Pažljivo slušaj (maj 2018)


Iza prividne zbrke žanrova u novom izdanju rubrike Pažljivo slušaj krije se nit koja albume koje smo probrali ovog meseca dovodi u vezu. Naime, bilo da se radi o roku, bluzu, soulu, metalu, ili folku, svaki od ovih albuma uz žanrovsku odrednicu ima i oznaku „alternativni/indi“. Otuda se može reći da smo u maju probrali najbolje novitete sa naličja rokenrola i da se nadamo da ćete uživati u pažljivom preslušavanju predloženih izdanja.

Leon Bridges – Good Thing (Columbia Records; 4. 5. 2018)

Leon Bridges predstavlja jednog od vodećih muzičara u „revival” pokretu Soul i R&B muzike iz 50ih i 60ih godina dvadesetog veka. Njegovu muziku su do sada karakterisale „bluzi” gitarske melodije, hrapav glas i retro produkcija, koji su tu da dočaraju romantiku ovog izvođača. Početkom maja 2018. godine objavio je svoj drugi studijski album pod nazivom Good Thing. Iako se kroz ceo album generalno drži žanra po kome je poznat, od samog početka može se čuti da je ovo nešto drugačije. Bez obzira što se sve pesme mogu svrastati u R&B i Soul, one su međusobno totalno drugačije. Retro zvuk je ovde mnogo manje prisutan. Uprkos tome što se kroz album provlače sitnice kao što je oscilovanje zvuka nalik onome sa pohabane ploče, za produkciju možemo reći da je daleko modernija od njegovih ranijih radova. Na ovom LP-u možemo naći pesme kao što su Beyond i Mrs. gde se Leon drži onoga po čemu je poznat, i što po mom mišljenju najbolje radi. U ostalim numerama usmeravao se u drugačijim pravcima. Druga pesma na albumu, pod nazivom Bad Bad News, počinje kao moderniji Neo-Soul, a završava se jazz gitarskom solažom i dobija zvuk koji bi se žargonski mogao nazvati „Elevator music”. Nakon toga nailazimo na disko gruv prisutan u modernijoj pop muzici. Vrlo kompresovane gitare, odsečan kick i snare, i vrlo definisane bass linije karakterišu ostatak pesama na albumu. Posebno bih izvojio već pomenutu Mrs., koja nas polako uvlači u sebe i uljuljkava u napetu ljubavnu atmosferu koju tekstom opisuje. Ovo je jedna od onih pesama uz koju želite sa voljenom osobom da se zagrljeni njišete uz oskudno svetlo koje bacaju sveće. Poslednja stvar na albumu jeste Georgia to Texas, koja ima težu atmosferu, podvučenu klavirom i mračnijom melodijom koju svira truba, idealnu za kraj. Iako brže pesme na albumu imaju vrlo poletan zvuk smatram da mu daleko bolje leži taj „old school” fazon po kome je poznat. Daleko od toga da bih rekao nešto negativno za ovo ostvarenje, ali bi me vrlo obradovalo da se dalje usmeri u već poznatom pravcu. Bez obzira što žanr kom njegova muzika pripada u izvdebi mlađih muzičara često deluje otrcano i isforsirano, Bridges neizmernom emotivnošću i muzikalnošću ima potencijal da se polako uvrsti u velikane.

 Damjan Jovanović

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=4WyqaFTgaKI&w=560&h=315]


Odd Crew – The Lost Pages (776780 Records DK; 19. 3. 2018)

Odd Crew je bugarski groove/alternative metal sastav osnovan davne 1998. godine od strane tada četiri klinca koji su voleli dobru muziku. Tadašnje ime benda bilo je Kaskadiori (Kaskaderi), a 2008. promenili su ga u Odd Crew kada su, kao već odrasli, počeli da prave muziku sa tvrđim zvukom. Prvi album We Are What We Are izašao je iste godine, a od tada su usledila i izdanja A Bottle of Friends (2010), Beyond the Shell (2012) , Mark These Words (2015)  i najnovije The Lost Pages (2018). Odd Crew ima masu fanova u svojoj zemlji, a dosta je popularan i kod nas u Srbiji, što je dokazano brojnim koncertima kakve samo oni umeju da prirede. Energična, kvalitetna, agresivna a opet emotivna, muzika ova bugarske četvorke brzo ulazi u uši, a boga mi i u dušu. Kada sam videla da je konačno ceo album okačen, istog momenta sam ostavila sve što sam radila, parkirala se ispred kompa i pustila The Lost Pages. Pre toga nisam čula ni preview albuma pa je bukvalno sve bilo jedno veliko iznenađenje za mene. Apsolutna zabezeknutost, ali i oduševljenje, kada me je umesto besnih groove deonica i jakih rifova dočekala predivna, skoro bluzerska akustika! Vasko Raykov je u hiljadu navrata pokazao da fenomenalno peva i harsh i clean vokale, ali ovo je nešto što do sada niko nije čuo, ovo je Odd Crew u potpuno drugačijem izdanju. Svih 14 numera je u istom akustičnom laganom stilu, sa odličnim tekstovima, čak sam primetila i poneke primese southerna, što me dodatno oduševilo. Ovaj album ima neki sjajni Zakk Wylde šmek, uživala sam u svakom njegovom minutu. Opuštajuć, lagan, totalno je nešto što nikad ne bih povezala sa njima, s obzirom na to šta su svirali do sada, i na koliko njihovih svirki sam jedva živu glavu izvukla gurajući se sa besnom headbangujućom masom u prvim redovima. Album mi se dopao u celini, a posebno bih izdvojila numeru Same Old Me. To je jedna od onih pesama na koje naiđeš baš u takvom trenutku u životu u kome potpuno možeš da se srodiš sa njom i razumeš je iznutra. Totalno me je kupila i muzikom i tekstom i emocijom kojom odiše, pravo jedno malo muzičko savršenstvo. Da sumiramo, Odd Crew koji gruva, ili Odd Crew koji je akustičan i lagan kao perce, apsolutno je isto – obe varijante su fenomenalne.

Tatjana Kostić

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=6Vwdw1C82ZA&w=560&h=315]


Yo La Tengo – There’s a Riot Going On (Matador Records; 16. 3. 2018)

Indi pioniri Yo La Tengo nam nakon tri godine, odnosno nakon albuma Stuff Like That There, donose novi album There’s a Riot Going On. Njihov 15. album u karijeri donosi nam simbolično i 15 novih pesama. Album odlikuje nešto povučeniji, odnosno ambijentalniji ton, koji nije retkost za Yo La Tengo, ali ovde dominira pločom čineći je drugačijom od svih prethodnih. Kroz ceo album odvija se borba bensedina i anksioznosti, krajnje umirujićih melodija vokala, kontrabasa i klavira i vanritmičkih perkusija koje kao da se jure kroz pesmu. Pesma koja se najviše može povezati sa stilom i zvukom benda Yo La Tengo je svakako For You Too. Takođe, ne bi trebalo zanemariti i pesme She May, She Might i Ashes. Kroz nenametljivi, neopterećujući ton i liriku Yo La Tengo se trude da pažnju svojih slušalaca skrenu na neke bitne društvene teme. To se, pre svega, odnosi na Ameriku, ali slične teme je moguće videti i širom sveta. Počevši od imena albuma koje je uzeto od istoimenog izdanja 1971. benda Sly and the Family Stone, a koje na odličan način reflektuje turbulentno stanje u svetu danas i u vreme izdavanja originala, preko introspektivnih i intrapersonalnih stihova. Bilo da govore o modricama u Shades of Blue ili o nesigurnosti i želji da se pobegne negde u She May, She Might, bilo da je reč o slobodi (There ain’t nobody/Who got to tell me/How I take my liberty) u Polynesia #1 ili o tome kolike su nam šanse u borbi sa velikim vođama u What Chance Have I Got, Yo La Tengo nam na svoj suptilan, skroman način ipak daju nadu da, ako ništa drugo, uvek možemo da se okrenemo muzici kao nekom vidu utočišta. Bili smo u prilici da pre dvadesetak dana na koncertu benda Yo La Tengo u Beogradu posvedočimo kako uživo izgleda i zvuči doslednost. Na tom koncertu bend je odsvirao sedam pesama sa novog albuma, kroz dva seta, tiši i glasniji. There’s a Riot Going On je bez ikakve sumnje položio i test koncerta i test kućnog slušanja i to sa odličnim ocenama. Sigurno nije u pitanju najbolji Yo La Tengo album, ali svakako jeste odličan i svakako jeste novi uspeh za bend u njihovom konstantnom redefinisanju svog zvuka.  

Uroš Kostić

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=LtAvd5qUcNY&w=560&h=315]


Wrong – Feel Great (Relapse Records; 13. 4. 2018)

Iz Majamija stiže nam jedan od najtežih, najagresivnijih i najturobnijih albuma ove godine. Ako je suditi po atmosferi albuma Feel Great članovi noise/alt metal benda Wrong u svom gradu ne vode onakav život kakvim nam ga predstavljaju serije i filmovi. Čini se da za njih to baš i nije mesto na kom se osećaju odlično, koristeći razvratnički potencijal ovog mesta, već upravo suprotno: nervozno, besno i uplašeno. Više je to slika Majamija (i sveta) u kom cvetaju kriminal, opšti haos i nesigurnost, nego bezbrižni osmesi ljudi koji uživaju u suncu i koktelima. Sve pesme na albumu su poprilično kratke i nabijene sirovim rifovima, nervoznim i dinamičnim bubnjevima i besnim vokalima tako da vas pesme nijednog trenutka ne ostavljaju na miru, već vas konstantno drže okupiranim. Ovaj album izaziva i ponekad osećaj nelagodnosti kod slušaoca zbog svojih jako čudno uklopljenih gitarskih melodija i bubnjarskih ritmova, ali to samo dodatno doprinosi njegovoj težini i jača celokupni karakter albuma, koji i nije namenjen za uživanje u smislu slušam da odmorim mozak, već da posluži kao pražnjenje i kanal u koji ćemo istresti svu svoju negativnu energiju i probleme. Ipak pored svih tih elemenata povremeno, kao u pesmi Gape, odlazi u nekom melodičnijem pravcu koji čine čiste vokalne deonice i ne tako bučna instrumentalizacija. Kao najupečatljivije na albumu izdvajaju se Pustule, Zero Cool i Anaerobic koja je prava poslastica za one koji vole spontano stvaranje buke i predstavlja ono što Endless Nameless predstavlja za Nirvanu. Pustite ovaj album i on će vas nezadovoljstvom i besnilom izlečiti od svih vaših stvarnih i izmišljenih bolova i neuroza.

Mladen Milošević

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=LZ6GeelBU68&w=560&h=315]


Frank Turner – Be More Kind (Xtra Mile Recordings, 4. 5. 2018)

Od kojeg muzičara biste i mogli očekivati da poziva na veću ljubaznost/plemenitost, nego od Franka Turnera? Čini se da taj engleski kantautor nije ni blizu toga da ispuca svoju pozitivu, samo ju je na sedmom studijskom albumu Be More Kind usmjerio na drugu stranu, kada se usporedi s prvih šest albuma. U pitanju je pomalo braggovski album jer u prvi plan stavlja politiku, ali, kako se i očekuje od Turnera, prepun je savjeta, suosjećanja, ljubaznosti, razumijevanja, ljubavi… što u nekim trenucima postane naporno za slušanje, ako se usredotočite na tekstove. Muzički, Turner je ostao vjeran svom indie folku i rocku s dodatkom punka i na tom planu nema previše iznenađenja. Na momente su tu producenti Austin Jenkins i Joshua Block dali svoj pečat, ali i dalje je to Turner kojega poznajemo, bez previše uplivavanja u neke druge muzičke žanrove. 1933 sigurno će biti nova miljenica na koncertima. S obzirom na tematiku albuma, ljubavna There She Is je pravo osvježenje, iako smo ju imali prilike čuti već i na kompilaciji Songbook, objavljenoj krajem prošle godine, gdje su se našle nove verzije starih pjesama, uz tu jednu novu pjesmu. Uzbuđenje na Be More Kind poprilično splasne kad na red dođe pjesma Make America Great Again jer se koristi Trumpovim izbornim sloganom i sve to previše vuče na zadovoljavanje američkog dijela publike, no ne može se pobjeći od toga da je poruka dobra: „Let’s make America great again / by making racists ashamed again“. Jedno krajnje iskreno izdanje, kakvo Frank Turner zna dobro upakirati, ipak treba opreznije dozirati, da ne dosadi.

Dajana Lerić

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=Tc-rz2pFi9Q&w=560&h=315]

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.