Ivan Ivačković: ‘Stonesi su na bini i dalje neprevaziđeni’

Jedan od ljudi zbog kojih se i bavim ovim poslom, Ivan Ivačković trenutno je na svojevrsnoj turneji i promoviše novo izdanje svoje knjige “Umetnost pobune” o čuvenoj grupi besmrtnih rokera iz Engleske (o kojima Balkanrock ima aktuelnu kolumnu). Svoju karijeru novinara je započeo 1982. godine, da bi već dve godine kasnije prešao da radi za “Politiku”, gde će raditi tokom narednih deset godina, kasniji angažman u vodama muzičke industrije ga dovodi na mesto na kome se nalazi danas. Srpski kotrljajući kamen, prva asocijacija vašeg novinara na The Rolling Stones u Srbiji, Ivan Ivačković je tokom svoje trodecenijske karijere dostigao status doajena srpskog rock novinrastva. Proslavljen je i kao PR Manager bendova, kao novinar i kao pisac. Svira i bubanj u svom bendu The Spanks. Jedna svestrana, ali pre svega kompletna rock’n’roll ličnost u Srbiji, zemlji koja je svoj rock’n’roll ubila odavno. Jedne subote, Ivan je odvojio koji minut da nam odgovori na neka pitanja.

BR: Prvo, kako si? Hvala što izdvajaš vreme za intervju, znam da ti je raspored gust!

Ivan Ivačković: Dobro sam, hvala! Jeste, jako je gust raspored, promocije ove moje knjige o Stonesima, “Umetnost pobune”, i dalje traju, to se pretvorilo u pravu turneju, najpre po Srbiji, a sad je krenulo i po bivšoj Jugoslaviji. Nedavno je bila održana promocija u Banja Luci, i bilo je sjajno, a u planu je Sarajevo, pa odlazak u Hrvatsku, u Pulu, i tako dalje. Nadam se da ću imati vremena za sve to, jer bliže mi se novi projekti.

BR: U tvojoj, sada već dugoj karijeri dolazak The Rolling Stonesa i kontakt sa njima mogu se smatrati ispunjenjem najvećeg sna. Da li misliš da je to bio rezultat sreće ili tvog napornog rada i stvorene reputacije u svetu muzike? Imao si velikog značaja u priči o njihovom istorijskom koncertu u Beogradu.

Ivan Ivačković: Tog koncerta nikad ne bi bilo da nije bilo Rake Marića i njegove agencije Music Star. Što se tiče neke moje uloge, mislim da bi to trebalo da bude kao i do sada, da o njoj govore drugi. Ja sam govorio samo kada sam baš morao – recimo, u intervjuima – i zaista sam gledao da bude što ređe. A što se tiče ovog prvog dela pitanja – da li je to bio rezultat napornog rada ili sreće – mislim da je bilo i jednog i drugog, kako već i inače u životu biva. Moja je sudbina takva da sve moram krvavo da zaradim i da mi ništa ne pada sa neba. Počeo sam da radim pre trideset godina i još uvek radim puno i naporno, mada se bavim poslom koji jako troši čoveka i mada živim u zemlji koja ne podstiče na rad nego na lenčarenje. Dakle, rada i truda je bilo i još uvek ima puno. Ali je bilo i sreće. Moglo je da se dogodi da sav taj rad i sav taj trud ostanu nenagrađeni. Kao što znamo, ni to nije redak slučaj, pogotovo u sredinama kao što je ova.

BR: Da li, po tvom mišljenju, ima nade u ovoj sredini za bilo kakav rad vezan za rock muziku, za stvaranje iste ili pak za još neko izdanje kao što je tvoja knjiga “Umetnost pobune”? Da li ima ljudi koji će biti raspoloženi da mladim autorima izađu u susret?

Ivan Ivačković: Ako se ozbiljno i vredno radi, nade uvek ima. Ali nema garancija. Njih nije bilo ni u boljim vremenima, a kamoli danas. Pri tom, ako želiš da objaviš disk, knjigu, šta god, ako želiš da druge ljude upoznaš sa svojim idejama, računaj u startu da si manje-više prepušten sam sebi. Što možda i nije loše jer tako možeš bolje da kontrolišeš stvari. Ja i dalje mnogo toga radim sam, mada verujem da bi mi ime i biografija omogućili da sve to bude znatno udobnije i lakše za mene.

BR: Pomenuo si bolja vremena – ova godina je počela obećavajuće, The Rolling Stones su bili na mini turneji, David Bowie opet izdaje muziku (glasine pominju i turneju). Da li je to povratak starih legendi da izvade kestenje iz vatre ili je njihov skoro istovremeni povratak puka slučajnost? Čini se da ovom godinom počinje neka vrsta revivala cele scene…

Ivan Ivačković: Mislim da je najviše slučajnost, mislim da i Stonese i Bowiea baš briga da popravljaju stanje na svetskoj sceni. Naprosto, tako se desilo – oni su se aktivirali povodom pola veka postojanja, a on na svoj rođendan. Slučaj je hteo da ta dva događaja budu u kratkom razmaku. Ali, i bez ikakve njihove namere da, kako kažeš, vade kestenje iz vatre, nema sumnje da scena deluje neuporedivo moćnije i bolje kad su Stonesi i Bowie tu. Istovremeno je i ironija i istina da najstariji ljudi daju toj sceni najviše svežine. The Rolling Stones, David Bowie, Bruce Springsteen, Paul McCartney… Njihovim odlaskom otići će i rock muzika. Ta muzika preseliće se u naše lične muzeje i u skladišta naših uspomena.

BR: U Balkanrocku se trudimo da napravimo mala svedočenja o istoriji rock and rolla, u toku je serija kolumni o Kamenju… Koji bi njihov period izdvojio kao svoj omiljeni i zašto?

Ivan Ivačković: Moj omiljeni period je onaj sa Mickom Taylorom, znači kraj šezdesetih i prva polovina sedamdesetih. Mislim, kao što misle i mnogi drugi, da je to, bar u umetničkom smislu, bio vrhunac Rolling Stonesa. Mick Taylor je u njihovu muziku uneo prefinjenost i otmenost, pa čak i neku vrstu discipline. Mešavina toga što je on doneo i razuzdanost ostalih bila je mešavina benzina i vatre. To je, naprosto, bilo fantastično. Mada, moram da kažem kako uvek izdvajam i prvi album sa Ronniem Woodom, “Black And Blue”. Najpre, to je zaista izvanredan album, sigurno poslednji istinski hrabar album Stonesa. Samo da podsetim da su na tom albumu otišli tako daleko da su uplovili čak i u jazz, kroz sjajnu pesmu “Melody”. Drugo, ja sam ih u to vreme otkrio, pa sam i sentimentalno jako vezan za taj period. Te prve godine moje ljubavi prema Rolling Stonesima su mi, prirodno, jako drage i od velike važnosti. Tu spadaju “Black And Blue”, “Some Girls”, “Emotional Rescue”, pa čak i “Tattoo You”, posle kojeg sam ih prvi put gledao uživo. To su stvari koje su se u mene urezale zauvek, nepovratno me obogatile iznutra i na više načina me vaspitale. The Rolling Stones su soundtrack mog odrastanja i sazrevanja.

BR: Jagger ili Richards? I zašto?

Ivan Ivačković: Hahahaha, znao sam da ćeš me pre ili kasnije sačekati sa ovim pitanjem! Ne vredi, pitaš me da se opredelim između vode i vazduha.

BR: Zapravo sam očekivao ovaj odgovor. Stonesi su uvek bili mešavina prljavog i svetlucavog, što The Glimmer Twins zapravo jesu. Da li je realno očekivati novi album posle kompilacije sa novim singlom? Kao što se to desilo u prošloj deceniji, posle “Forty Licksa” nas je čekao fenomenalni “A Bigger Bang”.

Ivan Ivačković: Ja ne mislim da je “A Bigger Bang” fenomenalan album, naprotiv, mislim da je daleko od toga. To je album sa samo jednom velikom pesmom, “Laugh, I Nearly Died”. Fenomenalni su “Beggars Banquet” ili “Sticky Fingers”… “A Bigger Bang” je u najbojem slučaju prosečan album, čak povremeno dosadnjikav. Ali to je normalno, jer ničije kreativne baterije nisu večite. Nisu večite čak ni u slučaju Davida Bowiea koji je inače oličenje kreativnosti. Euforija oko njegovog novog albuma nije nastala zato što je taj album objektivno toliko dobar – mada ima tri pesme za sva vremena, što mnogi ne ponude tokom cele karijere – nego zato što se njime Bowie vratio u trenutku kad to više niko nije očekivao. Svet se toliko obradovao njegovom povratku da je Bowie mogao da objavi i prazan disk, sve bi bilo isto. Što se tiče novog albuma Stonesa, mislim da je verovatnije da ga neće biti, ali i ako ga bude, to neće biti važan album. Oni u studiju nemaju više bogzna šta da kažu. Ali su zato na bini i dalje neprevaziđeni i predstojeća turneja biće istinski praznik.

BR: Ako se i Bowie odluči za turneju, da li ga možemo dovesti u Beograd?

Ivan Ivačković: To bi, naravno, bilo fenomenalno, ali mislim da nije mnogo realno. Ako i odluči da ide na turneju, najverovatnije neće biti puno koncerata, a u takvoj konstelaciji stvari nemamo, nažalost, mnogo šansi. Drugo, posle ovako spektakularnog povratka, on će sigurno biti užasno skup, što znači da bi takve trebalo da budu i karte za koncert, a to, u zemlji uništene ekonomije kao što je Srbija, naprosto, ne može da prođe. S druge strane, ako Bowie poželi da obiđe mesta na kojima nikad nije bio i ako se ovde nađu sponzori koji bi finansirali koncert, onda bismo nečemu i mogli da se nadamo. Ja bih u svakom slučaju bio presrećan jer Bowie mi je, uz Rolling Stonese, obeležio život. Osim toga, gledao sam ga uživo i to je takođe nešto što se nikad ne zaboravlja. Dakle, držim palčeve za takvu mogućnost, mada je, kažem, ne smatram naročito realnom.

BR: Znači, možemo reći da je Srbija zemlja kojoj je rock’n’roll jako potreban, a koja ga ubija na sve moguće načine?

Ivan Ivačković: Nažalost, možemo.

BR: Koja književna izdanja vezana za rock kulturu, nastala na ovim prostorima, pored “Umetnosti pobune”, možeš preporučiti čitaocima Balkanrocka?

Ivan Ivačković: Kod nas je rock and roll zaista retko ulazio u tvrde korice, ali ipak imamo knjige koje su vredne svake pažnje, počev od knjige Danila Štrbca o Bijelom dugmetu – prve knjige te vrste ikad objavljene u SFRJ – preko, recimo, novotalasnog almanaha “Drugom stranom”, objavljenog početkom osamdesetih, pa preko knjiga Dragana Todorovića o Bruceu Springsteenu i Tomu Waitsu, preko knjige Petra Lukovića “Bolja prošlost” i knjige Dušana Vesića “Lopuže koje nisu uhvatili”, pa sve do knjiga koje su, u novije doba, objavili Aleksandar Žikić, Petar Janjatović, Peca Popović, Bogica Mijatović, Žikica Simić ili Momčilo Rajin. Tome bih dodao i odličnu knjigu Dejana Cukića o Frenku Zapi, kao i jednu zaista po mnogo čemu posebnu knjigu o Beatlesima, naslovljenu “Dug i krivudav put”, koju je objavio Aleksandar S. Janković. To je, zapravo, njegova doktorska disertacija i, koliko znam, on je jedini čovek u ovom delu sveta koji je doktorirao na Beatlesima. Kad smo već kod doktorata, jako je dragocena i knjiga Aleksandra Rakovića “Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968”, to je takođe doktorska disertacija. Sve su to, dakle, knjige koje čovek može preporučiti punog srca i čistog obraza. Uz ogradu da govorim samo o knjigama koje su objavljene u Srbiji. Naravno, ima takvih knjiga i u Bosni ili Hrvatskoj, ali u tamošnju produkciju od devedesetih naovamo nemam najbolji uvid, pa ne bih hteo da nekog pomenem, a nekome drugom, makar i nehotice, nanesem nepravdu tako što ću ga prećutati. I uz još jednu ogradu da sam ovde pominjao autorske knjige, mada ima i sjajnih prevedenih. Taj posao je još sedamdesetih godina prošlog veka započeo magazin “Džuboks”, kroz legendarnu Džuboks biblioteku, a danas ga, uz doslednost koja je za poštovanje, obavlja Laguna.

BR: Da li možemo u budućnosti očekivati još neki doprinos Ivana Ivačkovića tom segmentu kulture u Srbiji?

Ivan Ivačković: Verujem i nadam se da će biti tako. Mislim da ću u dogledno vreme objaviti knjigu koja će predstavljati sažetu istoriju popularne muzike u SFRJ, ali sagledanu iz jednog posebnog, specifičnog ugla.

BR: Radujemo se tome. Nasumična pesma The Rolling Stonesa za ovaj trenutak života u Srbiji?

Ivan Ivačković: Pa, ako bih je birao po naslovu, plašim se da najviše odgovara “No Expectations”.

Jedan komentar o “Ivan Ivačković: ‘Stonesi su na bini i dalje neprevaziđeni’

  • Alex

    Daklem slučajno naleteh na ovaj tekst i moram da prokomentarišem: još jedna greška o novom albumu Stonesa, koji su izbacili Blue & Lonsome, jedan od ponajboljih albuma u svojoj diskografiji.
    By the way, ja kao veeeliki fan Stonesa Black and Blue smatram za jedan od njihovih najlošijih albuma, gde su totalno izgubili orijentaciju i inspiraciju…

    Reply

Ostavite komentar: