima (rođendanima, slavama, maturama i ostalim zgodama) uvek na repertoaru imali sijaset njihovih pesama (gde sam ja kao klinka bila veoma važna u društvu jer sam mogla da se pridružim pevušenjem i kao „majstor“ na dairama). Sećam se i da smo na priredbi iz engleskog pevali svake godine po neku pesmu Bitlsa (najživopisnije mi je u sećanju ostalo kada smo pevali „Yellow Submarine“  – to je ta pesma Bitlsa koju vole deca, a kad odrasteš nikad je ne pustiš da je slušaš). Ako me baš s puškom teraš da ti kažem koji mi je omiljeni njihov album, onda ću ti reći „Abbey Road“, samo zato što je na njemu moja omiljena pesma Bitlsa – „I want you (She’s so Heavy)“. Nekada sam mislila da kažu – She’s so Heaven, mada nije kao da nema smisla.

Radiohead – Ok Computer (1997)

Volim ih. Ne mogu uvek da ih slušam. Moram da budem u nekom posebnom raspoloženju. Ne umem tačno ni da opišem koje je to raspoloženje, ali kada pustim ovaj bend, ništa drugo se ne radi (nema brisanja prašine, pranja sudova, tuširanja, igranja glupe igrice na telefonu…), samo se sluša. Nikada neću prežaliti trenutak kada sam shvatila da sam u Poznanju u Poljskoj (pre na primer 8, 9 godina, gde sam bila s horom s Akademije) i da se vraćamo sutradan kući, a da dan kasnije dolaze oni da sviraju. I dalje imam flajer za taj festival… Ako nekoga želim da čujem uživo – to su oni! A šta da kažem o ovom albumu…? „Paranoid Android“.

Eyesburn – Fool control (2000)

Hvala Bogu na „Munjama“. Tada sam počela da se budim, shvatila sam da mi imamo scenu i to kakvu! Vozila rolere, nosila skejterke, farbala kosu u teget, zeleno (svaka čast mojoj majci!). Imala sam svesku sa svim njihovim tekstovima, koje sam ukrašavala (a onda istu poklonila drugaricama bliznakinjama iz srednje, koje su bile još veći zaluđenici, ako je to bilo moguće). Prvi put sam otišla sama baš na njihov koncert u SKC-u, srela doduše neku ekipu i jedva pronašla patiku posle šutke. Ovaj CD je non-stop bio na repertoaru u našoj kući, da je na posletku i mama pevušila njihove pesme. Moj stari diskmen, koji je već uveliko bio na izmaku snaga, pred kraj svog života je hteo da pušta samo jedan CD – ovaj! To je pravi prijatelj. Do „Solid“-a sam ih verno pratila, posle sam nastavila drugim putem, ali i dan-danas znam sve tekstove.

Duke Ellington & John Coltrane (1963)

Malo o džezu znam i malo se razumem. Međutim, oni su najbliži, u izvođačkom i kompozitorskom pristupu, mojoj dragoj „klasici“. S obzirom na to da sam samo ljubitelj džeza, tako moram i da priznam da volim isključivo „klasike“ (rane radove -hehe- Koltrejna i Dejvisa, Elingtona, Armstronga i njegov glas koji te uveri da će sve biti kako treba, Elu Ficdžerald, Bili Holidej… mada uvek volim da poslušam i Glen Milera i njegov orkestar, to me baš uveseljava). Ovaj album sam izabrala jer pre koji dan pogledah dokumentarac o Koltrejnu (Chasing Trane: the John Coltrane Documentary) i shvatih koliko je to divno biće bilo, sa svim svojim vrlinama i manama. Ne moram ni da pričam o njegovoj muzici, zaista. A i na ovom albumu se nalazi jedna od mojih omiljenih džez kompozicija – In a sentimental mood. Predivna mi je kombinacija klavira i saksofona, sa diskretnom ritam sekcijom bez koje se ne može. Uskoro se nadam da će jedan naš dvojac na klaviru i saksofonu poraditi na nekom albumu. Da Milice i Luka, vama se obraćam.

Ostavite komentar: